Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je zatražio od dr Vladimira Dimitrijevića da se izjasni o pritužbi koju je Povereniku podnelo LGBT Udruženja „Da se zna“. (ovde) Pritužbom se dr Vladimiru Dimitrijeviću stavlja na teret izvršenje diskriminacije „po osnovu rodnog identiteta, seksualne orjentacije i porodičnog stanja“. Kao diskriminatorski ocenjeni su njegovi vrednosni stavovi izneti u autorskom tekstu U odbranu prirodne porodice koji je objavljen na Dimitrijevićevom sajtu vladimirdimitrijevic.com, jer oni prema oceni Udruženja Da se zna stvaraju „neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje“ za pripadnike LGBT zajednice.

Postupajući po pritužbi Udruženja Da se zna, Poverenik je protiv dr Dimitrijevića pokrenuo upravni postupak (čl. 40. st. 4. Zakon o zabrani diskriminacije, ovde). Član 36 stav 2 Zakon o zabrani diskriminacije ovlašćuje Poverenika da ne postupi po pritužbi „ako je očigledno da nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje“. Sledstveno, time što je pokrenuo postupak protiv dr Dimitrijevića Poverenik je navode iz pritužbe morao da oceni kao dokaz koji na prvi pogled (prima facie) sa odgovarajućim stepenom verovatnoće čini osnovanom pretpostavku da je došlo do diskriminacije. Snagu takvih prima facie dokaza potencijalne diskriminacije za Poverenika imaju, između ostalog, sledeći Dimitrijevićevi stavovi koji su navedeni u pritužbi: „Homoseksualne veze nisu emotivne i da su razvratne“, „menjaju sistem vrednosti“, „da je jedino prirodna zajednica između muža i žene“.

Da bi mogli da ocenimo da li je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti uopšte mogao da na osnovu navoda iz pritužbe LGBT Udruženja pokrene postupak protiv dr Dimitrijević, prethodno treba da utvrdimo šta se u pravnom poretku Republike Srbije smatra diskriminacijom.

Prvenstvo treba dati ustavnom određenju diskriminacije i to iz najmanje dva razloga. Kao prvo, ustav je akt najveće pravne snage, zbog čega svi ostali opšti pravni akti moraju da budu u saglasnosti sa ustavom, a kao takav ustav je i osnovni izvor ovlašćenja za rad svih državnih organa. Kao drugo, odredba o zabrani diskriminacije (čl. 21. Ustava RS) se nalazi u ustavnom odeljku o ljudskim i manjinskim pravima i tiče se ovih prava, a upravo odredbe o ljudskim i manjinskim pravima spadaju u jedine odredbe Ustava koje sudovi i uprava mogu neposredno da primenjuju rešavajući konkretni slučaj (čl. 18. Ustava RS).

Zato Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u svakoj fazi postupka mora, pre svega, da ima u vidu pojmovno određenje i normativne okvire diskriminacije iz čl. 21. Ustava Republike Srbije. Ova njegova vezanost za ustavnu odredbu o diskriminaciji, dobija apsolutno značenje kada se dovede u vezu sa čl. 16. Ustava RS, prema kome i ratifikovane međunarodne konvencije mora da budu u skladu sa Ustavom. Od ustavnog određenja diskriminacije Poverenik je morao da pođe i kada je navode iz pritužbe LGBT Udruženja uzimao kao prima facie dokaze za ocenu osnovanosti pokretanja upravnog postupka, koji  državni organ koji se finansira parama poreskih obveznika uvek mora da vodi u javnom, a ne u bilo kom partikularnom interesu.

Ustav Republike Srbije diskriminaciju definiše kao pravnu nejednakost, time što proklamuje da su „pred Ustavom i zakonom svi građani jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije“ (čl. 21). Prema tumačenju M. Pajvančić, „smisao ustavne zabrane diskriminacije jeste da se obezbede osnovne pretpostavke da se sva druga ljudska prava koja Ustav garantuje ostvaruju pod jednakim uslovima“ (ovde).

Ovakvo određenje diskriminacije koje se nalazi u Ustavu Srbije, sasvim je u skladu sa klasičnim liberalnim zalaganjem za pravnu, ali ne i društvenu jednakost. Zakon „mora biti isti za sve, bilo da štiti, bilo da kažnjava“, ističe se u Deklaracija prava čoveka i građanina od 1789. godine. O razlici između društvene („prirodne“) i pravne („političke“) jednakosti i šteti koja bi nastala ukoliko bi država prinudnim merama pokušala da uspostavi društvenu jednakost, francuski liberal Sen-Žist je govorio: „Jednakost kakvu je ustanovio Likurg, razdelivši zemlju, poudavši devojke bez miraza, naredivši da svi jedu javno i da nose istu odeću – takva jednakost, koja je vezana za korisno siromaštvo države, izazvala bi u Francuskoj samo pobunu ili lenjost; jedino je jednakost političkih prava mudra u ovoj državi“ (L. Sen-Žist, Republikanske ustanove, Beograd, 1987, 46).

Ukoliko se javno izneti vrednosni stavovi dr Vladimir Dimitrijević, koji su od strane Poverenika ocenjeni kao prima facie dokaz potencijalne diskriminacije, podvedu pod ustavni pojam diskriminacije kao pravne nejednakosti, jasno proizilazi da dr Dimitrijević, kako je to kristalno jasno obrazložio prof. S. Antonić, nije mogao da izvrši diskriminaciju (ovde). Objavljivanjem svojih vrednosnih sudova građanin Dimitrijević nije mogao drugom građaninu da po osnovu seksualne orjentacije ili porodičnog statusa uskrati jedno od Ustavom zagarantovanih ličnih i političkih prava ili da ga zbog navedenih ličnih svojstava dovede u nejednak položaj prema drugima kada ostvaruje takvo pravo, što je prema čl. 21. Ustava RS neophodno da bi postojala diskriminacija. Jer, građanin Dimitrijević ne vrši javno ovlašćenje, pa samim tim nije ni mogao da dođe u situaciju da izvrši diskriminaciju. Uz to, kako ističe prof. Antonić, u javno iznetim vrednosnim stavovima dr Dimitrijevića nema ni jednog protivpravnog elementa, koji bi činio biće nekog krivičnog dela koje može da se izvrši na verbalni način (ovde). Niti je pozivao na nasilje, niti je propagirao uskraćivanje bilo kog prava pripadnicima LGBT zajednice, osim onog koje im već ne pripada po Ustava RS – pravo na zaključenje braka (čl. 62. st. 2).

Postupajući protiv dr Dimitrijevića po pritužbi LGBT Udruženja Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je već u prvoj fazi postupka za postojanje diskriminacije tražio manje od onoga što zahteva Ustav Srbije, jer ustavni pojam diskriminacije, kao narušavanja pravne jednakosti, proširuje na narušavanje društvene ili rečju Sen-Žista – prirodne jednakosti. Pri tom se vrednosni stavovi V. Dimitrijevića kvalifikuju kao protivpravni, iako oni u pogledu prava na zaključenje braka predstavljaju parafrazu važeće ustavne norme. Ovim je Poverenik izašao van granica prava i od zaštitnika ravnopravnosti, pod velom javne funkcija i sa parama poreskih obveznika, postao diskriminator građana.

Tražeći manje od onoga što Ustav zahteva da bi postojala diskriminacija, Poverenik je samovoljno snizio standard dokaza prima facie i time učinio privilegovanim procesni položaj LGBT Udruženja. S druge strane, proširivanjem diskriminacije van normativnog okvira čl. 21. Ustava, Poverenik je protivpravno otežao procesni položaj građanina Dimitrijevića i već sada mu povredio pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti iz čl. 43. Ustava Srbije. Naime, V. Dimitrijević u svom „Odgovoru na tužbu LGBT zaštitara“ (ovde) jasno ističe da su njegovi vrednosni sudovi o prirodnoj porodici proistekli iz hrišćanske etike, da ona izvire iz dogmatike pravoslavnog hrišćanstva, a da je on vernik koji ispoveda pravoslavno hrišćanstvo. Ustav Republike Srbije garantuje građaninu ne samo „pravo da ostane pri svom uverenju ili veroispovesti“, već i da je „slobodan da javno ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja“ i to, između ostalog, i tako što može „javno da iznese svoja verska ubeđenja“ (čl. 43). Pri tome, sloboda veroispovesti prema Ustavu RS spada u apsolutno zaštićena prava, koja su izuzeta od režima ograničenja čak i u ratu i vanrednom stanju (čl. 202. st. 4). Pošto je pokretanjem upravnog postupka od strane Poverenika već povređeno Dimitrijevićevo pravo da slobodno i javno ispoljava svoja verska ubeđenja, država Srbija je dužna da ga zaštiti i nadoknadi mu štetu koju je on pretrpeo zbog protivustavnog postupanja jednog državnog organa.

Ne bi, međutim, Srbija, kako nas upozorava S. Antonić (ovde), bila kolonija u svim sferama ljudskog života, da je protivpravna pozicija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u postupku koji vodi protiv dr Vladimira Dimitrijevića tako jednostavna. Ustav je akt koji izražava suverenost države, odnosno njenu sposobnost da se pravno samoorganizuje. Kolonija nije suverena, stoga je njen „ustav“ samo pokušaj da se za „unutrašnju upotrebu“ imitira status nezavisne države. Iako „ustav“ kolonije ima formalno obeležje akta najveće pravne snage, u praksi se njegova supermatija najčešće podriva prepisivanjem protivustavnih zakona iz metropole. Jer, pri recepciji zakona metropole normativni kriterijum pravne snage postaje drugorazredan u odnosu na kriterijum civilizacijske superiornosti. To što takva recepcija stvara potpuni besporedak u hijerarhijski uređenom pravnom sistemu, a još veći i opasniji besporedak u nacionalnom etosu i pravnoj svesti – raduje metropolu, jer stvara uslove za postojanje stalnog kontrolisanog haosa u koloniji.

Sve ovo je vidljivo i u Srbiji, koja kao kolonija Brisela od 2008. godine  ubrzano, potpuno i nekritički prepisuje normativu EU. Srbijino zakonodavno telo se od suverenog zakonodavca pretvorilo u kolonijalnog overivača zakona preuzetih iz metropole. Tako je 2009. godine donet Zakon o zabrani diskriminacije, koji je uveo nova lična svojstva koja čl. 21. Ustava ne poznaje kao osnove za posebnu brigu države kada je u pitanju zaštita od diskriminacije. Naime, Ustav zabranjuje „svaku diskriminaciju“, a „naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta“. Jezičko tumačenje ove norme upućuje na zaključak da je ustavotvorac, izražavajući dominantno društveno uverenje, obavezao državne organe da posebnu pažnju poklone sprečavanju i suzbijanju diskriminacije po jednom od navedenih osnova. Ovim ličnim svojstvima Zakon je naknadno dodao i „porodični status“, „rodni identitet“ i „seksualnu orjentaciju“ (čl. 2. tač. 1).

Posebna briga države da štiti od diskriminacije lica sa svim ili bar nekim od navedenih ličnih svojstava iz Zakona o zabrani diskriminacije u sukobu je sa obavezom države da pruži posebnu zaštitu porodici iz čl. 67. Ustava Srbije. Ipak, najproblematičnije je to što Zakon o diskriminaciji proširuje ustavni pojam diskriminacije kao pravne nejednakosti na neodređeni pojam „svako neopravdano pravljenje razlike“, koji u praksi može da dovede do arbitrernog postupanja državnih organa i potpunog gušenja slobode govora. S tim u vezi, ovim prvenstveno administrativnim Zakonom, kojim se ustanovljava Poverenik za zaštitu ravnopravnosti koji rešava u upravnom postupku, definišu se bića različitih oblika diskriminacije kao svojevsrni kvazidelikti. Pojedini od njih, kao što su „govor mržnje“ i „uznemiravanje i ponižavajuće postupanje“, daleko prevazilaze ustavni i liberalni pojam i okvir diskriminacije kao pravne nejednakosti. Njihovim propisivanjem zakonodavac administrativnim merama dodatno ograničava i zadire u suštinu nekih drugih Ustavom proklamovanih prava, kao što je pravo na slobodu misli, uverenja i veroispovesti, što je izričito zabranjeno čl. 18. Ustava RS.

Upravo se dr Vladimir Dimitrijević u postupku pred Poverenikom tereti da je izvršio prekršaj (kvazidelikt) koji je u Zakonu o zabrani diskriminacije definisan kao „uznemiravanje i ponižavajuće postupanje“ (čl. 12). Tako smo dobili situaciju da jedan organ izvršne vlasti, pod opravdanjem borbe protiv diskriminacije, može građaninu u administrativnom postupku da ograniči ili oduzme neko osnovno ljudsko pravo. Civilizacijska tekovina po kojoj samo sud u zakonitom sudskom postupku može da liši čoveka njegovih osnovnih prava, za koju su se  Englezi izborili daleke 1215. godine donošenjem Velike povelje slobode, a Srbi 1354. godine donošenjem drugog dela Dušanovog zakonika, u današnjoj koloniji Srbiji je pogažena u ime globalističke „ljudskopravaške“ ideologije.

Jednom rečju, pojedini oblici diskriminacije predviđeni Zakonom o zabrani diskriminacije su i protivustavni i antiliberalni. Međutim, za Poverenika i „zaštitare“ LGBT potpuno je nevažno kako je diskriminacija regulisana u Ustavu Srbije, jer u globalističkom diskursu postoje oblici diskriminacije koji su zlo po sebi (mala in se), nezavisno od toga da li je jedno ponašanje u nacionalnom pravnom poretku označeno kao deliktno (mala prohibita). Šta je zlo, to određuju u skladu sa svojom ideologijom i intersima globalističke strukture, između ostalog, i strukture političkog homoseksualizma. Ovakvo određivanje delikta, kako je ukazivao H. Kelzen, nije ništa drugo nego dokaz ideologizacije prava.

Mada protivustavan, Zakon o zabrani diskriminacije i dalje važi u pravnom sistemu Srbije, jer sadrži načela preuzeta iz prava kolonizatora, direktive EU i praksa Evropskog suda za ljudska prava. I to je, kako primećuje i S. Antonić, postalo pravilo u koloniji Srbiji, a odraz je nametnutog osnovnog postulata harmonizacije prava prema kome naše nacionalno pravo, a time i naš nacionalni sistem vrednosti, treba da se po svaku cenu upodobi pravu EU i njenom nadnacionalnom, hibridnom ideološkom sistemu. Uz to, u kolonijama kakva je Srbija Ustavni sud je po pravilu sastavljen od predstavnika kompradorske elite (čast izuzecima, kao što su u slučaju ocene Briselskog sporazuma bili prof. dr Olivera Vučić, prof. dr  Dragan Stojanović, prof. dr Bosa Nenadić i Katarina Manojlović-Andrić). Zbog svega toga ne treba da čudi što Ustavni sud Srbije ili drugi državni organ, kakav je i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, nadležan da pokrene ocenu ustavnosti zakona, već devet godina ćuti nad očiglednom neustavnošću Zakona o zabrani diskriminacije. Zašto bi čudio „nečasni muk“ Ustavnog suda nad Zakona o zabrani diskriminacije, ako se uz muk istog Suda od 2008. godine primenjuje ratifikovani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i EU, koji Kosovo i Metohiju ne tretira kao sastavni deo Republike Srbije.

Slučaj dr Dimitrijevića otvara i pitanje nasilnog nametanja vrednosnog sistema posredstvom protivustavnog Zakon o zabrani diskriminacije i kroz rad Poverenika za zaštitu ravnopravnosti koji je protivan etosu ogromne većine građana Srbije, nezavisno od njihove nacionalne pripadnosti i veroispovesti. Nametanje zakona koji su protivni uverenjima naroda, protivno je načelu narodne suverenosti i demokratiji kao vladavini većine, jer, rečju američke Deklaracije nezavisnosti, „vlade izvode svoja zakonita ovlašćenja iz saglasnosti onih nad kojima se vlada“. Istovremeno, da bi zakoni bili delotvorni, a od delotvornosti zakona zavisi i njihovo važenje, zakoni mora da budu prihvaćeni od strane naroda, a da bi bili prihvaćeni između normiranih vrednosti i morala jedne zajednice ne sme da postoji provalija. Istovremeno, klasično liberalno shvatanje ne poistovećuje vladavinu prava sa zakonitošću, odnosno vladavinom bilo kakvih zakona, već samo onih zakona koji koji mogu da očuvaju ili unaprede slobodu ljudi. Postupak koji je Poverenik za zaštutu ravnopravnosti poveo protiv dr Vladimira Dimitrijevića pokazuje da cilj donošenja Zakona o zabrani diskriminacije, nije, da parafraziramo Džona Loka, da očuva i uveća slobodu, već da je ukine ili ograniči. Međutim, kako nas opominje i podseća prof. Antonić, zašto što bi u današoj Srbiji i bilo slobode, kada njena nema ni u jednoj koloniji (ovde).

Sloboda je uslov opstanka naroda i pojedinca, ako je ponovo ne osvojimo nestaćemo i kao narod i kao ljudi. Osvajanje slobode je povezano sa prevladavanjem straha. Ako malo bolje pogledamo videćemo da smo posle svih otimačina ostali jedino sigurni vlasnici straha, te da nas kompradorska elita još jedino tim imetkom ucenjuje. Da bi danas tiha, nacionalno i ljudski ponižena, obespravljena i opljačkana većina mogla da postane svesna svoje stvarne snage mora da se ratosilja i tog poslednjeg zemaljskog imetka. Zato odmah izjavimo javno, imenom i prezimenom, pravo u lice Poverniku za zaštitu (ne)ravnopravnosti i ostalim kriptotitoističkim «zaštitarima» globalističke „ljudskopravaške“ ideologije:

I ja sam Vladimir Dimitrijević, optuži me, jer delim i javno ispovedam iste stavove o braku, porodici i političkom homoseksualizmu!


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na I ja sam Vladimir Dimitrijević, optuži me!

* Obavezna polja