gej-fasizamKada je homoseksualac Ljaško zauzeo na izborima treće mesto, a kum izroda – policajca V.Juščenka, „čokoladni Hitler“ Porošenko bio proglašen za novog predsednika, u Ukrajini se pojavio vic: „Dva kuma piju brlju uz patriotske zdravice. Nazdravili su i popili za „samostijnost“, popili i za „nezaležnost“, pa i za pana Banderu… Sve su zdravice potrošili, a brlja nije sva popijena. Jedan od njih reče:

– A da nazdravimo, kume, japanskim pederima?

– ????!!!

– Pa oni su isti kao mi – ŽUTO-PLAVI!“

Šta li to povezuje glasačku podršku totalnom „čišćenju“ Jugo-Istoka kod ukrajinskih ratnički raspoloženih pedera i agresivne uzvike propagatora kijevskog oligarhata? Zašto je „osvajanje demokratije“ u Kijevu primljeno u duhu Trećeg rajha, usmrćivanjem desetina (po nekima – i stotina) ljudi u Odesi i širenjem agresije protiv svojih nekadašnjih sugrađana? Zašto se ignorišu video-snimci na kojima gomile uličara kao što je „Ljaškov bataljon“ ubijaju, a degenerik Ljaško lično, uz uključenu kameru sa vidljivim sladostrašćem učestvuje u saslušavanju i mučenjima? Zašto niko iz vladajućih krugova Zapada, gde je 6.juna pompezno proslavljena 70. godišnjica stupanja anglo-američkih saveznika u rat sa fašističkom Nemačkom, ne viče zbog fašizma u Ukrajini, čije su olicetvorenje postali manijaci-psihopate, koji uživaju u krvavim zločinima zonder-grupa koje su sami formirali?

Odgovor na ta pitanja je jednostavan: radi se o tesnoj psihopatskoj vezi agresije, fašizma i homoseksualnosti koja se poslednjih godina svojski kultiviše na Zapadu. Kijevska hunta se od samog početka kompletirala bićima nalik Ljašku i „herojima majdana“ kao što je idol nemačkih homoseksualaca Kličko, koji je na izbor išao u paru sa Porošenkom i koji je postao gradonačelnik Kijeva.

Dovoljno je pomenuti Arsena Avakova, Jermenina iz Bakua koji se sada proglašava da je ministar unutrašnjih poslova, glavnog „samobranioca“ i oligarha koji stalno živi u Italiji, „nosioca evropskih vrednosti“ koji ima reputaciju homoseksualca; rukovodioca „hitlerjugenda“ hunte („ministra za omladinu i sport“) Dmitrija Bulatova koji ima nadimak „Uho“ – automajdanovca, partnera evropskog novinara Portnikova u interesantnom videu o čvrstoj pozadini majdanskih evrointegratora; LGTB – novinara Jegora Soboljeva – rukovodioca Lustracionog komiteta i mnoge druge junake „čvrste pozadine“.

Veza između fašizma, agresije i homoseksualnosti je odavno primećena, i to ne samo od stručnjaka – psihijatara. Primećena je mnogo pre nego što je na vlast u Ukrajini došao sin policajca Juščenka i sin vojnika nacističke armije Turčinova . Ta veza se ne ogleda samo u privlačnosti specijalne uniforme i marševima kao što su oni koje na ulicama današnjeg Kijeva izvode legioni „desnoseka“. Nije tajna da je vrhuška hitlerjugenda i nacističkih jurišnih odreda (Sturmabteilungen – SA) koji su doveli na vlast Hitlera, a koji su bili ondašnji analog „samoodbrani majdana“, bila „plava“; mnoge među njima, uključujući i vođu SA Ernsta Rema su u „Noći dugih noževa“ u odaje za streljanje vukli iz kreveta zajedno sa njihovim šoferima.

simboli - tula

Na žalost, toga se retko ko priseti. A trebalo bi! Jer za fašističku petu kolonu u SSSR Staljinova čistka je počela krajem 1933. godine zvaničnom izjavom o tome da je u Sovjetskom Savezu otkrivena „homoseksualna zavera“ u kojoj učestvuju „istomišljenici kapetana Rema i mreža sovjetskih homoseksualaca“. Emigrant prvog talasa i jedan od najbolje informisanih istoričara ruskog revolucionarnog pokreta Boris Nikolajevski je pisao: „Izazvana je velika buka zbog istrage i otkrivanja nemačke propagande u Ukrajini, posebno u onom njenom delu koji se ticao homoseksualne zavere. Detalji zavere, otkrivene 1933.godine, bili su sledeći: pomoćnik nemačkog vojnog atašea i istomišljenik poznatog kapetana Rema je uspeo da prodre u homoseksualne krugove Moskve i pod izgovorom da je homoseksualna „organizacija“ (u to vreme homoseksualnost još nije bila zabranjena u Rusiji) postavio bazu cele mreže nacional-socijalističke propagande. Njene filijale su se pojavile u provinciji, u Kijevu, Harkovu, Lenjingradu i t.d. i u nju su bili uvučeni i neki pisci i umetnici: lični sekretar jednog vrlo popularnog glumca koji je bio poznat po svojim homoseksualnim sklonostima, jedan važan naučni saradnik Instituta Lenjina i dr. Te veze su Nemci koristili ne samo da bi dobili vojne informacije, već i da bi se posejao razdor u vladi i partijskim krugovima. Ciljevi rukovodilaca zavere su toliko išli u budućnost da su bili prinuđeni da se u sve umešaju i sovjetski rukovodioci“.

Najzad je 17.12 1933.godine u SSSR stupio na snagu novi zakon koji je zabranjivao dobrovoljne homoseksualne odnose među odraslima (kazna je bila do 5 godina oduzimanja slobode). U januaru 1934.godine su počela masovna hapšenja „plavih“ u Kijevu, Harkovu, Odesi, pa u Moskvi, Lenjingradu… A 23.maja 1934.godine je Maksim Gorki u „Pravdi“ objavio članak koji je potpuno odobravao njenu neutralizaciju „braon“ pedera koju je naredila sovjetska vlada i kritikovao Hitlerovu Nemačku zbog odobravanja homoseksualnih veza. Usput je Gorki citirao narodnu izreku koja je u to vreme bila vrlo prihvaćena i u Ukrajini, i u drugim sovjetskim republikama: „Uništite li homoseksualce nestaće i fašizam“.

Međutim, kako je pokazala praksa nacističke Nemačke i savremene Ukrajine, ta formula važi samo kao preventivno sredstvo. Kada se bolest zapusti počinje proces međusobnog samouništenja: pošto su nekoliko puta popustili pred jurišnicima SA crnokošuljaši SS jednostavno sasecaju konkurente. Tako „revolucija počinje da jede sopstvenu decu“. Situacija kakva je danas u vezi sa kijevskim majdanom i njegovim aktivistima koji više nisu potrebni oligarhatu predstavlja samo prvo pogrebno zvono ukrajinskim evroaktivistima koji su svojim blagim namerama svojim sugrađanima popločali put u pakao.

Avakov i ostali „plavi“ nosioci „najvažnijih evropskih vrednosti“ su već dva puta udarili po „desnom sektoru“: Prvi put kada su javno dokrajčili glavoseču Muzička (Sašku Biloga), a drugi put kada je peder Ljaško na predsedničkim izborima dobio 10 puta više glasova od Jaroša. Međutim –vreme avakova, turčinova i ostalih „timošenkovaca“ je prošlo. „Noć dugih noževa“ u hunti nije daleko. Varijanti je malo: ili će desni koljači Jaroša – Parubija – Nalivajčenka da uklone koljače-homoseksualce, kako je to javno Avakovu obećao još pokojni Muzičko, ili ukrajinske naciste i njihovog „čokoladnog Hitlera“ čeka „hrvatska varijanta“: Prisećam se kako je fašista – predsednik Tuđman pošto je poklao Srbe koji su od srednjeg veka naseljavali jedan deo Hrvatske neočekivano otišao na onaj svet, a oni, kojima je on bio naredbodavac – u Hag.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Fašizam, homoseksualnost i agresija u ukrajinskoj stvarnosti

* Obavezna polja