Dragan 24Скривена невиђеним медијским мраком у Србији, који Сорошове испоставе цинично називају „аутоцензуром“, провукла се кроз кратке вести, а без икаквих званичних коментара политичких чинилаца, двадесетогодишњица оснивања Хашког трибунала и његовог антисрпског деловања.

Очигледно желећи да сакрију под тепих своју улогу коју су имали у силовању Србије од стране ове институције, неки домаћи политичари, НВО плаћеници и представници правосуђа, као да су заборавили са којим су еланом и приљежношћу извршавали налоге хашких тужилаца, често кршећи важеће домаће правне акте. Али, грађани Србије то не би смели да забораве, пре свега зато што стварна мисија Хашког трибунала још увек није готова.

Крактка биографија и статистика Хашког Трибунала

Хашки трибунал основан је 25.05.1993. године, Резолуцијом 827. Савета Безбедности УН, што у старту доводи у питање његов правни легимитет, будући да Статут овог тела, као ни једног другог тела УН, не предвиђа могућност формирања кривичних судова, на шта су својевремено указале Кина и Бразил, као његове чланице.

Занимљиво је да ни после двадесет година рада и много покушаја тумачења међународног права из разних углова није пронађен чврст основ за легалитет и легимитет овог Суда, па и данас многи правни стручњаци, пре свега у Русији, указују да његове пресуде не могу бити легитимне.

Пуно име Суда је „Међународни кривични трибунал за бившу Југославију“ (МТБЈ), оргинално „International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia” (ICTY).

Тужилаштво трибунала до сада је оптужило 161 лице од чега 110 Срба (или 68 %), а до сада су изречене пресуде за 82 оптуженика, од чега је 62-двоје Срба (76 %).

Гледано временски, укупне затворске казне износе 1.215 година, од чега на Србе отпада чак 975 година, или (80%), a од пет доживотних пресуда све су добили Срби.

Трибунал има 14 судија које бира Генерална скупштина УН. Прве судије положиле су свечану заклетву новембра 1993. године, а заменик тужиоца Грејем Блуит – који је поставио тужилаштво – преузео је дужност средином фебруара 1994.

Осуђени Срби издржавају казну затвора у 12 од укупно 17 држава са којима је Хашки трибунал потписао споразуме о издржавању казни.

Пре свега, захваљујући принципијелном ставу Русије, Савет безбедности УН одлучио је крајем 2010. године да до 31. децембра 2014. морају да се окончају сви хашки предмети, а да ће након тога преостали поступци бити пренети на “Међународни резидуални механизам” хашког трибунала.

Пре него што су стигли у Трибунал умрло је девет осумњичених, од којих седам Срба. Неки од њих убијени су приликом хапшења (попут Симе Дрљаче и Драгана Гаговића), док су други (попут Новице Јанчића и Влајка Стоиљковића) радије извршили самоубиство него прихватили хашки казамат.

Након доласка у притворску јединицу Шевенинген умрло је шест особа, од којих петоро Срба, а током издржавања казне умрле су четири особе. За најмање две смрти у Трибуналу (Слободан Милошевић и Милан Бабић) постоје озбиљне индиције да би се могле квалификовати као убиства.

Праве намере формирања хашког Трибунала

Напред наведени подаци само су основне чињенице о двадесетогодишњем раду Трибунала, али без обзира из ког угла посматрали његов рад, какве податке о њему анализирали и са којим циљем, увек ће се недвосмислено наметнути антисрпски карактер хашког Суда.

При томе, гледајући како је основан, начин на који се финансира, као и методологију његовог рада, пресуде и образложења која доноси, јасно је да се све време свог постојања, Трибунал у Хагу, понашао као политичка институција са програмираним циљевима, а не као независан правни субјект.

Ово се одлично може видети ако се прати буџет Трибунала, који је за 1998 годину износио 65 милиона америчких долара, да би за 1999, када је извршена агресија на СРЈ и као метод освете и притиска, подигнута оптужница против Слободана Милошевића, он повећан на 95 милона долара. У даљем периоду он је наставио да расте да би у периоду 2008 и 2009 године (двогодишњи) износио 397,6 милиона долара, а за наредни период (2010 и 2011) када је Србија испунила све своје понижавајуће обавезе он је смањен за неких 20 % и износио је око 280 милиона долара.

При томе, средства за овај буџет обезбеђивале су углавном земље и организације које су се залагале за разбијање Југославије и њено бомбардовање (САД, Немачка, Саудијска Арабија и НВО фондови иза којих стоји Џорџ Сорош), а само формално су одобравале УН.

Посебно индикативно је дугогодишње финансирање Трибунала од стране Саудијске Арабије, коју нам сада министри Динкић и Љајић доводе у Србију као инвеститорско откровење.

Дакле, сама чињеница о висини  средстава која је користио, као и њиховим изворима, јасно указује да хашки Трибунал никада није ни могао да буде независна правна инститицуција већ пилот пројекат новог светског поретка који ће сваљивањем кривице на жртву оправдати безочно насиље нових господара света против оних држава и народа који се нађу на путу њихових интереса.

Haški Tribunal 3У том контексту Трибунал је увео у праксу низ преседана попут укидања имунитета председника држава или влада (Слободан Милошевић је први актуелни председник  у историји против кога је подигнута оптужница), суспедовања националног суверенитета у области законодавства (принцип да акти Трибунала имају већу правну снагу од националних), хапшења по тајним оптужницама и друге. На овај начин формиран је репресивни правни механизам који се, без обзира на право и правду, може користити по вољи оних који креирају светске глобалистичке процесе грубо кршећи још увек важеће норме међународног права и успостављену праксу у међународним односима.

Отворено промовишући принцип селективне правде, у коме се на бази сличних или истих доказа виновници осуђују само ако су Срби, хашки Трибунал шаље јасну поруку свим лидерима и народима како ће проћи они који се усуде да бране своју земљу од агресије глобализма.

Посебно опасни су покушаји да се хашки Суд представи наследником суда у Нирнбергу, иза којих стоје немачки интереси за ревидирањем историје и последица нацистичких злочина.

Све ово, као и чињеница, да је политички третман Србије од стране евро-атлантских земаља, и међународних финансијских институција под њиховом контролом, дуго времена директно зависио од Извештаја хашких тужилаца, јасно указује да су политички циљеви Трибунала били основ његовог правног деловања.

Уосталом, то се и није крило будући да су у Србији доласци званичника Трибунала третирани као државне посете највеће важности и увек су били примани не само од колега већ и од највиших државника земље. Оно што се крило јесу праве теме тих разговора. Јер, оне се нису односиле само на хапшење оптужених и процедурална питања, како су гласила званична саопштења и изјаве са тих сусрета.

Вазалство српске државе према Трибуналу

Иако је сарадњу са хашким Судом Србија прихватила у време власти Слободана Милошевића, он је очигледно сматрао да је постојање забране испоруке својих грађана ради процесуирања у другим земљама које су предвиђали правни акти Србије, довољна заштита и њеним грађанима и држави од спољних притисака. И тако је и било све до октобарског пуча, када је Ђинђићева власт сарадњу са Трибуналом прогласила за највиши државни интерес и буквално занемарила гаранције које је грађанима у том смислу пружао Устав и остали правни акти. У том смислу, сва изручења Трибуналу до доношења „Закона о сарадњи СРЈ са МТБЈ“ априла 2002 године, могу се назвати незаконитим и чак сматрати актом противправног државног насиља над испорученим грађанима.

Поменути Закон ништа није променио са аспекта вазалства српских властодржаца према Трибуналу, нити у судбини прогоњених, али је бар утврдио процедуре, законске оквире и формална права оптуженика, која у пракси нису много значила, али су бар формално постојала.
Но, без обзира на постојање обавезе сарадње са Трибуналом, српске „демократске“ власти су, евидентно спроводећи налоге западних ментора, према овој институцији заузеле крајње вазални став, не само спроводећи све њене захтеве већ и стављајући целокупни државни апарат у службу хашког тужилаштва и НВО сектора који је водио сопствене селективне истраге ради сатанизације оптужених и наводног демаскирања српских злочина.

Rasim ljajićПосебно је ово постало очигледно када је, од јуна 2004 године, председник Националног савета за сарадњу са МТБЈ постао Расим Љајић, омиљени политички ђак Алије Изетбеговића. Уз Бруна Векарића који је био главна хашка полуга у српском тужилаштву за ратне злочине, Љајић је својим чињењем и нечињењем од хашког Суда направио пакао за српску државу и грађане, а посебно за оптужене.

Тешко би се могли побројати сви намерни правни пропусти, сва кршења људских права, сва понижења и вређања, сва политичка и правна подметања, све манипулације „сведоцима“, сви притисци на пријатеље и родбину којима су били изложени осумњичени за ратне злочине, како у Хагу тако и у Србији, као и све лажи и срамна трговања којима су се ова двојица служила да би што хитније и што потпуније испунила налоге хашког антисрпског правног монструма.

У том послу нису се либили ни полузаконитих и незаконитих радњи, као ни  злоупотребе репресивног државног апарата. Класични примери за ово су употреба елитних црвених беретки за хапшење браће Бановић на обреновачкој пијаци док су за тезгом продавали робу, и били без икаквог оружја, или хапшење генерала Лукића 2005. који је у болничкој пиџами и са прикључком за инфузију поведен на пут у Шевенинген. Ова и многа друга хапшења, укључујући и онај циркус са Караџићем и Младићем, сигурно су могла бити изведена много достојанственије и по те људе и по државу.

Све ово било би мање болно да није било очигледне аљкавости нашег тужилаштва за ратне злочине у погледу прикупљања доказа против оних који су ратне злочине вршили над Србима, па није непознато да је ослобађајућа пресуда за Насера Орића има подлогу и у мањкавостима доказа које је Хагу доставио Векарићев тим, а то би се могло рећи и за пресуду Хајрединају.

bruno-vekaric-2011-5-29-11-10-21Такође, познати су многи случајеви отвореног одбијања државе да олакша одбрану оптужених пружајући увид у информације које нису државна тајна а могли би им бити од користи, док су се тужилаштву Трибунала и НВО сектору који им је отворено помагао, стављали на увид и најповерљивији документи.

У сваком случају, за прогон и кажњавање Срба оптужених у Трибуналу српска држава је била далеко опаснији противник од хашког тужилаштва и никада није користила могућности које ју је пружао сам Трибунал да помогне својим грађанима.

Овај однос најбоље се може ценити кроз реакције званичних органа на сумњиву смрт Слободана Милошевића и Милана Бабића, као и толерисање потпуно незаконитог десетогодишњег држања у притвору Војислава Шешеља, који при том не одговара за конкретне злочине већ за своје политичке ставове и вербални деликт који они називају „говором мржње“.

Ово се, такође, видело и када је Вук Јеремић, заказао априлску дебату о раду „ad hoc“ кривичних трибунала, када су га и Љајић и Векарић оштро напали. „Нико сем представника Србије, Венецуеле и Кубе неће доћи на ту расправу, а сутрадан ће све бити заборављено“ агресивно је иступио Љајић, називајући расправу Јеремићевом личном промоцијом.

На његову жалост, као и жалост његових ментора, бојкот није успео, па је говор председника Николића на 43 странице у коме се хашки суд пореди са инквизицијом и отвара питање зашто је злочин против мира искључен из хашких процеса, изазвао велику пажњу и сигурно ће бити значајан документ у историјској оцени улоге МТБЈ.

Дакле, с правом се може рећи, да је антисрпско деловање хашког Трибунала било, пре свега, омогућено вазалним, антисрпским, деловањем самих српских власти, које нису водиле рачуна о стварним последицама по државу и народ њиховог односа према Трибуналу.

Има оних који тврде да су Бруно Векарић и Расим Љајић на своје функције постављени на захтев самог тужилаштва, јер су грађани Србије али не и Срби, но ја нисам тог мишљења будући да су они само експоненти једне далеко шире политике.

Уместо закључка

Говор председника Николића на дебати о хашком Трибуналу у ОУН, ма колико био историјски значајан, долази прилично касно да би поправио бројне погубне последице које је српској држави и националном бићу донео овај политички суд.

Ипак, још увек би се доста тога могло учинити на доказивању нелегитимности, необјективности и некомпетентности ове глобалистичке институције без осећаја за право и правду, посебно ако говор председника Николића није хитац слободног стрелца већ став „јединственог државног врха“.

У том случају први корак морао би бити промена састава Националног савета за сарадњу са Трибуналом и уклањање са места председника Расима Љајића, који је због чињења и нечињења максимално компромитован у вези сарадње са Хагом, а тешко се може пренебрегнути и чињеница да је он једини политичар у Србији који је непрекидно у врху власти од пето-октобарских промена до данас, те је као такав саучесник свих страдања која су Србе и Србију задесила у том периоду.

Формирање национално и државно одговорног Националног савета у који би ушли правни експерати патриотског опредељења попут професора Чавошког, уз коришћење огромних искустава у међународном праву др Смиље Аврамов, вештине Томе Филе, мудрости професора Антића и других сигурно би сарадњу са Хагом учинило много достојанственијом, а хашки Трибунал приморало да се много чвршће држи правних чињеница и процедура, а много мање политиком и захтевима за обликовањем историје на овим просторима, што му је један у низу тајних задатака.


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Хашки суд и Србија – непотребно вазалство

* Обавезна поља