Kako vreme prolazi sve je jasnije da se Evropska unija (EU) pretvorila u veštinu održavanja privida o svojoj važnosti kojim se prikrivaju nagomilani problemi evropske integracije koji u osnovi dovode u pitanje i samo njeno stvarno postojanje. Umesto suočavanja sa tim nagomilanim problemima lideri vodećih zemalja i dalje govore o važnosti EU na međunarodnoj političkoj i javnoj sceni i planovima o njenom daljem jačanju na svetskom nivou.

Realnost je, međutim, da EU funkcioniše samo u iživljavanju nad malim zemaljama, posebno onima koje uopšte nisu članice te integracije, a da sama EU praktično ne može da reši ni jedan ozbiljan problem i da je u tom gubljenju vremena i samozavaravanju marginalizovala ne samo sebe kao integraciju nego i celu Evropu kao kontinent. Sve drugo su samo privid i veština njegovog održavanja.

Sve veća akumulacija nezadovoljstva građana EU

U ovom vremenu je, međutim, teško videti da li će se uskoro bilo šta promeniti. Santa leda na kojoj stoji EU će se samo i dalje topiti dok će lideri sa te ledene olupine nastaviti da šalju poruke o svetloj budućnosti sve dok se led sasvim ne otopi. Lista problema kao da nema kraja, nema zemlje članice EU koja nije, na ovaj ili onaj način,  u dubokoj krizi ali prirodno najveći problemi  su u ključnim zemljama. Zemlje osnivači evropske integracije i njeni ključni nosioci su Francuska i Nemačka. Ali, te dve ključne zemlje su u ozbiljnim problemima: Francuska se iznutra rastače a Nemačka je ostala bez jasne politike i odgovora na pitanja njene budućnosti.

Unutrašnje nezadovoljstvo Francuza se već godinama nagomilava i Francuzi očigledno nisu spremni da prihvate promenu socijalnog modela društva koji su generacije gradile prema svom pogledu na svet i istorijski izgrađenim vrednostima. Većina Francuza takođe uviđa da je ključni nosilac tih neželjenih promena upravo Evropska unija i da se francuski lideri u donošenju nepopularnih mera koje nemaju podršku kriju iza “svetinje” evropske integracije. Nedavna serija nemira i protesta širom Francuske je pokazala do koje mere je narasla akumulacija nezadovoljstva i uporno ignorisanje te činjenice postepeno dovodi do rastakanja unutrašnjeg tkiva te zemlje i, u osnovi, do haosa. U takvim okolnostima teško je videti da Francuska ima kapacitet da se suočava sa problemima EU nego će nagomilanu energiju usmeriti ka unutrašnjim rešenjima. Iako francuski lideri tvrde da je izlaz u još većoj evropskoj integraciji utisak je da je realnost u samoj Francuskoj sve dalje od evropske integracije i za mnoge upravo je EU ono od čega prvo treba pobeći.

Nemačka istovremeno gazi stazama krize. I u toj zemlji su politički lideri sve dalje od realnosti, od većinskog raspoloženja građana i ne odustaju od politike koja je i dovela do krize. Samo dosipaju ulje na vatru. Javnosti se uporno predstavlja da je uzrok problema imigrantska politika Berlina koja je dovela do velikog priliva nepoželjnih imigranata. To je, međutim, samo kap koja je prelila čašu nezadovoljstva, sami imigranti nisu toliki problem. Nemci su veoma osetljivi na svoj suverenitet koji pod izgovorom evropske integracije polako nestaje, topi se. To je problem. Jer, bez suvereniteta nema ni odgovornosti pa je politička Nemačka dospela u situaciju da niko ni za šta ne odgovara.

Najbolji je primer politika prema Rusiji. Sankcije prema Rusiji za nemačku privredu imaju visoku cenu ali narod niko ne pita nego se sve opravdava interesima EU i Zapada i neophodnošću očuvanja jedinstva. U političkoj Nemačkoj, u stvari, već dugo nema dijaloga a bez dijaloga nema ni političke klime i stabilnosti. I to dugogodišnje potiskivanje dijaloga, koji je pre svega onemogućen održavanjem takozvanih velikih koalicija koje znače da izbori nemaju smisla, jer u vlasti su i pobednici i gubitnici, je dovelo do akumulacije nezadovoljstva javnosti. Ta akumulacija nezadovoljstva je onda izrodila neke nove političke pokrete koji sve više potiskuju tradicionalne političke partije pa je politička scena Nemačka razrušena, u ruinama je.

Niko ne može pouzdano da kaže šta će iz tih političkih ruševina nastati i kojim putem će Nemačka krenuti. Postoje samo strahovi jer istorija je pokazala da Nemci iz unutrašnjih kriza obično izlaz traže u najgorim rešenjima. Kruni se i ekonomska moć Nemačke. U trećem kvartalu minule godine Nemačka je zabeležila recesiju a javni dug je već dostigao 180 odsto društvenog proizvoda (BDP). I dalje je Nemačka ekonomski najjača zemlja EU, ona daje 30 odsto industrijske proizvodnje Evrope, ali šta to vredi kada je njena ekonomija pod sve većim ograničenjima prema njenim najvećim tržištima. Amerika je uvela dodatne carine, Rusija je pod sankcijama, a i trgovinski rat Amerike i Zapada prema Kini su intenzivira. Istovremeno, Nemačka vlada ima problema i sa naplatom kredita koje je davala drugim zemljama kako bi kupovale nemačke proizvode. Veliki deo tih kredita neće biti nikada plaćen, a Nemačka nema više mogućnosti da nastavi kreditiranje kupaca njenih proizvoda. I iznad svega toga, postoji problem pokušaja promene socijalnog modela nemačkog društva, kao i u Francuskoj, a Nemci nisu spremni da prihvate izmenu modela koji je stvorio nemačku moć.

Vodeće zemlje EU  bez lidera

 Na takvo stanje se nadovezala i kriza liderstva, vodeće zemlje EU su praktično ostale bez lidera. U Francuskoj predsednik Emanuel Makron je posle serije protesta definitivno izgubio bilo kakav kredibilitet, on više nije lider. Najbolje bi bilo da podnese ostavku jer ovako, kako on namerava, Makron jeste formalni predsednik ali nema autoritet i to je najgora situacija i za Francusku i za evropsku integraciju. Očigledno je da Makron ne namerava da se povuče, nego naprotiv obećava “dalje reforme” i “jačanje EU” što su političke bajke sa veoma visokom cenom. Istovremeno, i Nemačka je ostala bez pravog lidera što je za nemačku političku kulturu pogubno. Angela Merkel je ostala kancelar, ali nije više lider vladajuće partije. To je neobična situacija za Nemačku i stvara opasan politički vakuum. Praktično, sada postoje dve vlasti, jedna oko kancelarke Merkel i druga u samoj vladajućoj partiji čiji ona nije više lider. Desilo se da Nemačka posle više od osamdeset godina nema stvarnog lidera. Taj vakuum će prirodno neko drugi vremenom popuniti, ali krajnje je neizvesno ko će to biti i sa kojom politikom.

Ništa bolje nije ni u drugim velikim zemljama. U Italiji, koja je treća ekonomija EU, je krajnje neizvesno jer i tu na neki način postoje dve vlade. Ona u Rimu i ona na severu Italije čije se političke opcije u velikoj meri razlikuju. Španija je izgubila politički identitet i došlo je vreme da veliki broj Španaca i ne zna kako se zove predsednik španske vlade. Aktuelna vlada nije rezultat izbora i ima sporan politički legitimitet.

EU se, u stvari, rastače. I to, kako izgleda, nezaustavljivo. Bez stvarnih lidera sa političkom vizijom i hrabrošću EU je postala politički prostor za borbu pojedinačnih interesa i geopolitičke igre Amerike. Tako je otvoren i prostor za stvaranje nekoliko blokova koji su međusobno suprotstavljeni i koji sve je vidljivije vode neku svoju zasebnu politiku. Tako je stvoren moćan blok zemalja Istočne i Centralne Evrope koji su sada već u otvorenom sukobu sa Briselom. Iz zgrade vlade Poljske je izbačena i zastava EU. Taj blok,  uglavnom predvođen Poljskom, je mnogo bliži Americi nego EU i praktično igra ulogu ostvarenja američkih interesa u razbijanju evropske integracije. Naravno, Amerika je duboko upletena u evropsku politiku, ali pre svega je reč o dubokoj krizi Evrope čije uporno ignorisanje je dovelo do toga da Vašington može i u novim međunarodnim okolnostima da razbijanjem zadrži kontrolu nad EU.

U takvim okolnostima “strogoća se onda trenira” na malim zemljama i onima koje žele da budu članice. Svima njima je, naravno, jasno da od članstva nema ništa ali se mit održava. I to pre svega uz pomoć lidera tih malih zemalja koji održavanjem mita o članstvu u EU prikrivaju svoje političke praznine, odsustvo bilo kakve političke vizije, i iznad svega da bi se opravdale izuzetno nepopularne ekonomske i zakonske odluke koje su u interesu sitnih belosvetskih pljačkaša i deo su obaveza koje su ti lideri preuzeli kako bi dobili formalnu podršku evropskih birokrata. Uz to, Brisel se iživljava i oko Bregzita koji je rezultat ne samo krize EU nego i volje dovoljne većine građana Velike Britanije ali to za evropsku birokratiju i sveštenike evropske integracije ne znači ništa. To je za njih još jedna zgodna prilika da sopstvenoj javnosti predstave važnost evropske integracije i nesreću onih koji drugačije misle.

Sve je, dakle, privid. Ali, privid života ne može da odloži smrt. EU je u stanju terminalne bolesti što znači da niko ne može tačno da kaže kada je kraj. Može biti sutra, a može i za godinu, niko to pouzdano ne zna. U maju ove godine su izbori za novi saziv Evropskog parlamenta pa je moguće da bi to mogao biti prelomni trenutak jer bi većinu mogle da imaju partije protesta, oni koji su protiv EU. Ali, i tada je sve neizvesno. Kako je jednom rekao legendarni nemački ministar finansija Volfgang Šojble “sve će trajati dok ima para a kad nestane novca onda ćemo videti”. Para je, međutim, sve manje.


Izvor: Između sna i jave

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Evropska Unija kao veština održavanja privida

* Obavezna polja