O prvom susretu sa manastirom Visoki Dečani, o dolasku u manastir, liturgijskom životu i iskušenjima kroz koja je ova svetinja zajedno sa srpskim narodom prošla u poslednjih dvadeset godina, kao i o najnovijim izjavama pojedinih srpskih političara vezanim za rešenje konačnog statusa Kosova i Metohije, tzv. razgraničenju i sl. Razgovarali smo sa arhimandritom Savom Janjićem, igumanom manastira Visoki Dečani.

Pomaže Bog oče Savo. Evo smo u velikoj svetinji manastiru Visoki Dečani, upravo se završila Sveta liturgija, Vi ste služili sa ocima koji su ovde u manastiru. Možete li da nam ispričate kako izgleda život u ovom manastiru i kako je izgledao Vaš prvi susret sa ovom svetinjom?

U Dečanima nekako sve biva kroz Liturgiju, jer čitav manastir funkcioniše, živi tim nekim liturgijskim ritmom, koji iz dana u dan, čini da je svaki dan poseban, a opet svaki dan je kao večnost. I tako to traje vekovima, već evo 700 godina kako manastir postoji, kad pogledamo na njegovu istoriju. I moj prvi susret sa ovim manastirom bio je davne 1987.godine, kada sam dolazio ovde za Svetoga Kralja Stefana Dečanskog, sa umirovljenim episkopom zahumsko-hercegovačkim Atanasijem, koji nas je tada okupljao u Beogradu kao studente. Ja sam sa njim i još nekim drugim studentima s fakulteta došao ovde u Dečane, to je bilo za Sv Kralja i ostalo mi je to u dubokom sećanju i to bdenije i ta liturgija, i taj kontakt sa ovom svetinjom. Posebno ovaj dečanski polijelej. Sećam se pokojnog oca Varnave koji je dostojanstveno sa mantijom palio sveće i vrtio polijelej.   To su neka sećanja prva koja me vezuju za Dečane i vrlo brzo posle toga usledio je i moj dolazak u manastir Crnu Reku, već 1989.godine kada sam se priključio crnorečkom bratstvu. Tamo sam zamonašen 1991. godine, a već 1992, pošto je tadašnji iguman postao vladika raško-prizrenski onda smo došli u Dečane nas nekoliko.

Vladika Teodosije, naš sadašnji vladika, a tadašnji prvi iguman obnovljenog bratstva i još nekoliko nas, među njima i otac Stefan, sada iguman manastira Zočište. Čini mi se da je taj dan bio juče, jer upravo svaki dan ovde biva sa liturgijom. Počinje molitvom i završava sa molitvom i nekako taj ritam Liturgije je kao otkucaj srca koji sve ono što radimo i sve ono što živimo drži u tom jednom poretku. I zato je to vreme, kada pogledam koliko već godina ima od 1992.u martu kada sam došao ovde, do danas čini mi se kao da je to sve jedan dan, a istovremeno je jako mnogo vremena prošlo. Prošlo je mnogo divnih, radosnih trenutaka koji su ostali kao neka sećanja koja s vremena na vreme izađu u svest i tako… Al opet, sve se to spaja u veliku radost, u blagodarnost pre svega Svetome Kralju, koji nas je ovde primio, prihvatio, koji nas drži, koji je istinski domaćin ove kuće, koji je zaista kralj koji caruje ovde, kako kaže vladika Amfilohije, a mi smo tu, samo oko njega da se nađemo, da oslušnemo tu volju Božju koja se projavljuje Njegovim molitvama, molitvama Svetoga Kralja i blagoslovom ovoga svetoga mesta i da živimo po toj volji Božjoj čineći što do nas stoji prepuštajući sve ostalo Gospodu. I to je najveća mudrost Božja, da činimo što do nas stoji i koliko mi možemo u okviru onoga čemu smo pozvani onih talanata koje nam je Bog dao, a da konačno rezultate prepustimo Gospodu i sa verom i nadom u Gospoda, da će Gospod sve uraditi i urediti kako je najbolje.

Iako mi to često ne možemo da zamislimo, često bismo mi odredili kako nešto treba da izgleda i kako bi nešto trebalo da bude, ali mi ne možemo nikada da vidimo celu sliku, jedino je Bog taj koji daje punoću smisla svemu. I to je zapravo najveća mudrost duhovnog života, to je suština duhovnog života i monaškog i života u svetu, i to je izvor radosti, jer sva zabrinutost, sve zebnje, svi strahovi neraspoloženja, dolaze od toga što stalno mislimo mnogo više smo mogli uraditi, mnogo više od nas zavisi, ili nešto što je Bog dao nije ono što smo mi očekivali, a zapravo je uvek sve što dolazi, ono što je nekom po čudesnom Božjem promislu najbolje u tom trenutku i usmereno ka našem večnom spasenju. Jer jedino kad gledamo iz te perspektive večnoga života možemo da vidimo smisao ovoga života. Inače ovaj život sa svim svojim stradanjima, patnjama, (dosta smo toga videli na Kosovu i Metohiji) ljudski gledano teško da ima nekakvog smisla. Ali to je tajna krsta. Jer krst sam po sebi nema nikakvog smisla, krst jedino u svetlu vaskrsenja dobija svoj smisao kao ovaj naš rascvetali krst na ulasku u dečanski manastir.

I tako smo od 1992. godine polako ustrojavali život Božjom blagodaću sa igumanom, sada vladikom Teodosijem, dolazila su i bratija i to je bilo vreme velikog entuzijazma i pregnuća, truda i radosti, ali videli smo da se sprema jedna oluja, koja je konačno došla sa oružanim sukobom, već sa albanskim ekstremistima 1998. godine i 1999, posebno rat i sve što se izdešavalo i sve nas je to jako duboko potreslo. Ni u jednom trenutku nismo gubili nadu da Gospod drži ovu svetinju, jer Dečani sijaju već 700 godina, to je jedna upaljena sveća koju je upalio Sveti Kralj i koja ima jednu misiju da osvetljava put u ovome mraku u ovom lavirintu svetskih zbivanja i ukazuje put našem narodu pravoslavnom srpskom šta smo bili, šta jesmo i gde treba da idemo. I to je zapravo misija ovoga mesta. Da bude mesto utehe, mesto ljubavi, mesto radosti, mesto gde ćemo se okupljati oko Svete čaše na Svetoj liturgiji i podsećati da je ovo tek samo predvorje i ulazak u Carstvo Božje, punoću, koju ćemo, ako Bog da svi da doživimo i živimo u toj radosti večnoj, a koju već i sada osećamo. I svaki put kada završimo Svetu liturgiju osećamo zaista jednu veliku radost i blagoslov Božji da svi problemi ovoga sveta prosto nestanu, barem na trenutak nestanu, izađu iz naše svesti jer veća je ta radost.

Ratna dešavanja na Kosovu i Metohiji nisu zaobišla manastir Dečane. Kroz šta je sve manastir prošao a s njim i bratstvo manastira koje je bilo u njemu?

U tom vremenu rata dosta smo videli stradanje nevinih ljudi, najpre smo primili srpske izbeglice, bilo je posle i albanskih izbeglica, imali smo i Rome. Mi smo sve ljude gledali kao Božje svi su stvoreni sa likom Božjim i svi su deca Božja. Koliko će ko to da ostvari to je tajna Božja mi ne možemo da ulazimo u to, ali naše je svakog čoveka vidimo kao ikonu Božju i posebno kad neko strada da ukažemo pomoć, da ukažemo saosećanje sa nadom da će to na neki način probudimo u tim ljudima svest o Bogu koji nas toliko voli koji je došao i postradao nas radi. Ali jako je bilo teško videti veliko iseljavanje našeg naroda, kojeg ni pre rata nije bilo mnogo, ali tada smo videli da je jako mnogo ljudi otišlo, to su bili teški dani, naročito to leto 1999. godine, kada se i ljuljalo kandilo pred freskom Presvete Bogorodice u priprati našeg hrama.

Da li je to Presveta Bogorodica nešto poručivala bratiji, zašto baš kandilo pred tom freskom?

To je zaista čudesan događaj, koji je obeležio te mesece bio, to je trajalo otprilike oko mesec i po dana, dva meseca, iako kad prinesemo sveću običnu pored kandila, plamen se ne pokreće, nije bila promaja, već neka čudesna nevidljiva sila Božja je pokretala to kandilo. Kao da nas je Presveta Bogorodica stalno podsećala da treba da se molimo, da treba pouzdanje i svu nadu prepustimo Bogu i njenim molitvama, da nas ona nije ostavila i taj čudesan događaj je ostao duboko utisnut u naša sećanja i podstakao nas je tada posebno i na molitvu. Jer ta freska Presvete Bogorodice je Bogorodica sa svitkom u kome je Njena molitva za ljudski rod i u kome se Presveta Bogorodica moli Hristu ,,Primi moljenje Majke svoje Gospode“. Pita je: ,,Šta hoćeš majko?“,,Hoću grešnim pokajanje i spasenje!“, ,,Ne kaju se!“ A ona opet umoljava Gospoda i On na kraju kaže ,,U Tvoje ruke predajem njih, Majko!“. I ona Njemu ,,Blagodarim Tebi Logose!“. To je neizmerna ljubav Božja koja se projavljuje kroz molitvu Bogorodice.

 To su bili počeci stradanja u najnovijoj istoriji manastira, a kako se živi danas, dvadeset godina posle?

To su bili trenuci užasnog stradanja koje smo mi beležili, i pisali o tome i svedočili i u susretu sa međunarodnim predstavnicima, novinarima i na onom tadašnjem sajtu, ali istovremeno smo opet opstajavali u molitvi i čvrstoj veri da će Bog sačuvati svetinju i hvala Bogu, manastir je stavljen pod zaštitu i nekako je Bog zaustavio da ne ode sav naš narod i sačuvao se taj ostatak. Ali živimo u jednom teškom vremenu već je dvadeset godina od kad je završen rat i vidimo da situacija i dalje nije stabilna, ni mirna, vidimo da dosta problema postoji bezbednosnih, česti su napadi na ljude i na kuće, onemogućavanje ljudima da dođu, da se vrate, iako su se neki vratili.

Manastir Dečani pomaže porodicama koje su opstale i koje se vraćaju?

Manastir stalno pomaže. Imamo i humanitarnu aktivnost, razvili smo i sa našim italijanskim prijateljima ,,Amići di Dečani“ aktivnost, isto tako preko našeg sabrata oca Benedikta koji je sa Sicilije, imamo i oca Nektarija iz Ameriike, koji vodi humanitarnu organizaciju manastira Dečani, koja već preko dvadeset godina pomaže. Takođe i brojne druge organizacije u kojima se okupljaju ljudi kao npr. Arno Gujon sa njegovom ,,Solidarite Kosovo“ itd. koji je duboko vezan za Kosovo. Ljudi koji su osetili duhovnu snagu ovog mesta i poruku Svetoga Kralja da tu ljubav treba da projave i brigom, pažnjom za druge. Da činimo koliko do nas stoji, ali uvek prepuštajući Bogu da bude Njegova volja, da bude kako On hoće i da nas sve uvede u svoju radost. To je naš konačni cilj jer sve na ovoj zemlji je prolazno i ništa ne može da bude večno, jer sve ide u stalnom kretanju ka Gospodu, ka punoći postajanja koje će i jedino u Hristu biti.

Oče, već je dvadeset godina kako oko manastira nema srpskog življa koje ga je okruživalo, ali sa druge strane su za ovo vreme u manastir dolazile doplomate, ali i sve više dolaze naši ljudi rasejani na sve strane. Srbi iz svih delova sveta dolaze u manastir i na neki način ovde crpe energiju. Da li je možda sve ovo što se izdešavalo pomoglo ljudima da shvate šta je manastir Visoki Dečani za sve nas?

Zaista, kao i u svakoj nesreći Bog projavi neke čudesne svoje promisli i obično mislimo nešto je velika tragedija i sve se ruši, al opet s druge strane na čudesan način Bog nešto drugo gradi. Tako evo npr. ne samo da se i manastir i materijalno izgradio, popravili smo objekte i sagradili nove i sakupila se nova bratija, imamo četiri iskušenika mlada… obnavlja Sveti Kralj, nego isto tako Bog privlači ovde ljude iz raznih krajeva. Nažalost, nemamo naših Dečanaca ovde, osim njih troje koji žive u Dečanima i koji su uspeli na neki način da se vrate i da nađu neko svoje mesto. Jako su teški uslovi i sve to, ali eto oni imaju neku svoju želju posebnu i ostaju i opstaju, ali nemamo porodice koje su se vratile u ovaj kraj i nema praktično sela, osim u okolini Peći gde je bilo malo više povratka zahvaljujući zaštiti KFOR-a koja je pružena u ključnim momentima, da se vrati. Naravno tu je selo Goraždevac i dole južnije Orahovac i Velika Hoča koji su ostali naše stalno uporište, gde je naš narod ostao. Sada Manastir Dečani, zaista ima jednu misijsku ulogu prema našim ljudima, poklonicima, koji dolaze iz različitih krajeva Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Federacije, naše pravoslavne vernike, Srbe, koji dolaze iz raznih zemalja sveta.

Praktično, vrlo često na liturgijama imamo te pokloničke grupe i mnogo više vernika nego što smo ikada ranije u mirnom periodu imali ljude koji su dolazili, što je pomalo apsurdno. Nekada bude i po dva autobusa gostiju i poklonika koji dođu. To su ljudi koji osećaju da dolaskom na Kosovo i Metohiju, crpe tu duhovnu snagu, tu energiju ljubavi koja prosto isijava iz kivota naših svetitelja iz grobova svetih arhiepiskopa, Svetoga Joanikija u Deviču, Svetih Vrača u manastiru Zočište i drugih svetih mesta. Čitava kosovsko-metohijska zemlja je jedno veliko svetilište i zaista, nedavno sam govorio i pominjao kako je celo Kosovo i Metohija jedan veliki žrtvenik Gospodnji na kome se prinosi hleb i vino, pošto je Kosovo u znaku hleba i pšenice, Metohija u znaku vina i grožđa. Onda na neki način je Kosovo i Metohija jedan veliki žrtvenik gde prinosimo darove i dobijamo blagodat, dobijamo snagu. U tome je veliki značaj Kosova i Metohije za ljude koji možda nisu ni čuli i bili ranije, ali osećaju. I ne samo oni, nego imamo puno i stranaca koji dolaze iz celoga sveta i koji osećaju posebnu duhovnu snagu.

Da li ljudi dolaze zbog dečanske crkve, njene lepote, jedinstvenog izgleda ili je tu još nešto što ih dovodi?

Dečanska crkva je lepa i veličanstvena, ali u svetu je mnogo većih građevina i veličanstvenijih građevina po mnogim aspektima drugim, ali ljudi ovde osećaju nešto posebno, to je upravo ta blagodat Božja koja prosto izlazi i zrači kao energija iz kivota Svetoga Kralja. Sveti Kralj je duhovna elektrana koja stalno zrači tom blagodaću Božjom, koja unosi mir pomisli, radost, nadu, veru i to ljude ispunjava, i sad to doživljavaju različito neki ljudi. Oni koji traže radost, utehu, oni se vraćaju sa radošću i utehom. Na žalost, ima i onih koji to ne doživljavaju. Ima onih koji tu svetlost, koja isijava iz Dečana, doživljavaju kao smetnju, vide kao neku opasnost, kao oganj koji prži. Tako da je manastir i napadan od strane nesrećnih ljudi Albanaca koji ne znaju šta rade, koji žive u okolini, koji su četri puta napadali manastir oružano do sada, od završetka rata do danas i na žalost, ima još ljudi koji imaju loša osećanja i loše namere.

A ima li među našim drugoverima komšijama i onih koji nisu neprijateljski raspoloženi?

Duboko verujem da i među samim Albancima ima jako mnogo ljudi koje vezuje jedno posebno duhovno iskustvo sa manastirom, iako mnogi ne smeju iz straha od drugih da projave i da javno pokažu ali s vremena na vreme možemo da prepoznamo, da vidimo kada pojedinačno dođu. Dosta ljudi se obratilo, krstilo venčalo, pokajalo, promenilo svoj život …tako da Dečani nastavljaju svoju misiju. To je mesto koje uzvodi ljude ka nebu a istovremeno i spušta nebo ka zemlji. I to je ta tajna Bogočoveka Hrista koji je sam Bog predvečni. On je postao čovek da bi čoveka uzdigao u dostojanstvo božansko i učinio nas sinovima Božjim po blagodati.

Kada je Stefan Dečanski podigao manastir poklonio mu je velika imanja o kojima imamo podatke u Poveljama i tapijama. Kakva je danas situacija sa manastirskom zemljom, šta vi možete da obrađujete i koji su problemi sa kojima se susrećete?

Manastir je imao velika imanja u 14. veku kada je osnovan i postoje, na osnovu Dečanske povelje, određene rekonstrukcije koje su rađene na mapama i koje pokazuju prilično velike prostore, ne samo u ovom delu Kosova i Metohije nego i na prostorima severne Albanije pa čak i oko Skadarskog jezera, oko Plava i Gusinja. To je bilo jedno veliko vlastelinstvo koje je Sveti Kralj obezbedio da bi održavao manastir i njegovu misiju. Manastir je istovremeno pored duhovne aktivnosti imao i bolnicu gde je bilo lečenje i negovanje bolesnika i razne dobrotvorne aktivnosti. Manastir je bio duhovni centar, kao i drugi veliki manastiri na ovom prostoru. Zato se ovaj prostor i zove Metohija po tim manastirskim imanjima drugih velikih manastira. Međutim, posle Drugog svetskog rata, tačnije 1946. godine 700 hektara je tzv. agrarnom reformom oduzeto od manastira. I to je bila jedna od najvećih krađa manastirske imovine u celoj istoriji.

Zanimljivo i u tursko vreme manastir je imao zemlju, monasi nisu mogli da je obrađuju, ali su davali određenim porodicama albanskim da rade, a za uzvrat oni su čuvali manastir. Ali pominje se, imamo dosta dokumenata osmanskih, koji pokazuju da je manastiru ipak priznavana imovina. Nakon te 1946. godine imamo situaciju da je manastiru ostalo dvadesetak hektara oko manastira i pet hektara u Velikoj Hoči. I onda smo uspeli da vratimo još 24 hektara zemlje oko manastira, borovu šumu koju su po predanju posadili monasi i ovo polje ovde, gde je posle rata napravljena pčelarska zadruga, koja je posle prestala da postoji. I mi smo 16 godina bili na sudskom sporu na svim instancama kosovskih sudova, sve do tzv. Vrhovnog suda Kosova, pa do Ustavnog koji je na kraju presudio u našu korist 2016. godine. Međutim, ta odluka nikad nije ispunjena, niti je iko odgovarao zbog neispunjavanja te odluke i to samo pokazuje jedan stepen bezakonja i odsustva vladavine prava. Da jedan ovakav manastir koji je potpuno zakonski od jednog suda koji funkcioniše po principima kosovskog pravosuđa, ovog novog vaspostavljenog, ne može da dobije svoja pravo i ne može da ogradi taj deo svoga imanja, iako zemlju, hvala Bogu koristimo, zahvaljujući podršci međunarodnoj koji su od početka pokazivali veliko razumevanje za naše potrebe. Tako da manastir, hvala Bogu, obrađuje tu zemlju, imamo naše imanje poljoprivredne aktivnosti razne i voćnjake, sejemo pšenicu, kukuruz i to se s vremena na vreme menja, kako šta sejemo. Takođe držimo i stoku: tridesetak grla krava, sto pedeset ovaca, isto toliko negde i koza. To je jedno veliko imanje i proizvodimo sir i razne mlečne proizvode za potrebe manastira, mnogima i dajemo kao pomoć i dar, ali isto tako i prodajemo u manastirskoj prodavnici. Istovremeno radimo i vinograd u Velikoj Hoči gde je otac Kirilo koji održava naš metoh Svetoga Jovana i našu vinicu u Velikoj Hoči, gde su monasi vekovima bili prisutni, ostali su samo dečanski sada. I nadamo se da ćemo i ove godine uspešno obrati vinograd, da ćemo imati dobro vino. Spremamo i rakiju, likere razne, voćne, tako da gledamo da i mi koliko je moguće svojim rukama i uz pomoć ljudi koji nam pomažu, i koji su plaćeni i kojima obezbeđujemo zaposlenje uradimo koliko do nas stoji, da manastirska zemlja ne ostane neobrađena, neiskorišćena, da vrt koji nam je Bog podario držimo urednim i pristojnim, da bude na ohrabrenje i drugim ljudima, da oni rade koliko mogu i da ubiramo te plodove rada ruku svojih.

Manastir u poslednje vreme ima problem sa izgradnjom magistralnog puta koji narušava život manastira. Vi ste se i tome suprotstavili, da li će da grade taj put ka Crnoj Gori ili je to stalo?

Reč je o jednom lokalnom putu koji vodi od Dečana grada do jedne stare hidrocentrale koja je obnovljena, nekih 12 km kraj Dečanske bistrice. I taj put kao lokalni put nikada nije bio problem. Čak smo se složili sa opštinom da se sredi sam pristupni put manastiru zbog poklonika, posetioca manastira i turista. Međutim, pojavila se ideja 2014 / 2015.godine da se gradi tom deonicom put, i napravi jedan međunarodni put ka Crnoj Gori kojim bi prolazio i teški saobraćaj i kojim bi bio mnogo veći promet. S druge strane, znamo da su na osnovu tzv. Ahtisarijevog plana koji su kosovske privremene institucije odlučile po savetu međunarodne zajednice da primenjuju, formirane 2008. zaštićene zone. Dečanska zaštićena zona je jedna od najvećih i obuhvata šesto i nešto hektara, prostor oko manastira kao najužu zonu, ali i prostor između brda, i to je zona u kojoj su zabranjene sve aktivnosti koje mogu da naruše izgled i lepotu prirode i mir koji je jako važan ovog celog ambijenta.

Govorimo i o prirodnoj i kulturnoj baštini jer je važno i jedno i drugo, i gradnja takvog puta je i po kosovskim zakonima zabranjena. Ona nije predmet oko koga možemo da se dogovaramo. Nikada za nas nije bio problem lokalni put, ali put koji se produžuje prema Crnoj Gori, put kojim će prolaziti teški saobraćaj je neprihvatljiv i zato je 2015. godine tadašnja samoproglašena Kosovska vlada donela odluku da se gradi zaobilazni put. Mi smo mislili da je to rešenje, napravljeno je par kilometara s one strane brda, međutim, već od ove godine videli smo napor da se gradi put u blizini manastira i mi smo se tome suprotstavili. Imamo međunarodnu podršku i početkom avgusta bili su ambasadori Evropske unije koji su dali jasnu poruku da je prolazak takvog puta neprihvatljiv, nezakonit. Nije zato što manastir tera neki inat ili ne želi da opština napreduje, već jednostavno mora da se ispoštuje zakon i da se put gradi zaobilaznicom kako je bilo planirano 2015. godine. Trenutno sedi na tome i videće se kako će to biti. Na Kosovu imamo mnogo dobrih zakona koji su donešeni i koji treba da zaštite i našu baštinu i interese nevećinskog stanovništva, posebno Srba, čak i Zakon o poštovanju oba jezika. Vidimo kako se to ne primenjuje, vidimo kako su mnogi srpski natpisi precrtani, kako se ne poštuje imovina srpska, pa čak ni velikih manastira kao što su Dečani i vidimo kako je veliki put između zakona i ispunjavanja tog zakona.

Oče, poslednjih meseci su se intezivirali napori da se dođe do ,,rešenja konačnog statusa Kosova“ i najavljuje se rešenje tzv. razgraničenjem. Mi koji živimo ,, južno od Ibra“ iako ne razumemo u potpunosti šta se pod tim razgraničenjem podrazumeva zabrinuti smo i uplašeni od posledica takve odluke. Šta Vi, kao iguman velike svetinje i neko ko živi na Kosovu i Metohiji mislite o tome?

Mi smo i kao manastir i kao Crkva još i pre rata i za vreme rata i posle rata bili za dijalog, jer su Kosovo i Metohija prostor gde treba da žive i Srbi i Albanci i svi ljudi koji ovde žive. Pravni dokument koji je na međunarodnom nivou od svih prihvaćen i koji reguliše pitanje Kosova i Metohije jeste Rezolucija 1244 koji neki omalovažavaju. Međutim, vidimo da neke od najvažnijih zemalja sveta podsećaju da je to dokument na osnovu koga treba tražiti dalja rešenja. Nažalost, jedan dijalog koji je počeo u Briselu pod okriljem Evropske unije još 2012. godine, postepeno je od tehničkog dijaloga, koji je trebalo da reši neka tehnička pitanja, kako da se živi u ovim uslovima, kako da ljudi lakše putuju, kako da se reši pitanje diploma i nekih drugih praktičnih pitanja, s vremenom se pretvorilo u dijalog o statusu i smatramo da je to nešto što nije od početka odobreno ni od strane skupštine Srbije, niti je u skladu sa Rezolucijom 1244. Taj razgovor je otišao na drugu stranu, a ne u pravcu suštinskih pitanja, a to su pitanja povratka, slobode, pitanja poštovanja zakona (imamo mnogo Srba koji ne mogu da se vrate na KiM, ne mogu da dođu u posed svoje imovine). O tome se prestalo razgovarati i negde od 2016. godine počelo je da se priča o planu podele, koji se naziva nekim razgraničenjem.

Tehnički gledano, pošto je ovo prostor koji je de jure po zakonu i rezoluciji 1244 teritorija Republike Srbije (iako u ovom trenutku imamo samoproglašenu državu Kosovo) mi zapravo imamo podelu teritorije Srbije između Srba i Albanaca, što je apsolutno suprotno i Ustavu Srbije i volji većine naroda u našoj zemlji. To bi bio jedinstven čin u istoriji našega naroda, ali moram da kažem i novijoj istoriji uopšte, da je bilo koja zemlja svesno spremna da se odrekne dela svoje teritorije i čak dela na kome žive desetine hiljada njenih građana i još dodatno da im ustupi neke prostore centralne Srbije, oko Preševa, Bujanovca što je zaista bez ikakvog presedana. I mi smo kao Crkva digli glas i Sv. Arhijerejski sabor je još u maju mesecu, budući svestan takvih planova, zauzeo čvrst i jasan stav, ne samo bilo koja vrsta priznavanja kao nezavisne države, nego i svaka vrsta podele koja treba da u završnici dovede opet do priznanja onog što ostane kao nezavisne kosovske države. To je neprihvatljivo.

Ali s druge strane mnogi Vas osuđuju, osuđuju našu Crkvu, govoreći da Crkva ne treba da se meša u politiku?

Za nas to nije mešanje u politiku. Politika je nešto što treba da reguliše život na osnovu zakona i ustava itd, ali ovo je proces koji je krenuo protivno Ustavu Srbije, protivno zakonima koji postoje, protivno i međunarodnom poretku UN-a koji je zasnovan na Rezoluciji 1244. Reč je o jednom bezakonom procesu, u koji su, nažalost, ušli neki visoki predstavnici Srbije, bez mandata da to rade, jer im taj mandat nije dao ni narod, nemaju ni pred istorijom, ni pred Bogom mandat da pregovaraju o takvim rešenjima koja mogu da direktno ugroze i dovedu do iseljavanja našeg naroda koji živi južno od reke Ibra. Kosovo i Metohija je pokrajina Srbije i tako je Srbija tretira i vidi i tako je vidi i većina ljudi na svetu i neke od najvećih zemalja na svetu, koje stalno podsećaju na značaj Rezolucije 1244. Mi nikada ne gledamo sever odvojeno od juga ili jug odvojeno od severa, zato što Srbi na Kosovu i Metohiji dele, iako žive u različitim okolnostima, jednu jedinstvenu sudbinu. Veoma je važno da ostanemo jedinstveni, povezani, jer niti jug može bez severa gde se nalazi naš univerzitet i naša jedina regionalna bolnica i mnoge institucije, a opet na jugu Kosova, južno od reke Ibra, nalaze se naše najveće svetinje, tu je i najveći broj srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, najmanje sedamdeset, ako ne i više hiljada ljudi. Sama činjenica da je u Gračanici u prvi razred osnovne škole upisano 280 dece, a u Mitrovici severnoj 180, pokazuje da broj Srba južno od Ibra uopšte nije mali i šta više, da imamo u nekim delovima kao što je Kosovsko Pomoravlje, i veći prirodni priraštaj nego što je prosečno na teritoriji uže Srbije gde je standard bolji i gde ljudi tvrde da se živi bolje, a opet vidimo da ima manje prirodnog priraštaja. Zato je Crkva osetila potrebu, zato je vladika Teodosije, pre svega kao prvi koji je odgovoran, kao naš pastir, kao Episkop raško-prizrenski podigao glas, krajem jula meseca ove godine, u kojem je izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog priče o podeli i apelovao na predstavnike vlasti u Beogradu i na međunarodne predstavnike, da ne idu u tom pravcu jer su moguće nesagledive posledice. Posebno ukoliko bi se to desilo u nekoj vrsti incidenta, koji je po mnogo čemu što smo saznali bio pripreman, na žalost, upravo kao način da se na žrtvi jednoj, tobožnjem spontanom razvoju događaja, izvrši razmena stanovništva. I mi smo vrlo oštro istupili u tom smislu i naš glas se čuo.

Koliko smo mi doprineli da se ti planovi poremete ne znamo tačno, ali se iskreno nadamo da takve ideje neće preovladati, jer sve više je ljudi koji smatraju koliko bi takav razvoj događaja bio štetan ne samo za Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji, nego za sve i koji bi jedan proces normalizacije života koji treba da počiva, pre svega, na zakonu, na poštovanju svih građana bez obzira na naciju i veru, na povratku, na omogućavanju normalnom pristupu imovini, a pre svega i na međunarodnim poveljama ključnim , na osnovu kojih više zemalja sveta, pa čak i pet evropskih zemalja, ne priznaje Kosovo kao suverenu, samostalnu zemlju počiva. Jednostavno, mi ne možemo dopustiti da se stvari razvijaju u tom pravcu i zato koristimo svaku priliku da i pred međunarodnim predstavnicima , ali i u domaćoj javnosti, bez obzira na brutalne napade koje smo doživeli u delu režimske štampe, iz Beograda, koja pokazuje da naš problem nije samo ovde na Kosovu i Metohiji sa Albancima koji de fakto žele jedno etnički čisto albansko Kosovo, nego na žalost i sa određenim političkim strukturama u Srbiji, koje su spremne da im pomognu u tom cilju, verujući da će to doprineti napretku Srbije. To je apsolutno neprihvatljivo, to je nešto što je u suprotnosti sa celokupnom državotvornom i duhovnom tradicijom srpskog naroda i nije blagosloveno. I jednostavno, ako neko misli da će Srpska pravoslavna crkva da ćuti se vara.

Sa druge strane veliki broj pripadnika srpskog naroda, uglavnom patriotski opredeljeni Srbi, su bili ljuti na Crkvu, jer su mislili da se neće oglasiti, da će prihvatiti podelu, razgraničenje…

Crkva nikada to neće prihvatiti i u ključnom momentu će apelovati na svoj narod da nikada ne da mandat, da se tako nešto uradi, jer ne može se žrtvovanjem ljudi koji su ovde najteže godine proživeli ( poslednjih dvadeset godina) i velike napori uložili i država je pomogla da ljudi ostanu i opstanu, da se sve to pogazi i da se napravi neko tzv. razgraničenje Srba i Albanaca i de fakto utre put za stvaranje ,,velike Albanije“, što je najveći apsurd i da Srbija posreduje širenju Albanije na svoju teritoriju. To je nešto što je apsolutno nesmestivo u zdrav razum bilo koga i bez obzira koliko razni mediji i političari pokušavaju da to zaviju u nekakve planove koji su najbolji za interes Srba i za budućnost srpskog naroda, nijedna evropska zemlja, nijedna zemlja na svetu, koja iole ima osećaja za svoju teritoriju, pre svega za svoje građane, nikada tako nešto ne bi uradila. Mi se iskreno nadamo da, pre svega Bog to neće dozvoliti i da će sprečiti one koji to rade, na način koji On sam zna. Već da se rešenje traži, pre svega u poboljšanju uslova života i stvaranju jedne nove atmosfere u kojoj bi se mogao naći način kako da se na Kosovu živi. Crkva nije tu da da političke recepte, mi nismo tu da tačno kažemo kako to treba da izgleda, ali u svakom slučaju, znamo da to ne može da ide na štetu ni srpskog naroda, ni Srpske pravoslavne crkve, koja ovde vekovima postoji. Mora da bude u skladu sa svim onim što važan deo međunarodne zajednice podržava, a to je pre svega vladavina prava, zakona i Rezolucije 1244 koja ovo vidi kao teritoriju Srbije.

I pošto vidimo kakve su stavove zauzeli neki naši političari, a sa druge strane imamo stav Crkve, šta mi kao narod, kao članovi crkve možemo da učinimo, šta nama predstoji da bi se oduprli takvim namerama koje nisu u korist srpskog naroda?

Mi kao Crkva ne nastupamo politički, ne nastupamo kao konkurencija državi, ali jednostavno u onom trenutku kada određeni državni organi i predstavnici počnu da rade direktno na štetu naroda i na štetu Crkve, mi imamo apsolutno i građansko i ljudsko pravo da dignnemo svoj glas i da pozovemo sve ljude koji su verni Crkvi da jednostavno ne podrže takvu politiku. Mi ne tražimo nikakvo menjanje vlasti, ne tražimo nikakve revolucije, ali jednostavno apelujemo na ljude da jednostavno takvi planovi koji podrazumevaju predaju Kosova i Metohiji jednoj velikoj Albaniji još i delove Preševa i Bujanovca, o čemu se sve govori, da to predstavlja nešto što je u potpunosti u suprotnosti sa svim onim što je srpski narod izgradio vekovima. Mnogo puta je bilo i okupacija raznih i pet vekova turske vlasti i sve to, ali nikada Srbija, nikada naša Crkva se nije saglasila sa tim da jednostavno se odrekne Kosova i Metohije. Upravo se sada to traži, a oni koji to nameravaju na kraju će morati na ovaj ili onaj način izađu pred narod i u tom trenutku narod mora da projavi svoju volju. Ukoliko narod ostane veran svojoj vekovnoj tradiciji i apelu Crkve, ja sam siguran da takvi planovi neće proći, ali ukoliko se desi da prođu moramo da kažemo da verovatno nismo zaslužili ništa bolje, u tom slučaju zaista moramo biti spremni, ne samo ovde na KIM već i svuda da se suočimo sa svim katastrofalnim posledicama jedne takve politike.

I na kraju ovog našeg razgovora da Vas pozovem, oče, da odavde, iz manastira Dečana, iz kapele u kojoj stojimo pred freskom Svetoga Kralja Stefana Dečanskog, uputite neku poruku svim ljudima koji mogu i koji bi voleli da Vas čuju.

Poruka koja odavde uvek ide jeste poruka mira, ljubavi, praštanja, da se vratimo Bogu, da se vratimo onome što je vekovima naš narod održalo i sačuvalo u svim vihorima istorije. Živimo u jednom vrlo trusnom, turbulentnom periodu, kada se mnoge vrednosti menjaju, kada je sve ono što je pre nekoliko desetina godina bilo potpuno nezamislivo, sada postaje stvarnost i ljudi žive u jednoj virtuelnoj realnosti raznih rijaliti programa i drugih sadržaja, koji potpuno prazne, iscrpljuju dušu našeg naroda. Da se vratimo našoj veri, da se vratimo Bogu, da se vratimo ljubavi, da se vratimo poverenju u Boga. Bog od nas traži ne samo da verujemo da On postoji, nego da imamo poverenje u Njega , a da mi činimo koliko možemo svojim moćima koliko do koga stoji i koliko ko može, da bude bolje. A to treba da počnemo pre svega u svojoj kući u svojoj porodici, da se izmirimo sa onima kojima smo zavađeni, sa kojima se ne slažemo, da radimo na tome da funkcionišemo kao jedno telo, kao jedan organizam, jer to je Crkva. Crkva je jedan organizam u kojoj smo mi delovi te Crkve tog tela Gospodnjeg. Tako da sjedinjeni prođemo celu ovu buru, imamo pouzdanje u Gospoda, a Bog koji nas je sačuvao kroz mnogo veća iskušenja svetskih ratova načiće načina da sačuva naš narod i da ga uputi u pravom pravcu. Od nas jako mnogo zavisi i Bog će nam dati u onoj meri koliko mi Njemu ostavimo prostora u svojim srcima.

Hvala Vam, oče, na razgovoru.

Hvala Bogu.


Izvor: Pravoslavie

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Iguman Sava Janjić o Kosovu i Dečanima

* Obavezna polja