Neka je na čast i tim ljudima koji sebe zovu novinarima, i redakcijama, i medijima koji su objavili kao senzaciju da je navodni ratni zločinac bio na čelu povorke niškog „Besmrtnog puka”. Ja sam, to je činjenica, bio haški optuženik, kasnije i haški osuđenik, i veoma dobro i precizno se zna zašto: osuđen sam na 15, a potom mi je kazna zatvora smanjena na 14 godina zbog komandne odgovornosti tokom zbivanja na Kosmetu. Nikada i ni za jedan zločin, ni za jedno ubistvo, ni za jednu smrt, bilo koga i bilo gde, nisam bio ni optužen, ni suđen i osuđen.

Ovim rečima Vladimir Lazarević, general-pukovnik u penziji, u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” komentariše da su pojedini mediji, ali i neke strane diplomate u Srbiji, dočekali „na nož” to što je pre nekoliko dana na Dan pobede nad fašizmom predvodio povorku u defileu niškog „Besmrtnog puka”.

– Meni je na teret stavljena odgovornost što navodno nisam, kako je obrazloženo, sprečio proterivanje albanskog stanovništva s Kosova. To je jedina istina. Još je zanimljivije što su tendenciozne konstatacije medija, koji su definitivno antisrpski nastrojeni, jedva dočekali pojedinci iz diplomatskih predstavništava zemalja, upravo onih država koje su izvršile 1999. godine agresiju na našu zemlju. Zamislite koja je to drskost da takvi diplomatski predstavnici sebi dozvole da kažu kako je sramota što sam ja bio na čelu „Besmrtnog puka”, a i dan-danas, posle 20 godina, ćute o jedinoj istini – da su baš njihove države izvršile najveći ratni zločin u 20. veku, zločin nad civilnim stanovništvom našeg naroda, pošto vojnički nikako nisu mogli da nas pobede i savladaju. A da za taj zločin nikada i nikome nisu pune dve decenije odgovarale. Zato mislim da na informacije tih medija i brže-bolje reakcije predstavnika onih koji su nas ubijali, rušili, palili i uništavali, pritom izvršivši stravičan zločin nad srpskim narodom, posebno i ne treba obraćati pažnju. Žalosno je da im mediji, koji su očigledno pod njihovim patronatom i diktatom, nesebično pomažu u neistinama i napadima na sve nas u Srbiji.

Govoreći o zbivanjima na Kosovu i Metohiji pre tačno dve decenije, Lazarević, koji je u to vreme bio komandant Prištinskog korpusa, podseća da je situacija u našoj zemlji uoči bombardovanja bila veoma komplikovana i izuzetno teška.

Rasturanje SR Jugoslavije, po istim metodama kako je to učinjeno s prethodnom SFRJ, bilo je dugo i mnogo ranije planirano. U drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, posle definitivnog rasturanja SFRJ, na red je došlo razbijanje i Srbije i SRJ. Situacija je u najkraćem bila bezizlazna jer nije bila nepoznanica da je još za vreme Dejtona vršen strahoviti pritisak na srpsko i državno rukovodstvo SRJ da se odreknu Kosova i Metohije. U jednom trenutku nakon toga ti pritisci su zaustavljeni, ali smo dobro znali da se traži i samo čeka povod kako bi za nešto Srbija i Srbi bili okrivljeni i kako bi se nastavilo s napadima na nas. Međunarodna zajednica brzo je pronašla saveznika u terorističkoj paravojsci, nastaloj rušenjem sistema odbrane u Albaniji i masovnim naoružavanjem bandi i terorista i separatista na KiM, u Makedoniji i samoj Albaniji. To je bio najveći nagoveštaj da se sasvim izvesno počinje s razbijanjem i uništavanjem naše zemlje.

Gde ste vi bili tih godina pred sam rat?

Pretposlednjeg dana 1997. dobio sam usmeno naređenje za premeštaj po potrebi službe na mesto načelnika štaba Prištinskog korpusa. Dotle sam bio načelnik štaba Niškog korpusa. Zvanični ukaz je trebalo da donese predsednik SRJ, ali se to nije dogodilo – dobio sam samo vojničko naređenje komandanta Treće armije i načelnika Generalštaba i o Svetom Stefanu, 9. januara 1998, prešao sam u Garnizon Priština. Ta godina, što je bilo veoma malo znano, bila je ratna godina na Kosovu i Metohiji. Ubijeno je nebrojeno civila i mnogo policajaca, u sukobima s teroristima poginulo je i 45 naših vojnika. Ubijeni su u odbrani državne granice Srbije i SRJ, u odbrani integriteta naše zemlje i u zaštiti jedinica naše armije na Kosovu i Metohiji. Sve žrtve pale su u borbi protiv paravojne i takozvane oslobodilačke vojske Kosova, koju je podržavala, a tu moram da iskoristim isti izraz, takozvana međunarodna zajednica.

Kakvo je bilo stanje u srpskoj vojsci, kakav moral vojnika i starešina u to vreme i pre bombardovanja?

To je jedna posebna priča koja je doprinela da preteknemo i 1998. i 1999. krajnje tešku ratnu godinu. Zahvaljujući izvanrednom borbenom moralu, nigde dotle tako zabeleženom patriotizmu, uspešnom komandovanju i visokoj osposobljenosti i taktici koju smo primenili u borbi protiv terorističke i oružane pobune, a potom i u odbrani naše zemlje od NATO agresora, u svemu smo nadvisili terorizam i osujetili napad na našu suverenu zemlju. Ta naša taktika svodila se na brigu i čuvanje civila, infrastrukture, objekata i teritorije od destrukcije uz najminimalniju upotrebu sile cele 1998.

Kako su se potom stvari odvijale?

Na početku naredne 1999, ponovo o Svetom Stefanu, postavljen sam za komandanta Prištinskog korpusa, a istoga dana general Nebojša Pavković postavljen je za komandanta Treće armije. Posle toga, poznato je, 24. marta počela je agresija na našu zemlju i sve do kraja bombardovanja i terorističke pobune u proleće te godine komanda Treće armije i Prištinskog korpusa bila je na svom isturenom komandnom mestu. Na desetine saradnika, svi načelnici rodova, komandanti jedinica i organa, pomoćnici za bezbednost, operativci i mnogi drugi bili su neprestano s nama.

Kakva je bila saradnja s organima civilnih vlasti na Kosmetu?

U tim nemogućim uslovima država Srbija je sve vreme rata funkcionisala na prostoru svoje južne pokrajine preko Pokrajinskog izvršnog veća, pet okruga i 29 jedinica lokalne samouprave. Naša saradnja s tim organima bila je besprekorna i zna se zašto: jedan od najvažnijih zadataka Prištinskog korpusa bio je da svojim odbrambenim sposobnostima spreči agresora da okupira našu zemlju i da nam otme slobodu, ali najviše da stvori uslove da organi vlasti budu u funkciji i da narod živi sa što manje teškoća. Taj zadatak, s ponosom tvrdim, realizovali smo u celosti.

Redovno u svojim sećanjima o tom periodu ističete visoku taktičko-tehničku osposobljenost, borbenost i nepokolebljivost naše vojske, ali ne govorite toliko o mudrosti kojoj komanda NATO-a nije mogla da doskoči.

Ne bih tu iznosio lične stavove jer mislim da je možda najbolje da se pozovem na dokumenta i studije NATO agresora posle rata – kada je trebalo da se američkom Senatu iznesu zaključci, zvaničnici Pentagona rekli su da je srpsku vojsku na KiM sačuvala taktika „četiri M” i o tome postoji pisani dokument. A ta „četiri M” bila su maskiranje, manevar, mobilnost i moral. Znači, oni su uočili da nisu mogli da unište takvu vojsku koja vrši efikasan manevar i izuzetno se maskira i tako je mobilna da njihova avijacija ne zna šta gađa. Čak, dodaću i to, 24. marta 2000. godine, na godišnjicu početka bombardovanja SRJ i Srbije, glavnokomandujući vazduhoplovnih snaga NATO-a, čiji je sin kao pilot pogođen iznad Kosova i Metohije i čiji je avion oboren, a on se ipak spasao, rekao je doslovce: „Srpskoj vojsci, odnosno Prištinskom korpusu na KiM, nismo mogli da učinimo baš ništa u toku rata i zato smo gađali civilne ciljeve.”

Da li je to priznanje nemoći NATO-a i poraz njihove taktike?

Evo zašto oni nama nisu ništa mogli – mi smo širom zone korpusa postavili, pored svega drugog, 3.000 simulatora proizvedenih u fabrici „Mile Dragić” u Zrenjaninu, a agresor ih je uništio dve i po hiljade. Na svih oko 11.000 kvadratnih kilometara zone odbrane postavili smo i priručne simulatore od najlona, drveta, lima i drugog materijala. I potom se NATO hvalio da je uništio na hiljade naših borbenih sredstava i jedinica. A pogođeni su bili simulatori! I u tome je bila njihova „uspešnost”. A onda je, 2017. godine, savetnik predsednika SAD Donalda Trampa, poznati američki admiral, zvanično izjavio, citiram, „da je NATO 1999. na Kosovu i Metohiji uspeo da uništi svega pet odsto ratne tehnike srpske vojske”. On je to rekao na osnovu dobijenih izveštaja o tome šta smo sve mi od naoružanja, borbenih i tehničkih sredstava izvukli tokom našeg izmeštanja s Kosmeta. Ja sam spreman da pomognem toj gromadi američke vojske da ta njegova procena bude bolja i preciznija – herojska srpska armija izgubila je u nepravednom ratu manje od dva odsto, a sve je ostalo sačuvano. Naravno, ipak je za nas najbitnije bilo da je sačuvana „živa sila” – narod, srpsko stanovništvo i ostali nealbanski živalj, kao i svi naši vojni potencijali. Zato nas ne vole i nikada nas neće voleti.

General Vladimir Lazarević obraća se neposredno po dolasku iz Haga, Niški aerodrom 03.12.2015. godine

Kakvi su bili izveštaji o zbivanjima na KiM od vojnih eksperata Ruske Federacije?

Navešću samo jedan događaj, i to iz 2000, kada je ruski maršal Sergejev u Beogradu uručio priznanja jednom broju starešina Prištinskog korpusa. Toga dana je, direktno se obraćajući meni, pitao: „Generale, da li znate da su NATO planeri padali u nesvest kada su videli kolone i tehniku koju vi izvlačite s Kosova i Metohije?”

S obzirom na to da ste posle rata postavljeni za komandanta Treće armije, potom i za zamenika načelnika Generalštaba VJ, a nakon toga bili i haški optuženik, potom osuđenik Međunarodnog suda pravde i posle dve trećine izdržane kazne izašli na slobodu, kako nakon dve decenije od agresije gledate na tadašnju situaciju?

Nema tu mnogo priče jer je jasno da je agresijom severne vojne alijanse na SRJ i Srbiju izvršen monstruozni i zločin bez presedana u istoriji ratovanja. I, svakako da do današnjih dana za taj rat protiv naše zemlje, za taj zločin protiv čovečnosti i mira, za brojne ratne zločine niko nije kažnjen evo punih 20 godina. Kao što je vrlo jasno da se naša Srbija, SR Jugoslavije poznato je više nema, i pored svih stradanja iz tog ratnog haosa i te nesreće izvukla i da posle svih strahota i nedaća polako i sigurno izlazi iz krize i da se razvija. Svakako, pitanje je kada ćemo dostići stepen pune ekonomske razvijenosti, ali činjenica je da se vraćamo, da čvrsto stajemo na svoje noge. Ali, međunarodno pravo nikada više neće stati na noge jer je samo sebe pogazilo tom agresijom na Srbiju i SRJ. Na štetu čitavog čovečanstva, međunarodno pravo umrlo je u ratno proleće 1999. napadom na našu suverenu zemlju i na naš ponositi i nepobedivi narod.

Za kraj ovog našeg razgovora, recite kada vam je bilo najteže?

Bilo je mnogo puta teško, ne zaboravlja se nijedan gubitak, nijedna smrt civila, vojnika, nijedan plač deteta… To ostaje u čoveku dok je živ. Ipak, najteže je bilo, rekao bih neobjašnjivo teško, kada smo morali da se izmeštamo s Kosova i Metohije, kada su s nama krenule i kolone izbeglih Srba i drugih nealbanaca, ali i Albanaca lojalnih Srbiji, koji nisu smeli da ostanu na Kosmetu bez zaštite svoje vojske. To je, jednostavno, za većinu boraca Prištinskog korpusa, za sve nas starešine i mene lično, bio pretežak zadatak i emotivno neprebolan trenutak. Jedino što nam je dalo snage i podstreka da izdržimo i na tom zadatku bila je misao koju smo svi nosili – da smo sačuvali Srbiju i SR Jugoslaviju, da smo sprečili kapitulaciju zemlje i da niko nije pokorio i okupirao našu voljenu domovinu i naš herojski narod.

Da li imate nešto da poručite nekadašnjim saborcima, državljanima naše zemlje i čitaocima „Politike”?

Nikada neće biti kraja kazivanju o prošlosti i tragičnim događanjima. Na svima nama je da se sećamo onoga što je bilo, a još više da činimo sve da se zbivanja u proleće 1999. sačuvaju od zaborava. Možda će neko i nekada oprostiti nekome, ali niko, nikada i nigde ne sme zaboraviti najveći zločin koji je naš narod doživeo u novijoj istoriji, stradanja i nevine žrtve.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na General Lazarević – Neće nas voleti oni koji bi da nas unište

* Obavezna polja