1.

U Srbiji su od 2012. godine izbori, i to oni na republičkom nivou, jedno permanentno događanje. Reklo bi se, Srbija od tada postaje zemljom ultra-demokratije. Pored redovnih izbora 2012. održani su vanredni 2014. i 2016, predsednički 2017, gradski (beogradski) 2018, koje ovde pominjemo zbog njihovog svedržavnog značaja, a sada se najavljuju i novi vanredni parlamentarni izbori. Znači, za nepunih osam godina šest izbornih događanja na republičkom nivou. Takve prilike izbornog izjašnjavanja nema nijedan narod na svetu.

Neupućeni bi povodim ovih činjenica pomislili da je reč o trajno nestabilnoj političkoj situaciji i vladama koje se stoga stalno menjaju. Naprotiv, ni jedna vlada ili, šire gledano, struktura vlasti, od prvih pluralističih izbora u Srbiji (decembar 1990) nije bila stabilnija od ove. Pri tome imam u vidu sledeće kriterijume: ogromna parlamentarna većina, gotovo sve lokalne vlasti, slabost opozicije, međunarodna podrška i na zapadu i na istoku.

Čemu onda ova permanentna izborna mobilizacija građana? Dva su osnovna razloga: Prvi je sadržan u samoj prirodi vlasti od 2012. godine. Reč je o poretku lične vlasti (autokratije) ustoličene iznad svake državne institucije sa stalnom i neutaživom potrebom za masovnom podrškom, koja se obezbeđuje, između ostalog, predizbornim mobilizacijama i postizbornim trijumfalizmima. Drugi razlog tiče se kosmetskog pitanja. Pošto je vlast na samom početku mandata zapadnim silama obećala priznanje južne pokrajine kao nezavisne države, a suočena sa nikakvom koncesijom za Srbiju, ili bar kosmetske Srbe, ona nije u prilici da potpiše kapitulaciju i zato mora da kupuje vreme. Vanredni i drugi izbori najefikasnije su sredstvo za to.

Ovo pišemo samo zato što su nosoci vlasti u Srbiji pre par nedelja opet najavili parlamentarne izbore. Nema sumnje da je opet reč o dva pomenuta razloga, s tim što su u slučaju prevremenih izbora ovi razlozi međusobno nerazdvojni: masovna podrška je neophodna za svaku odluku vlasti koja se tiče Kosova i Metohije. Ovog puta, okolnosti su nešto drugačije, tj. složenije i teže od prethodnih.

Krajem 2017. godine (16. novembar) zvaničnici EU zabranili su Vučiću da organizuje treće vanredne parlamentarne izbore, koje su on i njegovi stranački glasnogovornici nedeljama ranije najavljivali. Trebalo je da se oni održe zajedno sa redovnim gradskim izborima u Beogradu (mart 2018) i da se tako osigura nova zaliha prinudne lojalnosti velikog dela biračkog tela za slučaj nužde da se uskoro potpiše pravno priznanje Kosova. Osim toga, za isti slučaj trebalo je kupiti i malo vremena (formiranje nove vlade), tj. da se za toliko odloži ovaj čin. Evropski zvaničnici su rekli: „dosta“, i još naložili Vučiću da otvoreno kaže srpskoj javnosti da pred Srbijom stoji obaveza potpisivanja pravnog sporazuma o priznanju Kosova. Po dolasku u Beograd, Vučić je promptno upoznao javnost sa svojim obavezama, koje je, naravno, predstavio kao državne.

Od tada do pre par nedelja vanredni izbori u Srbiji nisu se pominjali. Zašto je Vučić to sada učinio i kako se drznuo da ovoga puta prekrši volju Brisela?

Opšte je poznato (priča o nagom caru) da je Vučić bio strahovito izigran u tzv. briselskom dijalogu. Prosto rečeno, dao je sve a nije dobio ništa, pa ni ono što je prikazivao kao nešto (štaviše veliko) – zajednicu srpskih opština. Vašington je ovu okolnost shvatio kao brljotinu samog Brisela koji, udružen sa Prištinom,  predsednika Srbije nije obeštetio na za smokvin list. Šta mu je (Vašingtonu) preostalo do da ponovo sam preuzme uzde kretanja u svoje ruke. Reč kojom je nazvana ova operacije je „razgraničenje“, a jemci same operacije bila su dva predsednika – Vučić i Tači. Ali, dok je Vučić dovoljno kontrolisao političku situaciju na svom terenu, to se za ovog drugog ne može reći. Kosmetski Albanci su naprosto minirali ovu pretpostavljenu lakoću „istorijskog sporazuma“ preko nekoliko akcija nelojalnosti: uveli su drakonske carine na uvoz srpske robe, osnovali vojsku i ukinuli carinske i druge barijere prema Albaniji. Pregovori u vezi sporazuma o međusobnom priznanju zapali su u ćorsokak, ovoga puta zbog albanskog drskog maksimalizma – sve za ništa i gotovo.

Ova pauza, dok se Albanci ne ubede da vrate carine (i samo to) stvorila je Vučiću manevarski prostor za delovanje, koji sticajem okolnosti nije bio zanemarljiv. Ali, od svega što je mogao da učini, on je zapretio vanrednim izborima. Kome je zapretio? Najpre, zapadnom duetu (SAD, i EU) i to s namerom da sada i on kupi vreme. A zatim, domaćoj opozicionoj javnosti s namerom da uz njeno učešće na izborima još jednom obnovi uzdrmani režim prinudne lojalnosti.

Što se zapadnog dueta tiče, ovaj potez je ravan plašenju mečke rešetom. Američki učesnici znaju da ukoliko Albanci odstrane carine, ostaju po starom planu ne samo pregovori i potpisivanje sporazuma, nego i rokovi – u najgoru ruku druga polovina tekuće godine. A ako je tako sa Amerikancima, onda ni evropski učesnici nemaju razloga za strah od pretnje vanrednim izborima. Što se, pak, domaće scene tiče, i ovde bi efekat plašenja mečke rešetom izostao ukoliko bi sve opozicione stranke blagovremeno, što pre, izašle sa jasnim stavom da na takve izbore neće izaći.

Šta je onda verovatni scenario? Albanci će suspendovati, a ne ukinuti, carine posle „teških pregovora“ sa predstavnicima Amerike. Vučić će sve učiniti da ovaj čin predstavi kao pobedu svoje politike prekinutih pregovora, iako je jasno da su oni prekinuti zbog albanske obesti a ne Vučićeve čvrstine. Ali, razlog suspenzije predodrediće ishod pregovora: Albanci će to učiniti samo ako im Amerikanci garantuju uspeh – potpisivanje međusobnog priznanja, makar uz obostrane teritorijalne koncesije, ne veće od onih koje podrazumeva pojam razgraničenja. Znači, vanrednih izbora u Srbiji neće biti.

A šta bi bio manje verovatni scenario? Albanci će nastaviti sa novim nasrtajima i zahtevima, što će onemogućiti realizaciju poslednje faze pregovora. U tom slučaju vanrednih izbora u Srbiji će biti iz prethodno pomenutih razloga domaćih vlasti. Ako bi opozicija te izbore bojkotovala, stvorila bi se šansa, i domaća i međunarodna, da se američki scenario vremenski pomeri na neodređeni rok. U tom međuvremenu ogolio bi se apsurd Vučićeve stoprocentne (i formalno apsolutne) vladavine. To bi otvorilo prostor za unutrašnje demokratske promene, ali i prostor za međunarodno legitimno pregovaranje u vezi najvažnijeg pitanja.

Vučić na mitingu u Smederevu

2.

Posle opšteg planetarnog neuspeha da se albanske vlasti na Kosovu i Metohiji privole da ukinu carinu na uvoz robe iz Srbije, Aleksandar Vučić našao se u prilično nezavidnoj situaciji. Ako stvari ovako potraju može se desiti da se njegov jedini uslov za poslednju fazu predavanja Kosova – da se carine ponište – izgubi u pesku zapadnog političkog pragmatizma. Šta zapadni političari da rade kad ljudi neće da ukinu carinu. Da ih, možda, pritisnu kako bi inače mogli – ne dolazi u obzir. Albansko Kosovo je ipak njihovo čedo. Da zbog stoprocentne carine revidiraju, ili čak napuste, utvrđenu putanju „normalizacije“ – to tek ne dolazi u obzir. Ako je tako, onda im preostaje da sačekaju da Vučić promeni svoj „rezolutni“ stav. U međuvremenu će ubeđivati „obe strane“ da popuste u nađu se uz pregovarački sto.

Ovakvim razvojem događaja, Vučić je prinuđen da pređe na scenario 2 iz našeg prethodnog teksta o izbornom pitanju (vid. ovde). Prinuđen je da opet, kao i pre dva meseca, zapreti vanrednim izborima. To je još jedino što može da učini da bar malo uzdrma zapadne učesnike u njihovoj sigurnosti u njegovu lojalnost. Njima, kao što je već rečeno, ne odgovara veliko odugovlačenje poslednje runde razgovora koja treba da okonča pitanje srpskog zvaničnog priznanja secesije Kosova. Ako bi se izbori održali u junu, kako je nabačeno posle sastanka predsedništva naprednjaka, nova vlada ne bi mogla da se formira pre oktobra, jer smisao izbora nije formiranje nove vlade nego kupovina vremena (zasad samo pretnja). Tada pada čvrsti vremenski plan da se međusobno priznanje „Srbije i Kosova“ obavi u ovoj godini.

Najava vanrednih izbora od pre par dana ima, dakle, jedini cilj da zapadnim akterima ukaže na njihovu neozbiljnost s obzirom da je Vučić Albancima u poslednjih sedam godina predao sve što je Srbija imala u pokrajini, a zapad njemu ne pruža ni providni smokvin list. Ta najava je isključivo posledica ozbiljnih znakova da je zapad spreman da Albancima oprosti i drakonske carine. U takvim okolnostima Vučić je zaista imao izbor ili da odustane od svog definitivnog zahteva da se carine ukinu ili da zapreti izborima.

I ovog puta pri prosuđivanju Vučićevih poteza ne treba slušati šta govori već gledati šta radi. U suprotnom, zapali bismo u jalovu raspravu o okolnostima i posledicama ove krajnje bespotrebne inicijative gledane sa unutrašnje strane. On, navodno, traži novo izjašnjavanje naroda o njegovoj opštoj politici, provociran masovnim i učestalim građanskim protestima širom Srbije. S jedne strane, nipodaštava zahteve i minorizuje masovnost protesta, a s druge najavljuje, kao, ispitivanje njegove politike putem izbora. Pri tome, ne pada mu napamet da sa opozicijom razgovara o izbornim uslovima, što je sasvim u skladu sa prirodom njegovog režima lične vasti. Za takve izbore, dovoljno mu je samo da namami opoziciju i što više birača pred kutije čime bi rešio pitanje izborne legitimnosti sa gledišta upisanog trijumfalizma ishoda. Tu bi postojalo samo pitanje, za koliko je procenata u odnosu na prethodne, takođe vanredne, izbore pobednički procenat veći. I, najzad, zapravo pre svega, time bi zapadnjacima pokazao da unutrašnju situaciju drži pod čvrstom kontrolom.

Objektivno posmatrano, takav izborni rezultat ne bi zapadnim činiocima bio neprihvatljiv, jer bi to bio samo još jedan dokaz Vučićeve nesuverene diktature, koju oni dosledno podržavaju. Njihov problem bi bio samo u odlaganju časa priznanja secesije Kosova od Srbije. A da bi im i taj problem olakšao, Vučić je na još jednoj istorijskoj sednici predsedništva SNS, kada su kao i ranije svi članovi bili za raspisivanje vanrednih izbora, ostao usamljen u svojoj uzdržanosti. Time je poslao prijateljski znak svojim zapadnim sagovornicma da bi sve bilo lakše kada bi ubedili Albance da ukinu carinu. Svi znaju da bi, kada bi se tako nešto desilo, svi članovi predsedništva SNS promenili mišljenje. Samo Vučić ne bi, jer je bio uzdržan.

Vučićeve pristalice u Novom Sadu – Foto Tanja Valič (Tanjug)

Sada smo svi prinuđeni da se igramo klikera dok nam se država urušava, a rešeto kojim se plaši mečka samo zveči. Mi stalno govorimo da zapad drži albanske političare u rukama i da sa njima može da učini šta hoće. U tome smo svakako u pravu. Samo što često previđamo da zapad drži i našeg predsednika u rukama i da, prema tome, ni ova njegova „pretnja“ – da će da raspiše vanredne izbore – nije nesavladiva. Jedino što je Vučić uspeo svojom „uzdržanošću“ jeste kupovina kratkog vremena o načinu kako ga vratiti na pravi put. I niko ne treba da sumnja da će ga vratiti.

Kada je reč o našim unutrašnjim prilikama, iz razloga koji su ovde izneti gotovo da ne treba trošiti reči na temu o bojkotu izbora. Diktature se najbolje ruše kada imaju stoprocentnu (apsolutnu) vlast. Treba svima, a pre svega zapadnim učesnicima, jasno staviti do znanja da su sve protivustavne i protivzakonske odluke ove vlasti i nelegalne i nelegitimne i da će jedna nova vlast u Srbiji u oblastima tih odluka krenuti od nule. Takav stav značio bi da u Srbiji opoziciona scena i njeni nosioci imaju sposobnosti za novi početak.


Izvor: Srbija i svet

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Izbori, mečka i rešeto

* Obavezna polja