marina-ragusPolovinom juna tekuće godine Ministarstvo spoljnih poslova i evropskih integracija Crne Gore dostavilo je nezvanični dokument (non-paper) Ministarstvu inostranih poslova BiH koji iznosi predlog za novi koncept regionalne saradnje zemalja Zapadnog Balkana (poznatiji kao Zapadnobalkanska šestorka ili G6).

Pre „izlaska“ u javnost visoki komesar za proširenje EU Štefan File, generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju Goran Svilanović i ministri spoljnih poslova zemalja zapadnog Balkana dogovorili su se da zvanično pokrenu inicijativu za formiranje G6. Cilj ove inicijative je, prema tumačenju „zvaničnog“ pokretača ministra vanjskih poslova i evropskih integracija Crne Gore Igora Lukšića je „da region Zapadnog Balkana kroz međusobnu saradnju, u potpunosti bude integrisan u EU“[1], a mi dodajemo i u NATO.

Naravno, ovo poslednje se, za domaću javnost, ne iznosi tako jasno i direktno iz prostog razloga: javno mnjenje u regionu Zapadnog Balkana u vrlo niskom procentu (od željenog) pokazuje čak i spremnost da razmišlja o članstvu u Severno Atlantskoj Alijansi. Međutim, kada se medijske „dimne bombe“ sklone, vrlo je jasno da ideja pravih pokretača ove inicijative, a to su EU i NATO, ne postoji samo kroz formu „Evrointegracija“ kao mantra. Tu mantru, su očito od samog početka njenog rađanja, njeni tvorci formulisali kao „EvroAtlantsku“ mantru iako je nisu na terenu Zapadnog Balkana glasno izgovarali. I to bi bila sva suština inicijative za formiranje ovog saveza ili Federacije zemalja Zapadnog Balkana u koju bi trebalo da uđu: Srbija, tzv. Kosovo, Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija.

Bez velike medijske pompe, vlade pomenutih zemalja učestalo se sastaju razrađujući plan i program „nove“ Jugoslavije.Tako su sednice vlada Srbije i Republike Srpske bile s početka jedinstven regionalni forum. Onda je na inicijativu zvaničnog Beograda održavanje zajedničkih sednica političkih „elita“ Zapadnog Balkana postala forma bilateralnih okvira saradnje.

g 6-zapadni balkan

Prva u nizu takvih sednica bio je sastanak s Vladom Makedonije (početkom juna u Beogradu), a usledile su inicijative i za sledeće susrete. „Kada je u pitanju bivša Juga, Slovenija i Hrvatska pokušavaju uhvatiti korak, ali je tu naglasak na Albaniji, Kosovu, Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini jer je to noseći element energetske sigurnosti. Ovde je borba za zapadni Balkan,“[2] rekao je Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose iz Beograda povodom inicijative za formiranje G6.

I ovo je možda i najjasnije predstavljanje G6-energetska sigurnost. Kada se tome doda i činjenica da su arhitekte zapadnobalkanske federacije EU i NATO postaje sasvim jasno da bi G6 inkorporiran u EU i NATO kao celina (nikako pojedinačno) „projekat“ koji treba da odgovori na ruske strateške interese-prevashodno kada je reč o Srbiji i Republici Srpskoj. Naravno, političke „elite“ zemalja Zapadnog Balkana u cilju promene svesti njihovih građana kada je reč o NATO-u medijski će o G6 govoriti jezikom socio-ekonomske sigurnosti, boljeg života, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Istovremeno medijski prostor biće preplavljen emisijama i člancima koji „demontiraju“ projekat Južnog toka kao i sve što ima atribut ruskog. Tako sve, dok ne budu potpuno uvereni da mogu izaći u javnost s ozvaničenjem promene političkog kursa i zaokretanja ka NATO koji je krajnji cilj arhitekata novog poretka stvari u regionu Zapadnog Balkana. Za to je potrebno vreme, a ima ga dovoljno jer proširenja EU neće biti do 2020 i u tu Uniju zemlje Zapadnog Balkana neće ući pojedinačno već poput „regate“ potpuno transformisane u političkom, ekonomskom, nacionalnom i identitetskom smislu.

Uz to, sasvim sigurno će se kroz razne projekte i programe prozapadne „elite“ učvršćivati na vlasti kako bi se sprečila svaka mogućnost da opet neko „zaluta“ na istočnu stranu. Vrlo značajnu podršku ovoj ideji daće medijsko spinovanje koje treba do kraja da očisti sivu moždanu masu javnog mnjenja od čestica u kojima su pohranjene istorija, kultura, jezik i sve ono što čini identitet naroda koji se u najvećem postotku opredeljivao za svoju grupu slavenskih naroda. Tako valja i čitati najavljeni dolazak američke medijske korporacije SNN-a na Balkan. Dakle, ništa se ne prepušta slučaju. Kad smo već kod toga valja pomenuti (za temu od značaja) radionicu koja je održana pod okriljem Vudro Vislon Centra u saradnji sa Američkim koledžom iz Soluna i univerzitetskim odsekom koledža Anatolija, 30 decembra 2007. godine a koja je za glavnu temu imala integraciju Zapadnog Balkana u EvroAtlantske strukture.[3]

cnn 4

Dakle, pre skoro šest godina pod okriljem Vilson Centra okupili su se panelisti koji su tokom dvodnevne radionice utvrdili pravce novih politika koje zemlje zapadnog Balkana treba da usvoje i provedu jer su tako odlučili „EU, NATO I SAD“[4]. Formiranje novih kompleksnih strategija koje će za cilj imati integraciju Zapadnog Balkana u EvroAtlantske strukture bio je krajnji cilj arhitekata G6. S obzirom na integrisanje (do tada) deset postkomunističkih zemalja, panelisti Vilson centra utvrdili su da je EU ta međunarodna institucija koja može da „stabilizuje i demokratizuje Balkan“[5].

Međutim, uočeno je da su, posle Solunskog Samita održanog 2003. godine, zemlje Zapadnog Balkana sporo napredovale prema Briselu, što zbog svoje konfliktne prošlosti ali i sve većeg uslovljavanja od strane EU. Tako je trebalo smisliti „paket“ koji bi trebalo da napravi „lepšu“ sliku Evroatlantskog sveta i ubedi balkanske zemlje da im je to jedina ispravna budućnost „U nekim zemljama Zapadnog Balkana (prvenstveno u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj) lideri su već počeli da dovode u pitanje potrebu približavanja EU jer su proizvodni rast uspeli da ostvare i neovisno od EU. Ruske investicije, uz nedavno ostvarenu političku podršku ruske Vlade izgledaju kao ponuda alternative za dug proces pridruživanja EU“[6], istakla je jedan od panelista Šeron Fišer iz Global Insight. Dodajući pritom da tako obimno oslanjanje na Rusiju može da dovede do „destabilizacije tržišta“.[7]

Destabilizacija tržišta koja bi korporativnom Zapadu donela mnogo manje profita, plus ekonomsko, pa tako i političko oslanjanje na Rusku Federaciju bili su alarmi za neoliberalnu korporativnu oligarhiju. Trebalo je odmah pronaći „dobar“ odgovor za narastajaću silu-Rusiju i njene strateške interese na Balkanu. Tako se rodila ideja formiranja „nov“e Jugoslavije na ruševinama bivše. Ova nova kreatura umesto Slovenije uvezla je Albaniju; umesto Hrvatske (koja je u međuvremenu postala član EU), uvezla je tzv. Kosovo. Znatno oslabljena Srbija, kako teritorijalno, tako ekonomski i populaciono ovaj put je u potpunosti odgovarala interesima korporativnog Zapada. Tako je Džulija Grej sa Univerziteta u Pitsburgu, kao jedan od panelista, region Zapadnog Balkana „videla“ kao „Evropsku Uniju“ u EU. Podsećajući na sporazum CEFTA (koje su zemlje regiona potpisale 2006. godine) Grej je apostrofirala da bi to upravo i trebalo da bude okvir saradnje zemalja Zapadnog Balkana. Konačno, treći i četvrti panel je zaključio da u okviru regionalne politike saradnje zemalja ovog dela sveta, Zapadni Balkan u perspektivi SAMO kao celina može ući u Uniju.[8] Što bi dalje značilo i novu (pre)kompoziciju EU koju će (vrlo verovatno) činiti regioni duboko zavisni jedan od drugih, ali samo i JEDINO u korist velikih i najjačih ekonomija. Za sada je to tako.

Iz ove perspektive radionice organizovane od strane uticajnog Vilson Centra, sve postaje umnogome jasnije. Tako nije slučajno što danas svedočimo inicijativi koju je (opet ne slučajno) pokrenuo crnogorski ministar vanjskih poslova i evropskih integracija Igor Lukšić, inače oslonac atlantista Crne Gore. I ne samo njih. Lukšić je čest i rado viđen učesnik mnogih skupova koji se nekako sve češće „rađaju“ iz jednog centra-javne diplomatije NATO. Za njega je NATO polisa osiguranja „ To je jedini garant dugoročne bezbjednosti i stabilnosti ovog područja, što je podjednako u interesu zemalja regiona koliko i evroatlantske zajednice“, [9] rekao je potpredsednik Vlade i ministar vanjskih poslova i evropskih integracija Igor Lukšić na trećem po redu 2BS (Tobesecure) Foruma „Budućnost NATO partnerstva”održanog u Budvi, u hotelu Splendid, u organizaciji Atlantskog saveza Crne Gore, a pod pokroviteljstvom Ministarstva vanjskih poslova i evropskih integracija i Ministarstva odbrane početkom juna tekuće godine.

Wilson_Award

Takođe nije slučajno ni uključivanje Gorana Svilanovića u ceo projekat. Svilanović je rođen na Kosovu i Metohiji (Gnjilane) i od 2004. godine zalaže se za nezavisnost tzv. Kosova.Bio je: visoki funkcioner Građanskog Saveza Srbije a potom (posle Vesne Pešić) i njen predsednik; ministar inostranih poslova državne zajednice Srbija i Crna Gora; funkcioner Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope i konačno početkom tekuće godine i Generalni Sekretar Saveta za regionalnu saradnju (Regional Cooperation Council-RCC). Aprila meseca tekuće godine u svom obraćanju na neformalnom sastanku ministara spoljnih poslova procesa saradnje Jugoistočne Evrope (South East European Cooperation Process – SEECP) između ostalog Svilanović je rekao „ zadatak koji se nalazi pred nama, u smislu jačanja i konsolidovanja regionalne saradnje podržavajući pritom sveobuhvatne regionalne okvire saradnje i uz napredovanje na integrativnom putu prema EU i Evroatlantskim integracijama, ističe značaj aktivnog angažovanja unutar regiona kako bi se obezbedio njegov prosperitet i stabilnost“[10]. Savet za Regionalnu saradnju tako će biti neka vrsta izvršnog organa G6 preko kojeg će putem raznih projekata i programa da se realizuje Agenda 2020 za Zapadni Balkan.

G6, kako je crnogorski ministar vanjskih poslova i evropskih integracija „inicirao“ u (ne)službenom dokumentu, za početak bi trebalo da ima zajednički Parlament i policiju.

U konačnom zbiru to bi trebalo da bude federacija zemalja Zapadnog Balkana koja će kao regata ući u EU i NATO. Iako, sve članice EU nisu i članice NATO-a za Balkan, sve su prilike, pristupanje NATO-u biće istovremeni proces pristupanja EU. Da li će to biti baš i pravi odgovor Evroazijskoj Uniji, pa tako i Ruskoj Federaciji-ostaje da se vidi. Jedno je sigurno predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin pokazao je izvanrednu političku sposobnost tokom sadašnje etape sirijske krize u obuzdavanju korporativne Amerike. I ne samo to. On je uspeo da na svoju stranu pridobije Kinu i pošalje vrlo jasnu poruku porobljenom Istočnom svetu: Korporativnom Zapadu danas ima ko da odgovori. Naravno, ovo nisu momenti za slavlje već za vrlo oprezni optimizam-jer borba za Siriju se nastavlja, podjednako kao i borba za Zapadni Balkan.

———————————————————————————————-

[1]http://respektmagazin.com/index.php/vijesti/item/136-ekskluzivno-na-balkanu-se-formira-unija-drzava-po-nalogu-brisela-i-vasingtona.html

[2]http://www.vecernji.hr/vijesti/rada-li-se-nova-ekonomska-jugoslavija-clanak-584763

[3]http://www.wilsoncenter.org/publication/342-greece-the-western-balkans-and-the-european-union

[4]Isto

[5]isto

[6]isto

[7]isto

[8]isto

[9]http://www.portalanalitika.me/politika/vijesti/103734-luki-lanstvo-u-nato-polisa-osiguranja-crne-gore.html

[10]Address by the Secretary General of the Regional Cooperation Council (RCC)


Izvor: Fond Strateške kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na G6 – Borba za zapadni Balkan

* Obavezna polja