Gde je nestao “revolucionar” Huan Gvaido, koji je 30. aprila Venecuelu trebao uvesti u “demokratiju” i zemlji “doneti mir, blagostanje i prosperitet”? Osim nekoliko objava na Tviteru, koje više niko i ne prati, samoproglašeni “predsednik” potonuo je u zaborav. Ni američki mediji mu više ne pridaju značaj, a Eliot Abrams, specijalni predstavnik Bele kuće za Venecuelu, kao da je na prisilnom godišnjem odmoru. Čak ni Džon Bolton više ne spominje latinoameričku zemlju, koja je do propalog državnog udara bila njegova omiljena tema.

U Venecueli je Nacionalna ustavotvorna skupština ukinula parlamentarni imunitet poslanicima koji su učestvovali u propalom državnom udaru koji su prošlog aprila predvodili Huan Gvaido i njegov stranački vođa Leopoldo Lopez, koji se još uvek skriva u španskoj ambasadi u Karakasu. Istraga je pokrenuta protiv sedam opozicionih poslanika Narodne skupštine. To su Edgar Zambrano, Luis Florido, Henri Ramos Alup, Ričard Blanko, Marianela Magaljanes, Hoze Simon Kalzadilja i Ameriko De Gracija. Ovi parlamentarci su javno dali podršku Gvaidu u državnom udaru u Venecueli i sada ih kazneno goni Vrhovni sud pravde.

Optužbe koje im se pripisuju su izdaja domovine, zavera, pobuna, građanska pobuna, udruživanje u zločinačku organizaciju, uzurpiranje funkcija, javno podsticanje na kršenje zakona i raspirivanje mržnje, te zločin udruživanja iz Zakona protiv organizovanog kriminala i finansiranja terorizma. Predmet je preuzelo državno tužilaštvo.

Nakon ukidanja imuniteta tajna služba SEBIN je u četvrti La Florida u Karakasu već uhapsila Edgara Zambrana, potpredsednika Narodne skupštine. Uskoro slede i ostala hapšenja, a policija čeka da državno tužilaštvo i državne institucije isto učine i za Huana Gvaida. Sve u svemu, čini se da je ova epizoda završena, što ne znači da će SAD okončati destabilizaciju zemlje. Pozovite Kisindžera, možda ipak uspete…

Mnogi Amerikanci se s nostalgijom sećaju za njih “dobrih vremena” kada su Sjedinjene Države organizovale vojne udare, obezglavljivale zemlje i potom sejale smrt posvuda oko sebe, dok su njihove kompanije iz porobljenih zemalja odnosile sve što je vredelo. Baš kao drumski razbojnici.

To su bila “zlatna vremena” Henrija Kisindžera, kada američkim upravama ništa nije stajalo na putu. Ako se neko i pokušao suprotstaviti njihovim planovima, bio je uništen, eliminisan ili pogubljen. Da, to su bila dobra vremena “Ujka Sama”. Čile i Argentina su za neke tako “ugodne uspomene”. Onda su postojali generali “kako Bog nalaže”, poput onih koje je tražio Gvaido, ali ih nije našao. Nekada su postojali Pinoče i Videla, generali koji su, ako je bilo potrebno, protivnike likvidirali u hiljadama.

Huan Gvaido, prvi s leva – Foto Vikipedija

Ali pre nego bi ih ubili, mučili bi ih elektrodama, utapanjem i svim zamislivim i nezamislivim torturama koje ih je izmišljala CIA. Vašington je te vlade zvao “demokratskim” i tada su te zemlje “poštovale ljudska prava”. Tek sada, nekoliko decenija nakon nemilih događaja, znamo za “Prljavi rat” i “Operaciju Kondor”, ali samo iz istorijskih spisa i arhiva. Koliko su Čile Augusta Pinočea i Argentina Horhea Rafaela Videle bile “demokratske”, toliko je danas Venecuela “dijabolična tvorevina”, tako daleko od danas ozbiljne i ugledne Saudijske Arabije. Ali vremena su se promenila i Venecuela se opire. Pogreši, ali ne pada, dok nervozne američke kompanije očajnički žele njenu naftu. Najveće rezerve na planeti, zamislite.

I onda se pojavljuje Huan Gvaido , koji dolazi i odlazi s desetak vojnika širom zemlje, pokušavajući uveriti ostale da je na njegovoj strani više od 300.000 vojnika i agenata bezbednosnih službi. Još uvek to radi, iako ga niko ne uzima za ozbiljno. Ali istina boli, jer se predstavlja kao dobri budući diktator, spreman prodati resurse zemlje Sjedinjenim Državama, a zatim očistiti zemlju od protivnika, “Čavezovih komunista”. Međutim, državni udar se mora dobro pripremiti. Treba imati barem deo tenkova, nekoliko bataljona, razrađene planove, kasnije centre za mučenje i dobru artiljeriju.

“Dobri” stari Henri Kisindžer to vrlo dobro zna. On zna kako se igra ova igra i koliko vremena treba da “sve sedne na svoje mesto”. Još je živ i može pričati o svojim uspesima u Kubi, Panami, Kolumbiji, Indiji, Pakistanu, Angoli, Indoneziji, Laosu, Kambodži… On je starija osoba i možda je nešto i zaboravio, ali možda nije zaboravio da je dobio Nobelovu nagradu za mir 1973. godine. Da, Zapad i Mir, prikladan brak s detetom koje se zove Demokratija.

Činilo se da je Gvaido na “svečani događaj”, državni udar, došao pripremljen. Istina je i da su Sjedinjene Države i celi Zapad, od Evrope do Kanade, više nego voljni da preuzmu naftne rezerve Venecuele, najveće u svetu, ali…? Ali ne, žao nam je, Zapad je otišao u Venecuelu zbog demokratije, ljudskih prava, zdravlja i obrazovanja ljudi, a posebno da narod “spasi od zlog komunizma”. Baš kao Augusto Pinoče. Naravno, svi znamo da je to bio i ostao prioritet Zapada. Kakva nafta? Koga briga za venecuelansku naftu.

No, krivica nije u glupom Huanu Gvaidu, već u medijskoj tele-noveli u Sjedinjenim Državama. Gvaido se koristio srednjovekovnim pritužbama i propovedima, kao da je Božji poslanik, a zaboravio je da mu za državni udar trebaju barem tenkovi, možda i koji avion, kao u slučaju Turske. Dakle, propast svega se ne može pripisati njemu, nego njegovim mentorima u Sjedinjenim Državama, koje su šeprtljavim prevratom u Venecueli zauvek ukaljale “ugled” jednog Kisindžera ili Bžežinskog.

Njihovi su državni udari se uvek bili dobro osmišljeni, a ako se vlast nije srušila u dva do tri dana, prelazilo se na “Plan B” i ciljana zemlja se gurala u građanski rat ili oružani sukob s potrebnim krvoprolićem. Onda bi dobri stari Henri i njegovi ađutanti intervenisali da uspostave mir u ciljanoj zemlji i na kraju bi ostvarili cilj.

Henri Kisindžer i Donald Tramp

U Venecueli su oko 300.000 barela nafte na pet litara krvi po stanovniku više nego dobar izgovor za “uvođenje demokratije”. Osim toga, rat bi dao i “usputne koristi” za američki vojno-industrijski kompleks i farmaceutske kompanije. Bilo je informacija da u Venecueli želi poslovati Blekvoter, nudeći nekoliko hiljada plaćenika za rešavanje meteža, ali Erik Prins sada ima puno unosnije ugovore s Kinom i drugim azijskim zmajevima u usponu, tako da ovu informaciju koju je preneo Rojters treba uzeti s rezervom.

Kako god, videli smo priličnu lenjost i nesposobnost. Srećom… Možda da neko nazove dobrog Henrija Kisindžera, koji bi objasnio i Trampu i Gvaidu da vlade ne padaju s objavama na Tviteru. Istina, ako Vašington nastavi sa sankcijama i izazove glad, Venecuela možda može i pasti. Međutim, pašće kao bik kojeg je loš matador ubo bezbroj puta i umirao je od besa i nemoći, a ne zbog veštine borca.

Ako i dođe do toga, predstava će biti toliko duga i zastrašujuća da će je biti mučno gledati. Naravno, Tramp i Gvaido bi iz cele priče uzašli kao dobitnici Nobelove nagrade za mir. No, kako Kisindžer očito svoja iskustva i mudrost ne želi podeliti s Trampom i šeprtljama “Pete kolone” u Venecueli, čini se da stvari neće završiti kako su zamislili Bolton, Pompeo i Abrams. U međuvremenu SEBIN puni zatvore s prevratnicima, a da nema glasnih prigovora zbog hapšenja prvog s liste, potpredsednika Narodne skupštine Edgara Zambrana. Čini se da je pitanje vremena kada će red doći i na Huana Gvaida.


Izvor: Logično

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Gde je nestao Gvaido ili Trampu je trebao Kisindžer a ne Bolton

* Obavezna polja