djordje-vukadinovic„Island je obustavio pretpristupne pregovore sa Evropskom unijom“, saopštio je pre neki dan ministar spoljnih poslova te zemlje Gunar Bragi Svejnson. „Raspustili smo tim i pregovaračke grupe i više neće biti održan nijedan samit… Vlada je jedinstvena po tom pitanju. Proces je obustavljen, ništa nije zatvoreno, želimo poboljšanje naše komunikacije i jačanje naših veza sa EU, ne priključujući se”, objasnio je Svejnson.

I to bi bilo to. Kratko, diplomatski učtivo, ali precizno i nedvosmisleno. Pre nekoliko godina, posle krize i finansijskog sloma koji je doživeo kao kolateralna žrtva stranih finansijskih mešetara, Island se bio okrenuo Briselu i po ubrzanom postupku otpočeo pregovore o priključenju EU. (Pri čemu su ih tamo, za razliku od tretmana Srbije, dočekali raširenih ruku i po ubrzanom postupku otvorili pregovore o pridruženju.) Ali su se Islanđani ubrzo preračunali i zaključili da im je bolje da se snalaze sami, bez pomoći briselskog Velikog brata.

Koalicija evroskeptičnog desnog centra pobedila je u aprilu na parlamentarnim izborima, sa obećanjem da će prekinuti proces evropskih integracija i – tu opet vidimo drastičnu razliku u odnosu na srpske prilike – to je obećanje upravo ispunila. A pri tome od Islanda nije traženo ni da se odrekne suvereniteta nad delom svoje teritorije, niti da njegovi stanovnici „promene svest“, ili priznaju da su odgovorni za neki „genocid“ u okruženju.

Već vidim neke kako se mršte i kažu – „jao, pa nema to nikakve veze sa nama, nismo mi Island“. Kao što nam na sličan način objašnjavaju da mi „nismo Švajcarska”, „nemamo naftu kao Norveška” itd.

Takvima sigurno neće mnogo značiti ni opominjuće reči uglednog ekonomiste i bivšeg rektora ljubljanskog univerziteta Mencingera: „Mnogi sanjaju da će prodati nešto na evropskom tržištu, ali to je san, jer su sva tržišta u Evropi već zauzeta. Da sam u Srbiji i ja bih se pre okrenuo Istoku nego Zapadu. Zato što imaju više novca, i zato što ćete u tom slučaju biti prvi u selu, ili ako ne prvi, onda među boljima… Pogledajte šta se desilo Sloveniji, bili smo prvi u selu, a sada smo poslednji u Evropskoj uniji.”

eu-titanik

Uzgred, kada je već ova vlada širom sveta sakupljala savetnike, zašto niko nije zvao Mencingera? Svetski je priznat stručnjak, a pri tom, za razliku od ovih koji dolaze, poznaje našu situaciju, ekonomske prilike i mentalitet. Ali, naravno, Mencinger nije bio podoban za savetnika zato jer je već godinama vrlo kritičan prema politici Brisela i Međunarodnom monetarnom fondu. A aktuelna srpska vlada je – za neke očekivano, za neke iznenađujuće – najposlušniji regionalni promotor ovih organizacija i institucija. (Iz istog razloga verovatno nije bio podoban ni bivši češki predsednik   Vaclav Klaus.)

Neki lucidni zapadni komentatori su hrvatsko pristupanje EU opisali kao „ukrcavanje na Titanik“. Ali šta tek reći za Srbiju, to jest, nekoga ko po svaku cenu pokušava da se ukrca u trenutku kada je brod već otplovio? Ili da makar, ne pitajući šta košta, rezerviše kartu za „Titanikovu“ narednu vožnju?

Teško je odreći se navike i dominantne političke mantre koja već skoro deceniju i po određuje dominantan tok srpske politike. Ali kada imamo toliko nedvosmislenih primera i dokaza da je neki put štetan, neperspektivan i prepun ponižavajućih uslova, prepreka i ucena, kao što je to, nažalost, slučaj sa našim aktuelnim „evropskim putem“, onda naprosto ne bi smelo biti dileme. No, takvu eventualnu odluku i takav radikalan rez može doneti samo suverena država i rukovodstvo koje vlada sobom, a ne sistem koji se bukvalno raspada i tone u bezvlašće i rat svih sa svima.

veljovic-kurirU istom danu, na naslovnoj strani jednog dnevnog lista senzacionalno se objavljuje kako se direktor policije Veljović u Beogradu tajno sastao sa šefom albanske mafije Ćazimom Osmanijem (što je samo produžetak višenedeljne kampanje ovog lista protiv „prvog policajca”), dok sa naslovne strane drugih novina taj isti Veljović poručuje kako „mafijaški lobi“ ruši njega i državu. A pri tome oba lista slove kao neformalni „službeni glasnici”, bliski vlatima, koji danima unapred i uglavnom tačno najavljuju ko će biti uhapšen, a ko oslobođen, ko će biti aboliran i ko dobiti „narukvicu“ ili „nanogicu“. I, što je posebno značajno, oba lista zdušno podržavaju politiku vladajuće stranke i „prvog potpredsednika“ lično.

Neko će reći da je to više pokazatelj stanja u medijima nego u policiji i državi. Ali nije tako i ta priča već poodavno nema veze sa medijima, nego sa obračunom rivalskih policijskih, poslovnih i kriminalnih struktura – a mediji su tu samo više ili manje dobrovoljni provodnici i batine u rukama moćnika.

Bez želje da se svrstavam na stranu Zorane Mihajlović u ratu sa Ivicom Dačićem, u bilo kojoj normalnoj zemlji ministar u čijem resoru se dešavaju ovakve stvari kao što je to slučaj u srpskoj policiji bio bi smenjen, odnosno, podneo bi ostavku, makar zbog „komandne odgovornosti“. Baš kao što bi, s druge strane, odavno bio smenjen i ministar koji na takav način javno polemiše sa svojim premijerom, kao što to radi Mihajlovićeva.

Poslednjih nedelja se u javnosti zapodela neobična debata o tome da li Srbija klizi u „diktaturu jednog čoveka”. Da je tako, počeli su sve otvorenije i glasnije da govore iz Demokratske stranke, dok su te optužbe, razume se, ljutito demantovali u SNS-u. Ali, što je mnogo značajnije, tezu o „puzajućoj diktaturi” su kao besmislenu ocenili i američki ambasador Kirbi i obično dobro obavešteni glavni urednik „Vremena” Dragoljub Žarković.

Što se pisca ovih redova tiče, priznajem da ne znam da li pre idemo u diktaturu ili u haos. Odnosno, da li najpre u haos iza koga sledi diktatura, ili, pak, u diktaturu, koja će završiti u haosu. Ali to su ionako dve strane jednog te istog političkog novčića i iste nakaradne politike koja – to je barem sigurno – ne ide u dobrom pravcu i koja ništa dobro ne može doneti ni narodu, ni glavnim junacima.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Između haosa i diktature

* Obavezna polja