goran jevtovicĐavo je odneo šalu – ovako bi se najpribližnije mogla definisati prava agonija kroz koju poslednjih meseci prolazi ostatak okupirane teritorije po nazivom Srbija, preko koje je protutnjalo znatno više od 100 hiljada izbeglica (migranata). Broj koji neprestano raste a pravi stampedo se tek najavljuje za dane i mesece koji dolaze. I nikako da izbrojimo one koji su do sada ilegalno ostali u Srbiji. Tog podatka nema i organizovano se krije. I tek će. Kao i ona evropska kvota, koja nam je već dodeljena i na koju su (što se od javnosti brižljivo krije) domaći vlastodršci uredno i poodavno pristali.

I dok lideri najačih evropskih zemalja i prateći evropski komesari ne poštuju vlastite propise, kao što je Dablinski sporazum kojim su regulisani azilantski (izbeglički) i slični problemi, dok se više meseci unazad preganjaju oko prihvata nevoljnika, za čiju su sudbinu direktno odgovorni kroz udruženi zločinački poduhvat, dok lukavo beže od humanitarne i demokratske retorike koju su sami decenijama promovisali, dotle njihovi kvinsliški službenici predvođeni Aleksandrom Vučićem, koji prevarama i gaženjem Ustava vladaju ostatkom Srbije, uveliko idu šest koraka unapred. Prednjače, ali, tako da će nam zakovati poslednji ekser u kovčeg u koji smo ne svojom voljom gurnuti. 

Čak se i oni najzagriženiji ljubitelji EU vrednosti, poznati borci protivu teorija zavere, slažu da problem nije nastao sam od sebe i isključivo kao posledica ratova, već naprotiv, da je planski izazvan, vođen i da se filigranski dalje širi. Ciljevi ovog globalističkog, vrhunski organizovanog i finansiranog projekta, su uglavnom jasni – izazvati kontrolisani i trajni haos i krizu na starom kontinentu, nastaviti radikalno menjanje demografske slike evropskih naroda i stvarati uslove za postupno brisanje nacionalnih država. Sve to je onaj neophodni preduslov za još veće ograničavanje suvereniteta naroda i oduzimanje nadležnosti koje im pripadaju prema prirodnom pravu. Novi svetski poredak se drugačije i ne može izgraditi. Potrebna je ozbiljna kriza i neprestani haos, koji se „leči“ novim haosom i represijom. I tako unedogled. Do sudnjeg dana, kada ćemo svi zajedno ugledati antihrista.

Međutim (ili baš zbog toga), malo ko se u Srbiji do kraja i zanatski udubio u problem enormnog broja izbeglica, koje se kao otrgnute skupine kreću pažljivo odabranom (ustvari izabranom i naloženom) kopnenom balkanskom rutom, problem koji u praksi nosi ili će tek doneti, krajnje ozbiljne reperkusije i posledice. Mi u toj papazjaniji nismo samo kolateralna šteta, kako se neretko tumači, već jedna od glavnih projektovanih tačaka.

Dilema ne bi smela da bude koliko je desetina (sada već daleko preko 100) hiljada migranata prošlo i koliko će tek proći kroz Srbiju, već koliko njih će ostati na duži vremenski period ili trajno (kako predlaže Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, gospođa Janković), onog trenutka kada većina članica EU, poput Mađarske, silom ili na druge načine zatvore svoje granice, s jedne, a sa druge strane, koliko će nam ovih namučenih ali i izmanipulisanih nevoljnika, koje smo već ispratili, u narednom periodu vratiti nazad, kroz proces readmisije. Ili kroz projekat podele kvota iako nismo (niti ćemo ikada biti) članica EU Kominterne.

I ne manje važna i od prethodnog neodvojiva dilema – šta smo sve morali kao država da preduzmemo a što je (prema smernicama zapadnih mentora, ali i zbog nesposobnosti domaćih vlastelina) ciljano izbegnuto. Sve zamajavajući javnost nesvakidašnjom humanošću i predusretljivošću, koju možemo vulgarno nazvati – otvaraj granice i primaj ko god da se ispred njih pojavi, mimo bilo kakvih zakona i propisa.

Ako neko i dalje misli da je predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, Momir Stojanović, penzionisani general, inače, član Atlantskog saveta i Madridskog kluba (nadnacionalnih, globalističih tvorevina visokog ranga), tek onako i iz dosade izneo brojku od skoro 400 hiljada izbeglica, koje ćemo morati da prihvatimo u zemlji i zbrinemo ih trajno, taj se grdno vara zato što ga ne poznaje (makar ne kao autor ovog pisanija). Od kada je prihvatio da uđe u imperijalno kolo, ovaj omiljeni Tadićev (a od 2010. i Vučićev) general, ne govori ništa napamet i bez signala nekoga ko je iza zavese izuzetno moćan i ko prenosi odluke vladara sveta.

O čemu se zapravo radi?

Marionete na čelu Srbije odlično znaju plan zapadnih globalista i tačno u skladu sa tim vuku sve poteze. Odnosno, izvršavaju zadatke onako kako im zapadni „deliveri juniti“ ozvaničeni usred Beograda, svakodnevno nalažu. Bez mogućnosti i luksuza da uključe logiku i povuku bar neki samostalni potez,  koji bi bio od koristi za državu Srbiju.

Napred navedeno najoriginalnije potvrđuje upravo izjava  Aleksandra Vučića nemačkom listu “Handelsblat“ od pre neki dan: „Oni iz Grčke, preko Makedonije, dolaze do nas bez ikakvih papira“.[i]

imigranti-3

Obratimo pažnju na taj momenat, koji je svakako ključan – izbeglicama, niko od Turske, preko Grčke do Makedonije, ne daje nikakva tranzitna (ili druga) dokumenta, na prvom mestu privremene vize, već to čini isključivo Srbija. Najednostavnije rečeno – zemlja koja nije članica EU istura se u svojevrsno pretpolje, iako tu ne bi smela da bude u ovakvim nepogodama. Na prvi pogled, postupa humano i naivno i držeći se unutrašnjih i međunarodnih propisa primerenih za redovne a ne situacije ovako masovnog egzodusa.

No, to, jednostavno, nije tako. To je deo scenarija. A evo i zašto.

Ako se pročitaju odredbe „Zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koja nezakonito borave“, [ii] koji je pod pritiskom i uz direktno učešće evropskih komesara, pripremila Vlada Srbije na čijem se čelu nalazio dr Vojislav Koštunica, a skupštinska većina DSS-a, DS-a i ostali eurofanatičnih satelita, usvojila navedeni zakon, nakon što je prethodno, tadašnji ministar unutršanjih poslova, Dragan Jočić, 18. septembra 2007.godine u Briselu, potpisao Sporazum, onda se vrlo lako može doći do zaključka gde nas čekaju „minska polja“. I shodno tome, nemoguće je da ovoj vlasti to nije prisutno kao suva činjenica. Uostalom, posao im je da vode računa i razmišljaju o tako bitnim stvarima.

Recimo, član 3. navedenog Zakona precizno reguliše kako se izvodi readmisija (vraćanje kandidata za azil koji nisu prihvaćeni) iz država članica EU u državu Srbiju, u kojem doslovno stoji sledeće:

(1) Srbija će prihvatiti, na zahtev države članice i bez posebnih formalnosti osim onih koje predviđa ovaj sporazum, bilo kog državljanina treće zemlje ili lice bez državljanstva koje ne ispunjava ili više ne ispunjava važeće uslove za ulazak, boravak ili nastanjenje na teritoriji države članice molilje, ukoliko je dokazano ili ako je moguće na osnovu podnetih prima facie dokaza verodostojno pretpostaviti da lice u pitanju:

  1. a) poseduje, ili je u vreme ulaska posedovalo, važeću vizu ili dozvolu boravka izdatu od strane Srbije,

b) je na nezakonit način i direktno ušlo na teritoriju države članice, nakon što je boravilo, ili bilo u tranzitu kroz teritoriju Srbije.

Koji su „prima facie dokazi“, precizno je navedeno u Aneksu 3. (slično je i u Aneksu 4.) navedenog Sporazuma o readmisiji, gde se ističe da su to:

pečati sa datumom prelaska granice (ulazak/izlazak) ili slične overe u putnoj ispravi lica u pitanju ili neki drugi dokaz ulaska/izlaska (npr. fotografija);

– dokumenti, uverenja i računi na ime (npr. hotelski računi, kartice za zakazivanje pregleda kod lekara odnosno zubara, propusnice za javne odnosno privatne ustanove, računi od kreditnih kartica itd.) koji jasno pokazuju da je lice boravilo na teritoriji zamoljene države;

– karte sa imenom putnika i/ili avionski, vozni, autobuski ili brodski spiskovi putnika koji pokazuju prisustvo i plan putovanja lica na teritoriji zamoljene države;

– podaci koji pokazuju da je lice koristilo usluge kurirskih ili turističkih agencija;

zvanična izjava data naročito od strane pripadnika graničnih službi koji mogu da posvedoče da je lice u pitanju prelazilo granicu.

Nadam se da će nakon ovih činjenica, čitaoci shvatiti šta su nam marionetski vladari ostatka Srbije, kao izvršioci volje zapadnih vladara zamesili, „rešavajući“ izbegličku krizu i prednjačeći u zbrinjavanju istih, zatim, registraciji, popisivanju i posebno opskrbljivanju dokumentima, za srećan put – ali i skori povratak.
Dakle, kada se na nivou EU budu delile kvote za raseljavanje i smeštaj istih, ali i u procesu neminovne readmisije (ili ima koga da veruje kako do toga neće doći, kao i da će nas poštedeti vraćanja ovih ali i onih 200 hiljada poodavno već pripremljenih?), Srbija će biti prva na tapetu. Jer je prva (i za sada jedina) izdavala dokumenta – dokaze migrantima, da su protutnjali ovom (i formalno nijednom drugom) zemljom,  u tzv. tranzitu.

I ko će tada i kako dokazati, u svakom pojedinačnom slučaju, jer se to baš tako radi, da su izbegličke kolone (pa tako i pojedinci u sklopu istih) kretale od Turske, a zatim išle preko Grčke i BJR Makedonije? Kojim papirima ili drugim dokazima? Koji su to svedoci koji će potvrditi suprotno, tj. istinu?

I nemojmo mešati bitne pojmove. Registrovati izbeglice za unutrašnju upotrebu (ono što tek odnedavno radi Mađarska uzimanjem otisaka prstiju, i što zbunjeno i stidljivo ovih dana najavljuje Angela Merkel za ostale članice EU) [iii] je jedna strana medalje, dok je sasvim druga (i odlučjuća) izdavanje jedino validnih i međunarodno priznatih dokumenta.

azil potvrda

Šta je ova vlast, da smo iole normalna i slobodna zemlja i da po definiciji njeni vrhovnici nisu klasične agenturne marionete zapadnih sila, morala da uradi pre nego je došlo do totalnog haosa i kada je broj migranata još uvek bio simboličan? Ali i nakon toga, sve do danas.

Trebalo je da se posebnom odlukom zavede režim vanredne situacije (ili čak vanrednog stanja, što bi bilo adekvatnije) prema istoimenom zakonu, makar za opštine na jugu i krajnjem severu Republike i da se usvoji državni plan za postupanje sa migrantima. To bi podrazumevalo da se predloži a zatim i usvoji izmena „Zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koja nezakonito borave“, ili, da se, usled vanrednih okolnosti i iznimne situacije u ravni teške elementarne nepogde, privremeno suspenduje primena istog. Odnosno, da se od pojave prvih masovnijih grupa migranata, zadejstvuju vrlo precizne mere i ozbiljna drama ne prepušta sticaju okolnosti i ad hok reagovanju.

Jesmo li zaboravili one scene tokom kasnog proleća, kada migranti lutaju zemljom Srbijom skoro bez ikakve kontrole, u koju su prethodno ušli kroz potpuno neobezbeđenu državnu granicu? Nigde granične policije, nigde čuvara reda u unutrašnjosti i duž puteva. Sve dok đavo nije odneo šalu i dok se njihov broj nije značajno multiplikovao, i počeo da ugrožava samu srpsku prestonicu.

Kada je nakon dužeg vremena zadejstvovan kakav-takav prihvat na granici i graničnim prelazima, tek tada počinju ozbiljni propusti (odnosno, kreće se sa scenarijem koji je napred opisan), a to je, da se nepregledna, daljinski vođena masa, ne samo registruje, već da im se dele dokumenta sa kojima će prvi puta steći status „trećeg lica u tranzitu“.

Za Tursku, Grčku i BJR Makedoniju, oni formalno kao da ne postoje. Da li je to urađeno iz neznanja i slučajno? I ko se u svemu tome pravi lud?

I onda, nastavak haosa – umesto da se izbeglice organizovano prevoze vozovima i autobusima do prihvatnih centara na severu zemlje (što je delimično primenjeno tek poslednjih dana), da se sa mađarskom stranom, odnosno sa evropskim komesarima, napravi dogovor i da se ogromne mase kanališu ka zvaničnim međudržavnim prelazima, baš tada dolazi do novog brukanja. Izbeglice se, nakon boravka uglavnom u parku kraj bogradske autobuske stanice (valjda da bi bili u prilici da podižu značajne sume para po okolnim bankama, koje uredno pristižu od sponzora) upućuju u Kanjižu i istovremeno im se omogućava (velika većina upravo tako čini) da potpuno slobodno, bez ikakve kontrole, kreću ka granici i ilegalno prelaze u Mađarsku, zaobilazeći još uvek nedovršenu žičanu prepreku ili je rušeći pred sobom.

Srpske vlasti se ne obaziru na tako nešto. Svesno ili nesvesno krše sve moguće međunarodne norme koje im nalažu da obezbede graničnu među sa svoje strane, na kojoj, bukvalno nigde ni jednog graničnog ili bilo kog drugog policajca. Naravno, niko u vlasti ne razmišlja o mogućim posledicama i ozbiljnim penalima, koji su obavezna posledica u još uvek važećim međunarodnim odnosima, kada se događaju ovakve lakrdije.

I ne samo da se to čini, već se upućuju odabrane televizijske ekipe, kao što je učinjeno sa izveštačima B 92 pre neki dan (ili neko misli da je i to slučajno i plod novinarske dovitljivosti), kako bi snimali ilegalno prelaženje granice uživo (dakle, kriminalne i protivuzakonite radnje), od čega se pravi eksluziva i spektakl. Sa sve izjavama prekršioca graničnog režima (što je u normalnim okolnostima jedno od najtežih krivičnih dela svugde u svetu), koji gromoglasno uzvikuju kako će granicu prelaziti uporno, bez obzira na to koliko puta ih Mađari budu proterivali, sve dok im ne umaknu i otisnu se u pravcu Evrope.

Šta nam je još pokazala i potvrdila ozbiljna i dosada neviđena izbeglička kriza, a tiče se onog obaveznog seta mera, koje bi svaka slobodna i suverena zemlja odavno preduzela?

Da je naša državna granica potpuno nebranjena (u slučaju agresije) a u miru neobezbeđena, kroz koju može da prođe bilo ko. Od najobičnijih kriminalaca i švercera, preko nepreglednih izbegličkih kolona, do ozbiljnih terorističkih grupa.

Jednostavno, osramotili smo se naočigled sveta i to dalje činimo još u gorem obliku. Iako se zasada ne može javno čuti, iole trezvenom posmatraču je jasno kako nam se podsmevaju okolne države – od Grčke preko Makedonije i posebno Bugarske i Rumunije. Sve do Mađarske [iv], koja je upravo zbog našeg držanja i stvorenog organizovanog haosa i, podrazumeva se, nesposobnosti pride, morala da preduzima krajnje nepopularne mere – izgradnju žičane ograde i značajno uvećavanje graničnih snaga duž svoje južne međe prema Srbiji.

U isto vreme naša vlast, u koju ubrajam i predsednika Republike (onoga što je celokupno leto proveo skoro pa u manastirskoj tišini i miru, neoglašavajući se o ovom teškom problemu), ne razmišlja niti bilo šta preduzima da ojača ne samo snage unutrašnjeg reda, već pre svega snage odbrane. Pa tako i obezbeđenja državne granice. Iako je zemlja i bukvalno na vetrometini, ostavljena na milost i nemilost kako islamskih terorista, tako i onih, evroatlantskih prijatelja, čije smo pravo lice i namere osetili još 90-tih godina.

Za njih je podatak da nam je u zemlju ilegalno, preko planina i brda, ušla bar četvrtina (ako ne i značajno više) ovih mučenika sa Bliskog istoka i ostalih ratom zahvaćenih prostora, skoro pa nebitno. Jer se o tako nečemu ne izjašnjavaju niti samokritično osvrću.

Predsednik države i vrhovni komandant je još pre nekoliko meseci, onda kada je došlo do poznate Kumanovske krize, morao da predloži ministrima sile (odbrane i unutrašnjih poslova) kao i načelniku Generalštaba, da se hitno menjaju važeća odbrambena dokumenta – Strategija nacionalne bezbednosti, Strategija odbrane i Vojna doktrina, da se prostudira dostignuti nivo usvojenih NATO standarda (sada možemo jasno videti o kakvoj se propasti i podmetačini  radi) i što pre napušta vrzino kolo u koje smo gurnuti nakon petog oktobra, te da se krene sa potpunom reorganizacijom Vojske i sistema odbrane u celini. A to znači – sukcesivno uvećavati brojno stanje, formirati nove mirnodopske i ratne sastave, vraćati makar (za početak) divizije i ubrazano prelaziti na teritorijalnu organizaciju oružane sile.

vucic-izbeglice

Kao najvažnije i urgentne predloge i mere, koje su i preduslov za prethodno navedeno (da je Nikolić predsednik kao što nije i da razmišlja makar za vrh koplja dalje od sledećih predsedničkih izbora) obelodanio bi srpskoj javnosti i energično zahtevao ono što većina naroda (siguran sam u to) želi da čuje:

(1) uvođenje obaveznog (recimo, šestomesečnog) vojnog roka, i

(2) vraćanje – ponovno organizovanje graničnih jedinica Vojske.

Šta smo dobili ukidanjem najobučenijih sastava koje se, nakon nekoliko godina maltretiranja, dogodilo 01.februar 2007.godine u vreme one iste vlade na čijem se čelu nalazio dr Vojislav Koštunica? (Analizirajući to pitanje upravo kroz prizmu aktuelne migrantske krize i skoro pa potpunog rasula i ozbiljne ugroženosti zemlje).

Prema sledećem zvaničnom, državnom i saopštenju tadašnjih evropskih komesara, navedenim, svojevrsnim samoubilačkim činom (obratimo pažnju na formulaciju) –  „…demilitarizacija granice je izvršena radi slobodnog protoka roba, ljudi i kapitala, kako bi se sprečio prodor organizovanog kriminala u svim njegovim oblicima… i steklo pravo za oslobađanje od viznog režima….“ [v]

Od brojnog stanja koje su imale vojne granične jedinice, a to je bilo u proseku od 5.500 do skoro 7.000 najsposobnijih i najmotivisanijih mladih ročnih vojnika u punoj životnoj snazi, obezbeđenje granice je spalo na manje od 3.000 pripadnika Granične policije MUP-a, kojima su obećavane bajke o tehničkom opremanju i modernim opto-elektronskim i drugim sredstvima. Naravno da se od toga ništa nije (ili vrlo malo) ispunilo.

Dobili smo to da, umesto snažnog, dobro organizovanog, decenijama uvežbavanog „linijskog obezbeđenja“ državne granice, koje je usavršeno na izvanrednoj taktici i sistemu proverenom i u miru i u ratu, kao i na mladosti i motivisanosti vojnika, vrhunskoj utreniranosti, specifičnom životu na karaulama, usredsređenosti, zajedništvu, međusobnom poverenju, sada imamo nedovoljan broj graničnih policajaca, koji uglavnom primenjuju taktiku tzv. „dubinskog obezbeđenja“, i to duž puteva, prevoja i markantnih objekata. Težišno, primenom motorizovanog patroliranja, izviđanjem i osmatranjem, zasedama po dubini i eksploatacijom informacija od strane lokalnog stanovništva.  Što je ispod svakog minimuma, a potovu u ovako dramatičnim okolnostima.

I tako je neutralisano 17 graničnih bataljona Vojske Srbije, koji su se sastojali, u proseku, od po 2 granične čete sa još po 1 interventnim vodom ili interventnom četom. Zbrisano je  140 i nešto karaula, od kojih je preko 100 bilo u Srbiji, a ostatak u Crnoj Gori.

Konkretno, na pravcu BJR Makedonije odakle je došlo najviše migranata, granicu je obezeđivao 57. granični bataljon Prištinskog korpusa, dislociran sa Kosmeta, iz Uroševca, nakon agresije (pre toga to je bio zadatak 42. graničnog bataljona Niškog korpusa). Držao je karaule „Kozjak“, „Robert Stošić“, „Slavujevac“, „Prohor Pčinjski“, „Široka planina“ i „Lesnica“. Tada, nije mogla ni „ptica da prođe“, raspologali su optimalnim snagama i sredstvima (kao i posebno dresiranim psima), i mogućnost bilo kakvog iznenađenja, a pogotovu masovnih ilegalnih prelazaka, bila je nemoguća misija.

Granične jedinice Vojske su bili jedini vojni sastavi koji su prema posebnom zakonu i propisima, a na osnovu usvojenih međunarodnih pravnih standarda, mogli u miru, da u graničnom pojasu koriste oružje i, efikasno zaustavljaju one koji ilegalno prelaze granicu ili vrše napadna (teroristička i druga) dejstva. To je istovremeno bio, doslovno, neprekidno zadejstvovani „prvi ešelon“ u odbrani zemlje, tačnije „prva linija, prednjeg kraja odbrane“ i pre nego agresija počne. Nedostižna, originalna i vrlo ubedljiva preventiva, koja unapred odvraća sve one sa nečasnim namerama, ili ovakve izbegličke nevoljnike, kojima ne bi ni palo na pamet da testiraju tako zadejstvovani sistem.

Da li bi u takvim uslovima kopnena, balkanska izbeglička ruta išla preko Srbije? Apsolutno ne, tvrdim. Pogledajmo, uostalom, komšije Bugare i posebno Rumune.

Zidovi i raznorazne žičane i ostale prepreke, ne mogu rešiti ovaj problem. Kako god da se izgrade i koliko god enormne sume novca bile uložene, uvek je moguće naći rešenje za probijanje takvih prepreka i savlađivanje. Mađarski eksperiment sa ogradom to pokazuje. Tim pre što se takvi objekti ne mogu lako graditi na nepristupačnim terenima, kao što je granica prema našem južnom susedu, kao i to što je neophodan značajan broj ljudi koji će vršiti nadziranje u cilju zaštite.

U vezi sa zidovima i žicama, da se ne zaboravi – krajnje je licemerno javljanje i predlaganje tako radikalnih mera i preskupih i mukotrpnih zahvata, od strane onih koji su upravo bili deo postpetooktobarskih srpskih vlada i predano radili na projektu gašenja graničnih jedinica Vojske. Najboljeg odbrambenog štita, bilo koje države u svetu.

E, sada, šta sa izbeglicama, kuda bi išli i gde je u svemu ovome poznata srpska, pravoslavna humanost i čovekoljublje? I kako bi smo izdržali udare drugosrbijanaca, raznih NVO dušebrižnika, plaćenih zapadnih agenata i zaštitinika ljudskih i drugih prava?

Odgovor je veoma prost – ne bi nam se migranti ni dogodili. Bar ne u ovako ogromnom broju i pod ovakvim okolnostima.

Planeri koji su ih organizovali, obezbedili finansije, vodiče i skretničare, i nacrtali mape sa unapred dogovorenim bezbednim pravcima kretanja, morali bi da prelaze na neki drugi plan – plan „B“. Recimo, prebacivanje velikim brodovima, pravo u evropske luke Italije, Španije, Portugalije i, što da ne, Velike Britanije. Baš onamo gde je na obalama Temze i smišljen scenario demontiranja stare Evrope, a zajedno sa njom Srbije i ostalih zemalja i nedužnih naroda.

Da li će o svemu navedenom razmišljati, recimo, predsednik Republike kao vrhovni komandant oružane sile, a po ugledu na njega i oni „mučenici“, srpski ministri, koji, sabrani oko vrhovnog vođe s koca i konopca, ne rešavaju problem ne zato što ne znaju, već zato što su, ustvari, operativni deo u scenariju izazivanja i umnožavanja problema?

Siguran sam da neće.

Bar ne dotle dok i mi, Srbi, ne krenemo u „spontanu“ i masovnu „migraciju“ iz nekoliko pravaca – sa juga, zapada, istoka, iz srca Šumadije, iz Srema…, pravo u srpsku prestonicu, gde bi se „tranzit“ završio. Ali, za sva vremena.

___________________________________

UPUTNICE:

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-cilj-predstojeceg-samita-o-zapadnom-balkanu-u-becu-stabilnost-regiona.html

[ii] http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/readmisije.pdf

[iii] http://www.nspm.rs/hronika/konfderencija-o-zapadnom-balkanu-u-becu-vucic-kandiduje-tri-regionalna-projekta-saobracajne-infrastrukture-vrednih-oko-pet-milijardi-evra.html

[iv] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Vlada-Madjarske-razmatra-da-angazuje-vojsku-na-granici.sr.html

[v]   http://www.balkaniyum.tv/srpski/vesti/13110.shtml


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Izbeglička kriza ili kako smo uvučeni u minsko polje

* Obavezna polja