Upravo je završAleksandar Mezjajevena duga rasprava u procesu “O primeni Rezolucije o genocidu (Hrvatske protiv Srbije)”, koja je održana u Međunarodnom sudu OUN u Hagu. Rasprava je trajala tokom celog meseca (od 3. marta do 3. aprila). Međutim, ta dugotrajnost (premda i retka) – nije ništa u odnosu na dužinu samog predmeta. Hrvatska je još 2. jula 1999. godine inicirala tužbu protiv SRJ.[1]Na taj način se predmet od strane Međunarodnog suda, razmatra već 15 godina.

Formalno, predmet se zove Hrvatska protiv Srbije, međutim, tokom razmatranja predmeta Srbija je podigla kontra-tužbu i predmet je dobio i karakter “Srbija protiv Hrvatske”. Nešto niže ćemo pisati o tome podrobnije. Sad napominjemo da je suština tužbe Hrvatske da je Srbija kriva za navodno počinjeni genocid na teritoriji Hrvatske u periodu 1991-1993. godine.

U skladu sa pravilima procedure prilikom razmatranja svakog dela, prvo se iznose pismeni dokazi, a zatim usmeni. Pismene dokaze zemlje su dostavile 2001. godine. Hrvatska je podnela svoj memorandum[2], a Srbija svoj kontra-memorandum.[3] Rasprava je proticala u dve runde. Prva runda – izlaganje pozicije svake države, druga runda – odgovor na argumente suprotne strane.

Hrvatsku delegaciju je predvodila Vesna Černić-Grotić, profesor univerziteta iz Rijeke. Srpsku delegaciju predvodio je poznati pravnik, nekadašnji rukovodilac međunarodno-pravnog sektora MIP-a Srbije Saša Obradović (koji je danas glavni pravni savetnik ambasade Srbije u Holandiji).

Kao što je uobičajeno, nije se prošlo bez poziva “vikinga” sa strane. Stranci su bili pozvani u oba tima. Hrvate je predstavljao Britanac Džejms Krauford (već je postavljen za zamenika šefa hrvatske delegacije), profesor Filips Sands, a takođe i Keir Starmer, H. Lo, E. Kraven, R. Rejčhold, R. Kenedi, Amerikanci M. Damaška, K. Kuk, B. Graljej. Očigledno radi «razblaživanja» anglosaksonske monotonije, u hrvatski tim je pozvan i jedan indijac A. Singh. Među srpskim «vikinzima» treba istaći irskog profesora U. Šabasa, Nemca A. Cimermana, britance K. Tamsa i V. Džordaša.

Pozicija Hrvatske, predstavljena Međunarodnom sudu, ima veoma ozbiljne nedostatke. Kako činjenične, tako i pravne.

Kao prvo, zahtevi Hrvatske ne odnose se na vlasti Srbije nego SFRJ, tako da je osnovni deo zločina bio izvršen do aprila 1992. godine. Ali Hrvatska nikako da shvati ovu veoma jednostavnu činjenicu. To govori o tome da glavni cilj žalbe Hrvatske nije pravni spor – nego politička propaganda. Hrvatska jednostavno želi da “svetski” mediji tokom decenija izveštavaju kako “Međunarodni sud OUN razmatra predmet o genocidu koji su nad Hrvatima počinili Srbi”. Čak i pravna zasnovanost Hrvata izgleda smešno. Hrvatska je sama odbila da prizna SRJ kao naslednika SFRJ, uključujući i oblast međunarodnih sporazuma. Sada Hrvatska tvrdi da je Srbija pravni naslednik Konvencije o genocidu. Nije jasno kako se mogu pomiriti te dve potpuno kontradiktorne izjave. Međutim, kada znamo da je istinski cilj upravo politička propaganda – onda je sve jasno.

Kao drugo, o genocidu navodno počinjenom nad Hrvatima u Hrvatskoj, govore samo Hrvati i niko više. Čak i najbolji prijatelj ustaša – MTBJ u Hagu – uzdržao se od podizanja optužnica za genocid. Hrvatska delegacija je pokušala da to objasni na prilično žalostan način: navodno, to je sve “odraz politike kancelarije Tužilaštva MTBJ”. Krajnje neuverljivo objašnjenje, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da Statut MTBJ obavezuje Tribunal da krivično goni one koji su odgovorni za činjenje posebno teških međunarodnih zločina, među koje je direktno ubrojan i genocid. Treba istaći da je MTBJ istakavši optužnicu za genocid protiv svog glavnog neprijatelja – Predsednika SRJ Slobodana Miloševića – ukazao samo na Bosnu i Hercegovinu, a ne i na Hrvatsku. Samo ova činjenica jasno ukazuje da MTBJ ne raspolaže ni najminimalnijim dokazima .[4]

advokati Hrvatske

Predstavnici Hrvatske dalje su pokušali da dokažu da samo nepodnošenje makar jedne jedine optužnice u Hrvatskoj, ne znači da genocida tamo nije i bilo. Sve ovo je objasnio od strane Hrvata angažovani Britanac f. Sand, koji je ukazao da “tužilac nije obavezan da podiže optužnicu za svaki zločin”. Izgleda da su Hrvati uzalud bacili pare na inostranog “vikinga” – ovako “genijalan” argument mogli su i sami smisliti.

Međutim, deo istine u tvrdnjama hrvatske strane postoji (povodom toga da ukoliko tribunal nešto nije preduzeo, ne znači da toga nije ni bilo) – MTBJ neprekidno optužuje ova ili ona lica za počinjene ratne zločine, ali nije kaznio nikoga zbog samog raspirivanja rata. Ratni zločini u skladu sa logikom MTBJ se čine sami po sebi, i po njima uopšte nije obavezno utvrditi ko je započeo rat. Sve strane u vojnom sukobu “Haško pravosuđe” je stavilo u isti položaj – i agresore, i one koji su se od agresije štitili.

Pravna alhemija drugog hrvatskog “vikinga”, Britanca Kijera Starmera, takođe nije impresionirala. Na primer, on je tvrdio da je svedočenje Milana Babića uverljiv dokaz protiv Slobodana Miloševića, jer je Babić dobrovoljno priznao svoju krivicu. Istina je da u rečima Stramera ima malo istine. Kao što je malo istine i u svedočenju samog Babića. No, ako čak i ostavimo laž Babića i taj argument razmotrimo čisto formalno, jasno je da svedočenje Babića nije ubedljivo ni iz razloga što je to svedočenje dato u zamenu za obećanje da sud neće odrediti suviše surovu kaznu. (Uzgred, Babić je bio šokiran dobijanjem 13 godina zatvora, znači u trenutku kad se od njega tražilo da potpiše “priznanje”, njemu je obećano znatno manje). Ali nešto drugo je još važnije. – i to ne mogu ne znati oni koji zastupaju zemlju u međunarodnom sudu (u krajnjem slučaju, dužni su to znati): takozvano svedočenje optuženog koji je pošao na dogovor sa Tužilaštvom, ne predstavlja NJEGOVO priznanje, nego je to tekst koji je sastavilo samo Tužilaštvo, i onaj koji ide na dogovor obavezan je da taj tekst potpiše bez ikakve izmene! Tako da su tvrdnje hrvatskog predstavnika veoma neiskrene – svedočenje Babića (tačnije tvrdnja Tužilaštva – potpisana od strane Babića) nema nikakav status “ubedljivosti”.

Veza prava i politike ne predstavlja nekakvu novost. Međutim, tokom razmatranja ovog predmeta, ta veza se projavila u svom sjaju. Tako je srpska delegacija dostavila Sudu tajne telegrame ambasade SAD koji su publikovani na sajtu Vikiliks. Iz tih pisama se očigledno vidi da su hrvatski pravnici veoma dobro znali da je njihovo obraćanje sudu bespredmetno, jer oni optužuju za zločin apsolutno drugu državu (Srbiju umesto SFRJ). Iz tih pisama se takođe vidi da je do tužbe Hrvatske Međunarodnom sudu OUN došlo u rezultatu pritisaka SAD na Hrvatsku, kako bi se na taj način “paralizovala” kancelarija Tužilaštva MTBJ da krivično goni Hrvate.

Generalno, pravni položaj Srbije u ovom predmetu ogleda se u sledećem. Međunarodni sud OUN nema jurisdikciju da razmatra ovaj predmet. Republika Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za dejstva vlasti SFRJ. U slučaju da sud odbaci ovaj argument, Srbija je iznela alternativni zahtev: potpuno odbaciti sve tvrdnje Hrvatske koje ne zadovoljavaju visoke kriterijume dokazivanja koji se primenjuju u Međunarodnom sudu OUN.

Međutim, tokom poslednjeg saslušanja, predmetu “Hrvatska protiv Srbije” paralelno je dodat i predmet “Srbija protiv Hrvatske”. Podrobnije o ovoj strani predmeta – u drugom delu članka.

Glavni događaj tokom rasprave u premetu „Hrvatska protiv Srbije“ postalo je pokretanje kontra-tužbe Srbije[5]protiv Hrvatske.

Predstavnici Srbije predočili su masu važnih dokumentovanih dokaza da su hrvatske vlasti planirale genocid nad Srbima i da su ga realno i počinili. Na žalost, predstavnici Srbije su čitavo pitanje o genocidu nad Srbima sveli samo na akciju “Oluja”, međutim i ta, iako najmasovnija, no ipak pojedinačna epizoda, dovoljna je da se Hrvatska dovede pred međunarodnu odgovornost za počinjeni genocid.

Praksa MTBJ često je nepogodna za pravnu analizu, ali ponekad veoma jasno naglašava neke zanimljive detalje. Tako na primer, pokušavajući da potkrepi svoje optužbe protiv Srbije, Hrvatska se pozivala na presudu MTBJ izrečenu protiv bivših predsednika RSK Milana Martića i Milana Babića, a takođe i u odnosu na rukovodioce Službe Bezbednosti Srbije F.Simatovića i J.Stanišića i načelnika generalštaba armije SRJ generala Perišića. Međutim, pozivanje na ove presude ne dokazuje krivicu Srbije (pa čak ni SRJ). Kao prvo, sve te presude izrečene su protiv konkretnih lica a ne države. Kao drugo, presuda MTBJ protiv Perišića, Simatovića i Stanišića je opravdavajuća i sadrži direktnu izjavu da Srbija kao država nije počinila zločin. Stvara se snažan utisak da se Hrvatska jednostavno podsmeva sudu, pružajući mu lažne činjenice.

Međutim, ako uporedimo tu presudu MTBJ sa presudom u predmetu Gotovine i Markača, dobijamo sasvim suprotnu sliku! U toj presudi je ustanovljeno, da pored krivice navedenih generala postoje suštinski dokazi o nameri visokog rukovodstva Hrvatske da se počini genocid, a pre svega predsednika F. Tuđmana.[6]

odbrana-srbije

Međutim, pozivanje na predmet protiv Gotovine i Markača u MTBJ apsolutno je nedovoljno za potpuno razmatranje operacije “Oluja” i njenog genocidnog uticaja na srpsko stanovništvo u današnjoj Hrvatskoj. Tužilaštvo MTBJ je umišljeno ograničilo predmet (i samim tim ograničilo iznošenje dokaza u procesu) na samo nekoliko epizoda te operacije. Štaviše, predmet je predstavljen na takav način da je sama operacija bila potpuno legitimna, ali su tokom njenog izvršenja navodno prekršene norme međunarodnog humanitarnog prava. Ovakav ciničan i antipravni pristup Tužilaštva MTBJ mora biti odbačen. I to je praktično i učinila srpska delegacija na raspravi u Međunarodnom sudu pravde OUN.

Dakle, bili su predočeni opširni dokazi planiranja i sprovođenja te operacije kao genocida protiv Srba u Hrvatskoj. Bili su predočeni stenogrami visokog političkog i vojnog rukovodstva Hrvatske, održanog na Brionima u julu 1995. godine u kojoj se jasno vidi namera da se eliminišu Srbi kao takvi – to jest činjenjem genocida kako je to definisano u Konvenciji o genocidu iz 1948. godine. Koliko puta su tu definiciju pokušali da promene (taj isti Tribunal ili Tribunal za Ruandu), kako bi “proturili” ovaj ili onaj događaj kao genocid – ili dodavanjem novih karakteristika kao genocidnih ili dajući nova tumačenja pojmovima “stabilna grupa” itd. A da primene ono što je zaista zapisano u u datoj Konvenciji – ne žele!

Važna karakteristika rasprave u predmetu “Srbija protiv Hrvatske” bilo je izvođenje svedoka. To je veoma retka pojava za Međunarodni sud OUN. Do sada su u Dvorcu mira u Hagu svedoci bili saslušavani samo pet puta, za svih 60 godina postojanja MS OUN.

Prvi svedok Srbije je bio Kanađanin Džon Džefri Vilijam Hil iz Misije OUN u Hrvatskoj.[7] Drugi svedok bio je general armije Kanade, takođe bivši saradnik misije OUN u Hrvatskoj Endrju Bruk Lesli.[8] Oni su pokazali kako je Hrvatska armija pod komandom Gotovine sprovodila svoje operacije i ubijala ljude. Oba svedoka su dala svoj iskaz o toku operacije “Oluja” na procesu protiv Gotovine.

Dalja svedočenja Sudu su pružili svedoci-žrtve operacije “Oluja”. Svedok Božo Šuša,[9]svedok Mirko Mrkobrad,[10] svedok Jela Ugarković,[11] svedok Ilija Babić[12] i svedok Mile Sovilj.[13] Govorili su o tome šta su oni preživeli tokom invazije Hrvata na Republiku Srpsku Krajinu.

Na kraju je Srbija predočila i svedoka-veštaka Savu Štrbca, koji je predočio detaljne informacije o žrtvama genocida nad Srbima na teritoriji današnje Hrvatske u celini. Prema njegovom svedočenju, samo tokom operacije “Oluja” ubijeno je 1. 713 Srba.[14] Kao žrtve hrvatskog genocida postradalo je ukupno šest hiljada dvesta osamdeset četiri čoveka.[15]

Sumirajući raspravu i upoređujući argumente koje su predočile kako Hrvatska tako i Srbija, može se nedvosmisleno zaključiti: pozicija Srbije bila je suštinski kvalitetnija, kako sa teoretske (pravne), tako i sa praktične (faktično-dokazne) strane.

Tako na primer treba obratiti pažnju na to da je bezimen veliki deo takozvanih “svedočenja svedoka o genocidu nad Hrvatima” – to jest, ta svedočenja nisu ni od koga potpisana. Već poznata priča! Samo što se slične priče mogu pričati u medijima u Hrvatskoj ali ne i u Međunarodnom sudu OUN!

Na kraju ročišta sudije su se povukle na savetovanje koje se može odužiti nekoliko godina. Praksa pokazuje da između usmene rasprave (koja formalno predstavlja poslednji stadijum razmatranja predmeta) može proći od nekoliko meseci do nekoliko godina. U sastavu suda nalazi se 17 sudija od kojih dvoje predstavljaju Hrvatsku (sudija Budislav Vukaš) i Srbiju (sudija Milenko Kreča). Ostale sudije su iz SAD, Kine, Britanije, Francuske, Rusije, Brazila, Ugande, Slovačke, Japana, Meksika, novog Zelanda, Maroka, Somalije, Italije i Indije.

****************

[1]Trebovanie Horvatii o vozbuždenii dela sm.: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/7125.pdf

[2]Memorandum Horvatii sm.: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18172.pdf

[3]Kontr-memorandum Serbii sm.: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18188.pdf

[4]Treba istaći da fakt priznanja genocida u Bosni i Hercegovini (u Srebrenici) od strane MTBJ još ne znači da je takav genocid stvarno i počinjen. Činjenica utvrđivanja genocida – kao međunarodnog zločina – ne može biti rezultat prevara, mahinacija i primene «inovacijskih» metoda, koje nisu naučno zasnovane (metodika dokazivanja genocida eksperta MTBJ E.Tabo), a takođe protivurečnih i očigledno lažnih svedočenja (svedok D.Erdemović). Do dan danas ni jedna odluka MTBJ, koja utvrđuje «fakt» genocida u Srebrenici, ne može biti kvalifikovana kao zasnovana na apsolutno pouzdanim dokazima.

[5] U potpunosti se sa svim materijalima kontra-tužbe Srbije protiv Hrvatske možete upoznati na zvaničnom sajtu Međunarodnog suda OUN na sledećem linku: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18188.pdf

[6] Istine radi treba istaći da je Apelaciono veće MTBJ opravdalo ukazane optuženike. Međutim, važno je primetiti da presuda Apelacionog veća ne ukida sve ono što je bilo ustanovljeno za vreme sudskog procesa. Taj važni aspekt sudskog procesa često se zaboravlja ili svesno ignoriše. Stvar je u tome da oba veća (pretresno i žalbeno) imaju svoja punomoćja i Apelaciono veće ne može izreći presudu, koja se nalazi u isključivoj kompetenciji Pretresnog veća (upravo zbog toga u nizu slučajeva se nastavlja novi sudski proces, koji sprovodi novo sudsko veće!). Samo Pretresno veće može ustanoviti konkretne činjenice. U vezi sa tim važno je istaći: te činjenice koje je bilo utvrdilo Pretresno veće u predmetu «Tužilac protiv Gotovine i drugih» nisu ukinuti Apelacionim većem i predstavljaju činjenice koje je ustanovio Međunarodni krivični tribunal.

[7] Puni tekst iskaza svedoka vidi na: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18246.pdf

[8] Puni tekst iskaza svedoka vidi na:http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18248.pdf

[9] Puni tekst iskaza svedoka vidi na: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18250.pdf

[10] Puni tekst iskaza svedoka vidi na: http: //www.icj-cij.org/docket/files/118/18252.pdf

[11] Puni tekst iskaza svedoka vidi na: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18254.pdf

[12] Puni tekst iskaza svedoka vidi na: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18256.pdf

[13] Puni tekst iskaza svedoka vidi na: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18264.pdf

[14] Puni tekst iskaza svedoka vidi na: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18264.pdf

[15] Podrobnije o iznošenju dokaza svedoka Srbije – videti stenogram zasedanja Mežđunarodnog Suda OUN od 11. marta 2014. godine: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18112.pdf


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Hrvatska protiv Srbije i Srbija protiv Hrvatske

* Obavezna polja