na-vodi_flotaPoslednjih meseci u centru pažnje čitavog sveta su se našli Krim i Ukrajina. Ono što se dešava u tom delu Evrope prihvata se kao geopolitički sukob ogromnih srazmera, koji se po veličini i posledicama može uporediti sa frontovima Prvog i Drugog svetskog rata, koji su se odvijali, zašto da se ne prisetimo, na tom istom prostoru.

Crno more, ta unutrašnja akvatorija koja je smeštena između Evrope i Azije, već 20 godina predstavlja zonu sve šireg prisustva vojno-pomorskih snaga SAD. Zato se sve češće prisećamo Konvencije o režimu Crnomorskih moreuza, potpisane 20.jula 1936.godine u švajcarskom Montreu. Konvencija iz Montrea, potpisana pre bezmalo 80 godina, treba da za Crnomorski bazen obezbedi postojanje statusa-kvo.

Snaga presedana ili presedan sa snagom

Da podsetimo o čemu govorimo.

Uoči Drugog svetskog rata Istočno Sredozemlje je postalo zona jake međunarodne napregnutosti. Ta napregnutost se posebno osećala u Turskoj koja je predložila da se preispita režim Crnomorskih moreuza, odnosno režim plovidbe Crnim morem, uz korišćenje Bosfora i Dardanela. SSSR je podržao turski predlog o sazivanju konferencije, i ona je počela sa radom 22.06 1936.godine u švajcarskom gradu Montreu. Mada je na njoj učestvovalo 10 država, glavna diplomatska bitka se vodila između Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, koja je u to vreme bila glavna pomorska sila sveta. Engleska je odlučno negirala preispitivanje osnovnih stavova važeće Lozanske konvencije koja je dozvoljavala širok pristup Crnom moru vojnim brodovima necrnomorskih država, između ostalog i njihovim, engleskim. Bez obzira na to, pregovori su posle mesec dana završeni potpisivanjem teksta novog međunarodnog dokumenta.

Konvencija iz Montrea je ograničavala prolaz u Crno more vojnim brodovima u vreme mira. Dozvoljavan je prolaz lakih brodova (sa maksimalnim deplasmanom od 10.000 t), a sasvim je bio zabranjen prolaz nosačima aviona i podmornicama. Pri tom ukupna tonaža brodova koji su pripadali necrnomorskim zemljama, a koji bi se našli istovremeno na Crnom moru, bila je ograničena na 45.000 t (iz iste zemlje – 30.000 t), ukupan broj brodova nije smeo da bude iznad 9, a period boravka – tri nedelje. U ratno vreme je bilo potpuno zabranjeno da se na Crnom moru nađe ma i jedan brod država koje su međusobno u ratu. Zadatak da prati sprovođenje dogovorenog režima dat je Turskoj, koja je bila domaćin oba moreuza, i koja je predstavljala garant čvrstine principa i paragrafa Konvencije.

Potpisivanje Konvencije je predstavljalo pobedu sovjetske diplomatije. Istina, i taj sporazum, za Sovjetski Savez uspešan po nizu pozicija, nije obezbeđivao potpunu sigurnost od spoljnih nasrtaja državama koje su izlazile na Crno more, kao ni zaštitu njihovih interesa. Ipak, dovoljna je činjenica da je Konvencija i sada važeća, te da bude jasno da ona još uvek deluje.

Istovremeno, poslednjih decenija, sa raznih strana su preduzimani pokušaji revizije osnovnih principa tog dokumenta. Vremenom je ta tendencija ustaljena.

* * *

U sovjetsko vreme zalaženje „ne-naših“ ratnih brodova u Crno more, koje se u svoje vreme zvalo Rusko, predstavljalo je retkost. U toku jedne godine obično nije bilo ni desetak njih, ali posle raspada SSSR-a njihov broj se popeo na nekoliko desetina. Pri tom neke države koje ne pripadaju crnomorskim, očigledno otvoreno krše Konvenciju. Tako je na prvim velikim vojnim vežbama „Si briz-98“ koje su održane pre 15 godina, učestvovalo šest brodova zemalja koje ne pripadaju Crnom moru, sa tonažom od preko 38 hiljada tona (da podsetimo: dozvoljeno je 9 jedinica i 45 hiljada tona). Pri tom je ukupna tonaža američkih brodova iznosila preko 26 hiljada tona (dozvoljeno je maksimalno 30.000t).

Docnije su kroz Dardanele i Bosfor prolazili brodovi ratne mornarice SAD sa tonažom preko 10.000 t (drugo ograničenje Konvencije): „Pensakola“ (13700 t),“Ponse“ (pribl. 17000t), „La Sal“ (oko 15000t). Više puta je u Crno more zalazio štabni brod 6.flote SAD „Maunt Vitni“ (tonaže preko 18000t). Ovaj spisak bi mogao da bude i duži. U pomenutim vežbama je učestvovao i desantni nosač helikoptera „Ostin“ (oko 17000 t), na čijoj je palubi bilo 6 helikoptera SN-46 i UH-1. On je u određenoj meri mogao da se svrsta (ako se pođe od Konvencije koja je potpisana 1936.godine kada helikopteri nisu postojali, a avioni su bili isključivo klipni) u kategoriju nosača aviona, odnosno nosača letilica. Osim toga, savremeni helikopter po svojim borbenim mogućnostima i letačko-tehničkim karakteristikama u mnogom prevazilazi avione predratnog vremena. Najzad, ne treba da se zaborave ni bespilotne letilice koje mogu da se smeštaju bukvalno u „svežnjevima“ na bilo koje sredstvo koje pliva, što omogućuje da se rešavaju zadaci koje su ranije mogli da izvršavaju samo nosači aviona, za koje je ulaz u Crno more zatvoren.

amerika-nosac-aviona-oruzje

Još jedan momenat na koji treba da se obrati pažnja. U Crno more konstantno zalaze brodovi – nosači nuklearnog naoružanja, čija snaga nemerljivo prevazilazi artiljeriju kalibra iznad 203 mm (drugo ograničenje Konvencije za brodove necrnomorskih zemalja). Kao po pravilu, njihova komanda niti negira, niti potvrđuje da na brodu ono postoji – to je međunarodna praksa, ali ona ne sprečava postavljanje pitanja u vezi s tim. Posebno ukoliko se uzme u obzir da je Ukrajina pre 23 godine izjavila da ona ne poseduje nuklearno oružje, a ti brodovi zalaze u njene luke.

Tako se stvaraju presedani koji, lepo rečeno, omogućuju da se posumnja u efikasnost delovanja Konvencije o Crnomorskim moreuzima. Tačnije, ne baš u efikasnost same Konvencije, već u efikasnost primene njenih principa i stavova u praksi. A Amerikanci nisu jedini koji pokušavaju da prekrše status-kvo, koji važi već mnogo decenija.

Na primer, u Crno more, u Sevastopolj, koji je do skora predstavljao glavno mesto stacioniranja i pomorskih vojnih snaga Ukrajine i Crnomorske flote Ruske Federacije, zalazio je britanski desantni brod-dok, nosač helikoptera, „Fiarles“. Njegova tonaža je preko 10.000 tona (11.600). On može da nosi 4 helikoptera „Si King“ za borbu sa brodovima (a u stvari helikoptera može da bude i više, ako se uzme u obzir njegovo korišćenje u desantnoj varijanti, kada na palubu broda može da se smesti i desetak „Gazela“ ili drugih helikoptera). Takođe treba da se naglasi: sadašnja koncepcija razvoja palubske avijacije i svetska praksa predviđaju sve šire korišćenje aviona sa vertikalnim (skraćenim) uzletom-sletanjem koji, u principu, mogu da budu na brodovima te klase.

Ima još kršenja Konvencije koji su bliski onome, što smo do sada rekli. Na primer: sidrenje na Dunavu (bazen Crnog mora) vojnih motornih brodića SAD radi rešavanja zadataka u toku balkanske krize. U svoje vreme američki motorni brodovi za specijalnu namenu su, isplovljavajući iz reke u more, prelazili čak u Sevastopolj, radi posete.

Tu spada i odluka koja je doneta 2005.godine o formiranju baze alijanse NATO u najvećoj rumunskoj luci – Konstanci. Za Rumunijom je krenula i Bugarska, na čijoj teritoriji se takođe formira odgovarajuća infrastruktura Severnoatlantske alijanse. Što dalje – to više. Te zemlje su postale polazište za razmeštaj elemenata EvroPRO, a njihove luke su spremne da u svako doba omoguće smeštaj američkim brodovima sa sistemom „Idžis“ koji predstavljaju osnovu pomorske komponente sistema protivraketne odbrane.

Uostalom – sve to je samo delić globalnih metamorfoza koje su u toku.

U duhu globalizacije: dve zastave, jedan domaćin

U decembru 2005.godine, u to vreme „narandžasta“ Ukrajina i Sjedinjene Države su odlučile da se, radi otpora širenju oružja za masovno uništenje preko mora, ujedine. Taj „otpor“ je trebalo da se odnosi samo na Crno more. Eksperti su odmah zaključili da će se na Crnom moru pojaviti vojni brodovi pod dve zastave – SAD i Ukrajine. I mada se to u praksi nije desilo, američko učestvovanje u procesu „adaptacije“ Ukrajine na standarde NATO-a, od tada je postalo neposredno i sveobuhvatno. Ukrajina, koja nije članica alijanse, postala je jedina zemlja na svetu koja učestvuje u svim operacijama i programima NATO-a sa „mirotvornom“ tematikom.

Usput, od proglašenja sličnih ideja do početka njihove praktične primene ne prolazi baš mnogo vremena. Na primer, u septembru 2004. u Kijevu je održana međunarodna konferencija na kojoj je diskutovano o pitanjima otpora širenju oružja za masovno uništenje u Crnomorskoj i Kaspijskoj regiji. Tada su se kao zainteresovana strana i koorganizator foruma pojavile Sjedinjene Države. Posle nešto više od godinu dana ta tema je dobila i praktičan razvoj i samo se ulila u projekt bilateralnog ugovora Ukrajine i SAD o saradnji na onemogućivanju širenja oružja za masovno uništenje i sistema njegove dostave morem.

S američke strane u inicijativi su učestvovali Uprava za međunarodnu bezbednost i neširenje oružja za masovno uništenje, Obalska straža (!), ujedinjeni komitet načelnika štabova, Ministarstvo pravde i Vojno-pomorske snage. Sa ukrajinske – iste takve službe (Ministarstvo odbrane, Služba bezbednosti Ukrajine, MIP, Ministarstvo za transportne veze), a njihov rad je koordinisala Državna granična služba. U praksi je bilo planirano da ugovor izvršava Obalska straža Ukrajine, koja je odgovarala za teritorijalno more i isključivo (pomorsku) ekonomsku zonu zemlje, ali i… Obalska straža i Vojno-pomorske snage SAD (!).

ruska-ratna-mornarica-1363534167-283857

Moguće je da bi nekome ovakve namere SAD i „vanblokovske“ Ukrajine perioda Juščenkovog režima mogle da se učine sasvim „mirotvorne“, kada ne bi postojao jedan momenat koji sve određuje: ovakve mere su planirane za ostvarivanje ne tamo negde na kraju sveta, već u Crnom moru, na koje izlaz ima samo jedna nuklearna sila – Rusija. Tako je provokativna usmerenost „zajedničkog delovanja“ Ukrajine i SAD postala sasvim očigledna.

Naravno, ideje o sličnom „zajedničkom delovanju“ uz američke obale, recimo – Floride, Aljaske ili u Gudzonovom zalivu, kijevskim političarima nikako nisu mogle da padnu na pamet. Otada je praktično počelo otvoreno da govori o planovima da vodama Crnog mora patroliraju brodovi američkih graničara – Obalska straža. A njihovi brodovi po tonaži nekoliko puta premašuju ukrajinske brodove 2. i 3. klase, naoružani su raketno-artiljerijskim oružjem, helikopterima i u stanju su da lako pređu okean.

Tako je patroliranje američkih ratnih brodova bočno od krimske Jalte, glavne baze Crnomorske flote Rusije Sevastopolja, kao i u Kerčenskom moreuzu kod ruskih gradova Tamanj i Novorosijsk postalo sasvim moguće. Pri tom, na „brodovima za bezbednost“ u toku operacije, osim nacionalne flote, planirano je da se podigne i zastava zemlje-partnera. Grupama koje vrše pregled i pretres faktički se dozvoljavalo da koriste usluge brodova trećih zemalja, što je situaciju moglo potpuno da iskomplikuje.

Taj projekt, na sreću, nije ostvaren, ali je postalo jasno: Kijev u svom suprotstavljanju Rusiji može da ide koliko god hoće daleko.

Da ne ispadnemo naivni: jačanje pažnje SAD prema Ukrajini teško da je izazvano strahom da uprkos međunarodnim ugovorima i obavezama na njenoj teritoriji može da se obnovi proizvodnja nuklearnog oružja. Razlozi su u nečem drugom: Ukrajini je namenjena uloga jednog od bastiona „druge odbrambene linije“ protiv „svetskog terorizma“ koji je proglasio Vašington. Centar tog vašingtonskog terorizma nikako nije u obliku tačke već, kako je jasno, Amerikanci su ga proširili na ogroman geopolitički prostor: od kineskog Sinczjana do italijanske „čizme“, sa Iranom, Irakom, Libijom i tako dalje, i tome slično, uključujući tu i Afrički rog i teritorije u njegovoj blizini. Vašington Ukrajinu vidi ne samo kao „drugu liniju odbrane“ već i „prvu liniju granice“.

Ali sve što smo rekli je samo – vrh ledenog brega.

Bosfor je postao uzan

Na granici dva veka postalo je jasno: u posleratnim decenijama lagani drejf Zapada seod Jalte (1945g.), Potsdama (1945.g.) i Helsinkija (1975.g.) pretvorio u snažan okeanski tok. Njegov pravac je da se Rusiji oduzme status velike države, osvojen i garantovan Velikom Pobedom, između ostalog i tako što će se uništiti arhitektura odnosa koja je uspostavljena u Crnomorskom pojasu. Dok su konflikti na Bliskom Istoku (počev od agresije SAD i njenih saveznika u Iraku) pitanje o izlazu energenata na more učinili da ono postane nezaobilazno, crnomorski terminali (Novorosijsk, Odesa, Supsa), gasovodi (među njima i „Plavi tok“ kojim ruski gas teče ka Turskoj, i „Južni tok“ koji se gradi) kao i naftovodi za transport nafte ka sredozemnim lukama, naglasili su geopolitičku širinu i značaj ovdašnjih tokova energenata.

Sve više razmišljajući o pojasu Crnog mora, SAD i NATO su posebnu pažnju poklonili Ukrajini. 1997.godine, tačno u trenutku kada je potpisivan „Veliki“ – rusko-ukrajinski ugovor i „bazni sporazumi“ o Crnomorskoj floti, Ukrajina je sa alijansom NATO potpisala Povelju o specijalnom partnerstvu koja, između ostalog, omogućuje da se formira konsultantski mehanizam za upravljanje mogućom krizom. Što dalje – to lepše!

2004.godine Bugarska i Rumunija su stupile u NATO, pri čemu je faktički odmah postalo jasno: ono, čemu će se pokloniti najviše pažnje će biti pitanje razmeštaja vojnih baza NATO-a na teritoriji te dve zemlje. Gruzija, pak, nikada nije krila svoju težnju da u jednom trenutku stupi u NATO, te zato donosi nove i nove programe za saradnju sa zemljama alijanse. Turska, stari član alijanse, štiti svog gruzinskog učenika koji nije položio „ispit 08.08.08“.

Zbog toga su sve aktivnije počele da se javljaju sile koje su proturale ideju da će Crno more jednog dana postati ako ne more koje će pripadati direktno NATO-u, ono će biti bar svojina Zapadnog sveta. Zato za Rusiju svake godine postaje sve aktuelnije pitanje obezbeđenja statusa i režima Bosfora i Dardanela. Kako bismo ocenili značaj tog pitanja navešćemo samo nekoliko brojki.

Početkom 21.veka Rusija je svojim stranim partnerima kroz Bosfor i Dardanele po proceni godišnje prevozila do 70 miliona tona nafte, tj. približno 30% ukupnog izvoza. Kroz zonu ta dva moreuza prođe oko 50 hiljada brodova, od kojih skoro svaki peti prevozi naftne derivate. Zato je Turska pojačala svoj položaj tranzitne države, te sada zauzima četvrto mesto na svetu po količinama isporuka energenata Evropi.

tanker540

Ako se do početka devedesetih godina turski tranzit ugljovodonika završavao cevovodom koji je od iračkog Kirkika vodio u turski Džejhan i tranzitom manjih količina sovjetskog gasa, intenzifikacija eksploatacije kaspijskih bušotina naglo je povećala značaj geografskog položaja Turske. Ulozi moreuza pri tom nije poklanjano mnogo pažnje, mada ipak izgleda da prioritet pripada suvozemnim energetskim koridorima. Šta više, Turska ima želju da dominira morem, između ostalog i naglašavanjem ideje o izgradnji kanala koji bi bio paralelan prirodnoj zoni Bosfora i Dardanela („Kanal „Stambul“ iz Mramornog u Crno more) za koji bi, naravno, važila Konvencija iz Montrea.

Ta Konvencija, doneta 1936.g., trebalo je da važi 20 godina, ali je postojala klauzula da ukoliko dve godine pre isteka tog, 20-godišnjeg perioda, ni jedna zemlja koja je potpisala Konvenciju ne postavi pitanje prestanka njenog važenja, Konvencija će ostati na snazi. Osim toga, svakih 5 godina od trenutka stupanja na snagu Konvencije (tj. od 20.jula 1936.godine) svaka strana koja je potpisnik Konvencije ima pravo da inicira predlaganje izmene jednog ili više članova tog dokumenta. Ni kada se približavala 1956.godina, ni posle toga, sovjetska strana nije postavljala pitanje prekida trajanja Konvencije i zaključivanja novog ugovora. Moskva nije koristila ni pravo da istekom svakih 5godina od njenog početka važenja postavi pitanje izmene pojedinih članova. Što se tiče Turske, njeno rukovodstvo je smatralo da je bolje da deluje samostalno, te je ona sama 1982. godine napravila strože propise u vezi sa prolazom stranih brodova kroz Bosfor Dardanele, još ih više zaoštrila 1994. i zatim dala nove inicijative na različite teme.

Istovremeno, početkom 90-h godina 20. veka ceo kompleks pitanja u vezi sa korišćenjem Bosfora i Dardanela za Rusiju je dobio sasvim nov oblik. Naime, raspadom SSSR-a došlo je do faktičke restrukturizacije kompletnog problema za oba moreuza.

Prvo, objavljivanjem nezavisnosti Ukrajine i Gruzije naglo se smanjio prostorno-geografski izlaz Rusije na Crno more, što je dovelo do neophodnosti da se traže sve veća materijalna sredstva za rekonstrukciju postojećih i izgradnju novih luka i terminala na njenoj teritoriji, uz vođenje računa da se izvozno-uvozne potrebe i mogućnosti u toj oblasti ne smanjuju. Za Rusiju Crno more i oba moreuza kao i pre predstavljaju jedini vodeni put ka jugu.

Drugo, povećan je broj crnomorskih zemalja sa kojima je Rusija trebalo da se dogovara o rešavanju opštih pitanja u vezi sa plovidbom Azovsko-Crnomorskim bazenom, između ostalog i plovidbom u delu Bosfora i Dardanela. Koliko je na tom putu bilo prepreka dovoljno govori činjenica o teškoćama, sa kojima je rešavano pitanje podele Crnomorske flote, koja je pre toga pripadala SSSR-u, između Rusije, Ukrajine i Gruzije.

krim-parada

Treće, mora se računati na činjenicu da se specifična težina Rusije, ako se uporedi sa Sovjetskim Savezom, u ukupnom balansu međunarodnih faktora koji utiču na rešavanje problema Crnomorskih moreuza, blago rečeno, nije povećala, dok je specifična težina Turske, počev od 90-h godina, postala značajno veća.

Četvrto, nagli naučno-tehnički progres, izgradnja i početak eksploatacije novih velikih vojnih i komercijalnih brodova, posebno tankera za prevoz nafte, doveli su do postavljanja pitanja sa kojima su se sudarile sve zemlje koje su bile zainteresovane za slobodnu plovidbu kroz Moreuze, i, naravno, pre svih – Turska. Pošto je preživela teške posledice nekoliko havarija tankera sa naftom u Moreuzima (između ostalog, i nekih koji su prevozili rusku naftu), turska strana uporno postavlja pitanje potrebe da se u cilju obezbeđenja ekološke i tehničke bezbednosti, kao i bezbednosti plovidbe, u zoni oba moreuza preduzmu nove mere.

I, najzad, peto, Crnomorski bazen sa svojom obalom se intenzivno militarizuje. A inicijator tog procesa nikako nisu crnomorske države.

U januaru 1994. turska vlada je samostalno donela novi pravilnik o plovidbi u zoni crnomorskih moreuza, koji je stupio na snagu 1.jula iste godine. Turska je operativno počela da koristi promenjenu situaciju, a takođe je preduzela, a preduzima i dalje, niz koraka koji su usmereni ka aktivnom jačanju njenih pozicija u Moreuzima i u nizu slučajeva – naturanju svoje politike.

Konvencija – za Konvenciju, a propis – za propis…

Kako je već konstatovano, glavna sadržina Konvencije iz Montrea, potpisane pre skoro 80 godina, svodila se na to, da se obezbedi sloboda plovidbe za trgovačke brodove i da se vojnim brodovima necrnomorskih zemalja ograniči mogućnost prolaza. Prirodno, taj dokument nije vodio računa o specifičnostima i uslovima savremene svetske plovidbe i računao je da će kroz Moreuze prolaziti brodovi relativno nevelikih dimenzija i nevelike snage. Konvencija nije uzela u obzir ni mogućnost značajnijeg povećanja broja brodova koji prolaze kroz Moreuze, kao ni intenzivnost kretanja lokalnih brodova. U izmenjenim uslovima Turska se odlučila na reglamentaciju međunarodnih propisa, ne pozivajući na dogovor države koje su potpisale Konvenciju. U izvesnoj meri turska strana je međunarodno-pravne norme zamenila direktivama nacionalnog zakonodavstva i samostalno odlučila da na snazi bude pravilnik o pomorskoj plovidbi u zoni moreuza Bosfor i Dardaneli, kao i Mramornog mora. Turske vlasti su izjavile da postoji fizička, psihološka, ekološka i moralna opasnost od pojava kakve su sudari brodova, izlivanje nafte i požari, te da postoji neophodnost da se prekinu i značajno smanje količine transporta nafte kroz Moreuze.

Zvaničan zahtev drugim državama je izgledao ovako: prvo, potrebno je da se obezbedi očuvanje čovekove okoline i bezbednost plovidbe, i kompletna organizacija plovidbe u Moreuzima mora da zavisi od toga. Međutim, tajni povod za ovo je uznemirenost Turske zbog broja ruskih tankera koji transportuju naftu iz Novorosijska, i želja da utiče na taj proces. To postaje očigledno ako se shvati da postoji povećanje konkurencije sa projektima za transport azerbejdžanske i kazahstanske nafte, kao i širenje lučke infrastrukture Gruzije.

Nema sumnje da je pravilnik iz 1994.godine imao niz odredbi koje su se ticale jačanja bezbednosti plovidbe. Ipak je niz država, posebno crnomorskih, plovidbena ograničenja, kao i administrativne, kontrolne, pilotsko-sprovodničke, carinske i ekološke odredbe koje taj pravilnik predviđa, ocenio kao pravilnik koji krši osnovni princip Konvencije Montre iz 1936.godine, a to je princip slobodne plovidbe.

U takvim uslovima za Tursku kako danas, tako i u budućnosti, kao optimalna varijanta se čini svestran razvoj odnosa u različitim sferama sa Rusijom i drugim zemljama bivšeg SSSR-a (bez mešanja u njihove unutrašnje stvari), kao i, naravno, najčvršće poštovanje Konvencije iz Montrea. Izgleda da bilo kakva izmena te Konstitucije treba prvo da se usaglasi sa Rusijom i ostalim zemljama koje izlaze na Crno more, i tek posle toga da se da na razmatranje međunarodnim strukturama.

Navedeni problemi su već razmatrani na zasedanjima Komiteta za pomorsku bezbednost Međunarodne pomorske organizacije (IMO) u Londonu, na kome su svoje mišljenje o tome iznele crnomorske zemlje, kao i Grčka, Kipar i Oman, pri čemu je konstatovano da turski pravilnik ne treba da zameni Konvenciju Montre. To je pitanje posebno značajno za Rusiju, te zato ruska strana aktivno postavlja pitanja koja se odnose na poštovanje Konvencije.

Ona predstavljaju stalni predmet pregovora i konsultacija, ruski i turski eksperti redovno diskutuju o problemima obezbeđenja bezbednosti pri prolazu brodova kroz Moreuze, posebno onih u kojima su nafta, gas ili druge opasne materije. Turske vlasti, istina, pri tom često tvrde da nisu oni ti, koji krše Konvenciju Montre, već da jednostavno iznova razmatraju propise Konvencije zbog svojih unutrašnjih službi, ali takve izjave, blago rečeno, ne odgovaraju baš sasvim stvarnosti, jer turske novine ipak prevazilaze međunarodne ugovore.

Međunarodne ugovore sve češće krše i Amerikanci i njihovi saveznici, i njihove takve akcije su postale redovne. 2014.godine iznad roka koji je utvrđen Konvencijom u Crnom moru je bila američka fregata „Tejlor“. Do skora je u vodama Crnog mora bio i razarač „Donald Kuk“ kome se ovih dana pridružio „Tejlor“. Amerikancima su se pridružili i Francuzi – veliki izviđački brod „Dipe de Lom“. Prema njemu žuri i fregata „Dipleks“. Pojavila se i informacija o nameri Amerikanaca da svoje ratne delfine „aklimatizuju“ u vodama Crnog mora. Životinje se dovoze radi učestvovanja u vežbama i isprobavanja novih metoda za njihovu pripremu.

Takođe je započeto prebacivanje u Konstancu sistema protivraketne odbrane uz obrazloženje da je on potreban za američko-rumunske vojne vežbe. Četiri američka lovca F-16 koja učestvuju u vežbama, kako pretpostavljaju ruski posmatrači, proveravaju čvrstoću sistema PRO Rusije i pozabaviće se radioelektronskim izviđanjem…

Tako nešto ne može da prođe nezapaženo. Pošto su početkom devedesetih Amerikanci u Crno more ubacili svoje „stopalo“, sada su već ubacili i čitavu „nogu“. I, sudeći po svemu, nemaju nameru da se zaustave. Turska, kao „čuvar“ Konvencije Montre ima puno pravo da glasno progovori, što je ona, uostalom, već više puta i činila, između ostalog u vreme krize „08.08.08“ kada nije dozvolila Amerikancima da u Crno more uvedu svoje pomoćne brodove velike tonaže sa „humanitarnom pomoći“. Čvrstini duha i slova Konvencije pomaže, između ostalog, i ukupna pozitivna dinamika u razvoju rusko-turskih odnosa, kao i ličnih kontakata lidera obe zemlje.

* * * 

Problematika crnomorskih moreuza ne gubi za Rusiju svoju aktuelnost. Direktna i indirektna kršenja međunarodnog prava koja se tiču režima plovidbe crnomorskim Moreuzima, do kojih je u toku dve poslednje decenije dolazilo više puta treba da se ocene na pravi način, između ostalog i na međunarodnom nivou. Crnomorske države će u vezi s tim imati šta da kažu.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Geopolitičko potkopavanje

* Obavezna polja