Referendum, kao najdemokratskiji oblik izražavanja narodne volje često je oprobano sredstvo za učvršćenje aktuelne  vlasti, što je pokazano i dokazano brojnim primerima u istoriji.

Ne čudi stoga da su „demokratski dokazani“ Hrvati posegli za referendumom kao  neotuđivim pravom da izraze svoju narodnu volju, ali ne za zaštitu nacionalnih manjina, već za nastavak progona i šikaniranja Srba u „lijepoj njihovoj“, koja je vekovima i zemlja na kojoj Srbi žive kao narod, a ne nikakva nacionalna skupina koju je nekakav sticaj okolnosti tu doneo sa strane, kao svojevrsan corpus separatum (čitaj, izdvojeno telo)!

Ideja, da se u duboko podeljenom hrvatskom društvu najzad uvede red u parlamentarnim igrama oko vlasti i moći koja se potom neštedimice koristi za svoju stranku pa tek potom i za narod, koji i ne mora da bude član ili podrška vladajućoj eliti, tačnije stranačkom aparatu koji je izgrađen u toku poslednje dve decenije od međunarodnog priznanja „nezavisnosti“, koristi se sada u nameri da se Srbi definitivno smeste u status ameba, jer ni sadašnji status nacionalne manjine nije dovoljno zadovoljavajući za unuke i praunuke nekadašnjih pravaša, čvrsto povezanih  idejom o istrebljenju tog „nakota  na „hrvatskom poviestnom tlu“ (omiljeni izraz „oca domovine“ Ante Starčevića, sina Srpkinje Milice!).

Na njihovu veliku žalost, ima još uvek obilje srpskih tragova jer su vekovima tu svoji na svom, dok su se strani okupatori  samo menjali, ali su  iza sebe ostavljali zlo seme planskog raspirivanja mržnje kod Hrvata naspram Srba, u čemu se naročito isticala „crkva u Hrvata“ svojom propovedanom „kršćanskom samilosti“ (ali ne i za pravoslavne, koje su dugo nazivali nesjedinjenima!).

Suština najnovije hrvatske inicijative, da se raspiše referendum o ograničavanju prava poslanika nacionalnih manjina da glasaju o podršci vlade i o usvajanju budžeta, ima podužu tradiciju u „mladoj hrvatskoj demokratiji“, kad su Srbi u pitanju!

Tokom građanskog rata za nasilno otcešljenje Hrvatske iz zajedničke države, vrhovnik Tuđman posegnuo je za ličnom odlukom da oktroiše, dakle po svom izboru nametne „hrvatske Srbe“ u parlamentu, one koji su bili lojalni neofašističkoj vlasti HDZ kao navodne predstavnike celokupnog srpskog naroda u Hrvatskoj, iako Srbi iz tadašnje RSK nisu birali te „predstavnike“ na izborima u Hrvatskoj, jer su tada bili pod navodnom zaštitom vojnika UNPROFOR, kao međunarodne oružane sile koja je trebalo da štiti primenu plana VENSA, dogovorenog između SFRJ, JNA i RH pod direktnim patronatom OUN, ali tako vešto vođenim, da Srbe „žedne preko vode prevede“!

U tom je planskom prevođenju i Milorad Pupovac imao svoju rolu, kao izraziti izdajnik srpskog naroda koji služi stranom interesu, jer je odmah dobio neskrivenu podršku svih predstavnika tzv „međunarodne zajednice“( čitaj, članova udruženog zločinačkog poduhvata), ali naročito drugosrbijanskih preumitelja u Beogradu koji dokazuju „srpsku genocidnost“, kao predstavnik „urbanih“, modernih Srba, koji „realno“ prihvataju novonastalu situaciju, dok širom Hrvatske Srbe ubijaju, pljačkaju i progone!

Kada je etničko čišćenje Srba okončano direktnim učešćem NATO u VRA  „OLUJA“ u zapadnim i južnim delovima RSK, dobio je Milorad složenu ulogu da aktivno pomogne „uljuđivanje“ dela RSK koji se zove Baranja, Istočna Slavonija i Zapadni Srem!

Istorijske srpske pokrajine u nekadašnjoj ugarskoj polovini Dvojne monarhije, gde žive i pripadnici drugih naroda, tada u većinski srpskoj sredini.

Kada je i taj proces poprimio razmere koji pokazuju da će se završiti po planovima velikohrvatskih šovinista, sa postepenim pretakanjem kolebljivih i uplašenih u katoličku crkvu za početak, pa potom pohrvaćivanjem, više silom nego milom, dobio je „večni“ Milorad novu rolu, da igra na žici kao žongler u međuhrvatskim igrama, u težnji za prijem u EU!

Naime, u želji da Hrvati budu deo „porodice srećnih naroda“  u krilu raspadajuće EU, tetošili su Milorada i hrvatska vlast i hrvatska opozicija, dok su iz EU,makar formalno, tražili nekakve razloge da malo odugovlače sa prijemom Hrvatske, te su tada oni u Briselu pokušavali da Srbe koriste kao svog Kviska, u tim igrama.

Milorad je ipak ostao čvrst kao benkovački kamen (njegov rodni!), nije se dao nagovoriti od strane tih bitangi iz Brisela, da tvrdi da su Srbi potpuno obespravljeni, razvlašćeni,  proterani iz državnih službi, otete privatne imovine, lažno optuživani za ratne zločine!

Milorad je sve to javno odbacivao, u susretima sa raznim predstavnicima UNHCR, a njegovoj se reči moralo verovati, ta to je reč jednog poštenog hrvatskog Srbina koji ljubi svoju domovinu više od mnogih Hrvata, što on svakodnevno i dokazuje!

Dokazivanje je izrazito vidljivo u zahtevima naspram UNHCR, koji bi trebalo da pomogne povratak prognanih Srba sa njihovih vekovnih ognjišta, pre prijema Hrvatske u EU!

Jeste da je pomalo ličilo na plansku akciju razvoja hrvatske stočarske baze za proizvodnju zdrave hrane, za evropske turiste koji nagrnuše na jadranska ostrva ko skakavci, jer su mogli biti gologuzi, dok je u ostatku turističkih zemalja to ipak bilo ograničeno.

Samo, ni prognani krajinski Srbi nisu maloumni, da se dobrovoljno vrate pod neoustašku torturu, makar je agilni Milorad i namensku banku osnivao, zajedno sa predstavnicima „vojvođanske posebnosti“ iz redova  žute vlasti, kojima je vidno smetao toliki broj prognanih Srba u severnoj srpskoj pokrajini, te su zajedno sa Miloradom pokušavali da glumataju nekakve zabrinute staratelje, rado donirajući povratnicima krave i traktore, o čemu Milorad danas poučava i na Kosovu, kao evropski parlamentarac iz „lijepe njihove“!

Sve je to tako trajalo i prošlo, ali sada je u pitanju žestoka borba za vlast, jer se razlike između zainteresovanih stranaka sve više sužavaju, a Milorad je pokazao baš visoko umeće da uvek prepozna interes i korist (tvrde dobro upućeni!) u odluci njegovog poslaničkog kluba, kada daje podršku za formiranje vlade ili glasanje o budžetu, rak rani svake aktuelne vlasti!

Zato vešti Milorad sada i zavapi, da je ova inicijativa za referendum zapravo udar na sve nacionalne manjine u Hrvatskoj, što je notorna laž!

Izuzev Srba, muslimana, i Šiptara, pripadnici drugih nacionalnih manjina u Hrvatskoj su pripadnici onih naroda čije su matične države u EU,te će tamo njihova prava biti dobrano štićena, što znaju svi u Hrvatskoj, ali Milorad tako pokušava sebe samog da zaštiti, tačnije da odgodi neminovnost, da je napokon stigao do sudbine posranih gaća, a šta se radi sa njima, to i on sam dobro zna!

Sudbina Srba u Hrvatskoj, ovom je referendumskom inicijativom zaista pogoršana, ali nije „realni“ Milorad taj koji će beskompromisno braniti interes ugroženih preostalih Srba od razularene neofašističke rulje, kojoj su kauboji olabavili dizgine, jer Hrvatska učestvuje u igrama natoovskih generala na granici Rusije u društvu dokazanih rusofoba iz baltičkih zemalja i Poljske, kojima se uvek iza svake breze priviđa strašni ruski međonka koji tobož vidljivo „preti demokratskoj Evropi“, poštenoj i čestitoj kao ostarela madam u natoovskom kupleraju!

To, što hrvatski šovinisti samo koriste svojih nagradnih pet minuta, ne treba da čudi, čuđenje bi izazvalo da ne pokušavaju da iskoriste realnu priliku, koja im se ukazala!

Niti ne čudi, da antifašistička ćorava EU nikako ne vidi brzinu (dve sedmice!) kojom je sakupljeno pola miliona glasova za „referendumsku inicijativu“ koju je pokrenula ultradesničarska grupa pod simboličnim imenom „narod odlučuje“, što ni tobož brojna i jaka antifašistička udruženja u Hrvatskoj neće i ne smeju da istaknu.

Reč je o pravima nacionalnih manjina u koja se EU kune ko u Sveto pismo, ali to je samo još jedan  očit primer duplih standarda, koje oni već više od četvrt veka uspešno vežbaju  na „genocidnim Srbima“!


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Hrvatske referendumske „škare“

* Obavezna polja