Jadovno-VelebitPotpun medijski muk ili tek periodično bledo oglašavanje napokon je prekinuto i hrvatski fašistički logor Jadovno od letos se sve češće pominje. Doduše, još uvek se naziva samo ustaški logor Jadovno, kao da su ustaše bile nešto posebno, a ne Hrvati i to RKC vernici ali i muslimani jer su u NDH zakonski proglašeni za neotuđivi deo hrvatskog naroda, i to njegovo „cvijeće“!

To je „cvijeće“ te 1941.godine činilo 56% sastava fašističke ustaške vojnice u BiH, makar ih i dan danas EUnijatske NVO uporno prikazuju kao „dokazano“ partizansku bazu.

Jadovno je mala visoravan na prostoru severnog Velebita, gde se nalazi nekoliko većih kraških jama (bezdani, kako kažu meštani!) od kojih su najveće Šaranova i Jarčija.

Taj deo Velebita je pust, bezvodan, retko naseljen sa ličke strane. Obrastao je gustom  belogoričnom šumom i teško je prohodan. Svega nekoliko šumskih puteva i poneka  pešačka  planinarska  staza, tako da je slobodno kretanje tuda skoro nemoguće.

Kasnih tridesetih godina prošlog veka, čelnici ilegalne ustaške organizacije u Lici dobiše nalog od svog poglavnika Pavelića iz Italije, radosno žureći odmah da ga izvrše. U saradnji sa „misnicima“ (lokalni naziv za sveštenika RKC koji tu vrši službu) proveli su anketu među čobanima da tačno odrede i popišu sve kraške jame, kako bi znali njihovu lokaci ju. Članovi speleološke sekcije studenata zagrebačkog sveučilišta, odrediše okvirno zapremninu svake jame za koju je to potom zatraženo, tokom svojih čestih izleta po Velebitu.

Te aktivnosti nisu ostale nezapažene jugoslovenskoj pograničnoj žandarmeriji, zato je dato obrazloženje da se to čini kako bi se pomoglo stočarima, da odrede rejone rizične za ispašu njihove stoke, ovaca i koza.

Uz ovaj rad, sačiniše ustaše i tajne spiskove za hapšenje. Ovi su radovi okončani u decembru 1940. o čemu je sačinjen i pisani izveštaj za GUS (glavni ustaški stan) u Italiji. Na spiskovi ma se nađoše pripadnici službe bezbednosti, žandarmi i policajci koji su aktivno učestovali u gušenju ustaškog ustanka iz 1932.godine, poznatog po ustaškom propagandnom nazivu –“velebitski ustanak“!  Uz aktivne žandarme popisan je i rezervni sastav koji je takođe učestovao u razbijanju ustaške terorističke jedinice, i to je ta čuvena ustaška „crna knjiga“ u koju nije upisan ni jedan član KPH (komunisti) zato što su oni  aktivno pomagali  ustanak kao saveznici, o čemu svedoče pisani prilozi u partijskom listu „Proleter“ gde je objavljen i   afirmativni tekst samoga Josipa Broza Tita, o ustaškoj oružanoj pobuni!

Spisak su činili i pripadnici četničkog udruženja, bivši srpski dobrovoljci, ali i omladinci, članovi Sokola, trgovci, javni radnici, istaknuti patrioti, kao već dokazani protivnici jedne fašističko-terorističke organizacije a ne nikakve političke stranke.

Među komunistima na terenu koji su aktivno sarađivali sa ustašama bio je i advokatski pripravnik Jakov Blažević, koji je tada radio u kancelariji poznatog frankovca a osnovna delatnost bila mu je odbrana uhapšenih ustaških terorista. Njih 180 suđeno je u Beogradu pred Sudom za zaštitu države, zbog dokazane oružane pobune i pokušaja rušenja države. Osuđeni su na duge vremenske kazne ali je posle sporazuma Cvetković-Maček, resor pravosuđa pripao stranci HSS, i ministar ih je odmah abolirao te su već početkom 1940. godine svi bili slobodni, da nastave terorističke aktivnosti.

ustaski-zlocin

Na robiji je nekoliko desetina tih ustaških terorista navodno „progledalo“ i postaše komunisti, posle donetog sporazuma između komunista i ustaša u kaznionici  Sremska Mitrovica. Tako je tada stvoreno ustaško-komunističko jezgro, koje će u toku narodno oslobodilačke borbe postati nametnuto rukovodstvo srpske ustaničke mase, i voditi u teške pogibije i masovna uništenja srpski narod, jer su skoro uvek upadali (slučajnost?) u neprijateljski obruč i bili uništavani. Posle pobede nad fašistima, iz te grupe će biti znatan broj najviših državnih funkcionera u Hrvatskoj ali i Jugoslaviji.  Njihovi izabranici će 1990. godine rušiti zajedničku državu, kao svoj domaći zadatak.

Jakov Blažević će čak biti državni tužilac koji je optužio Stepinca, ali ne za zločin genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, već za navodnu „saradnju sa okupatorom“ a hrvatska  vlast je bila saveznik sa nemačkim nacistinma i talijanskim fašistima dok je njena vojska ratovala pod Staljingradom, u sastavu evropskih združenih fašističkih agresora na SSSR!

Kada je 10.aprila 1941. proglašena NDH, bio je Gospić uz Zagreb jedino sresko mesto u Hrvatskoj gde je vlast odmah u celosti prešla u ustaške, pobunjeničke ruke. Svi državni službenici, pripadnici policije i  žandarmerije, Srbi, bili su uhapšeni od svojih kolega Hrvata (većinski članova ustaške organizacije) tokom dana a do večernjih časova uhapšeni su svi sa ustaškog tajnog spiska, dostupni u samom gradu.

Zatvoreni su u okružni zatvor podignut u doba Austro-Ugarske, popularno nazvan „crna kuća“  jer su tu držani taoci u vreme Velikog rata, te su mnogi Srbi  verovali da će se tako šta ponoviti i u ratu koji je tek počeo.  U toku prve noći počelo je odmah jezivo mučenje članova četničke organizacije i mladih Sokola, sinu uglednog veletrgovca živom su iskopane oči i „poklonjene“ majci, dok su joj 13-to godišnju ćerku vodili na grupno silovanje!

Deo uhapšenih je oteran na Velebit, da u jednoj uvali u blizini Šaranove jame ogradi prostor bodljikavom žicom i izgradi kolibu za čuvare. To će biti budući logor Jadovno, pod vedrim nebom, poslednja stanica na životnom putu mnogih Srba i Jevreja, i to isključivo muškaraca.

Već od 20-tog aprila u Gospić stižu prve grupe Srba istaknutih prvaka, lekari, inženjeri, advokati, profesori,trgovci, apotekari, bankari, narodni poslanici, sveštenici SPC od jereja do episkopa, sa prostora cele NDH! Kada bi prispeli na železničku stanicu Gospić, manji deo je odvođen u zgradu okružnog zatvora, gde će biti dodatno ispitivan od ustaša povratnika iz Italije uz muke neviđene. Ostatak je gonjen da pešači 14 kilometara, povezan konopcem u dugu kolonu mučenika koju su duž ulica Gospića zlostavljali domaći civili, žene, deca i svako ko je to slobodno poželeo.

Već prethodno izmrcvareni, terani su da kliču „Živeo kralj Petar“ i pevaju „Spremte se spremte četnici“ … idući u logor. Srećniji među njima prevoženi su autobusom lokalnog autoprevoznika do logora Jadovno. Među ustašama koji su ih prevozili, bilo je i nekoliko koji će posle rata poneti „Spomenicu 1941″, čak vršeći istaknute funkcije u srezu Gospić.  Navodno su tu bili  po zadatku KPH, ali ne spasiše ni jednog jedinog Srbina!

Sredinom maja meseca 1941.godine počinje dovoženje i Jevreja iz Zagreba, a među prvima je doteran ceo jevrejski studentski fudbalski tim koji je pobedio ekipu HAŠK-a (hrvatski akademski športski klub) i za osvetu je „nagrađen“ putovanjem u Gospić!

Iz Zagreba su doterane ugledne jevrejske i srpske porodice a nekretnine su im odmah oduzete. Žene i deca su smešteni u mesta Metajna i Slano na ostrvu PAG. Tu su bili srpski ženski i jevrejski ženski privremeni logor dok su ih ustaše prisiljavale da svoje uložene pare iz inostranstva, prebacuju u hrvatsku državnu banku.

Žene i devojke ali i devojčice,  sistematski su silovane a među zlotvorima se naročito isticala grupa sveštenika RKC biskupije Senjske, predvođena paškim (mesto Pag) župnikom kao organizatorom tih bestijalnosti. Da ih prisile na ovu prljavu rabotu, nisu im davali vodu za piće, da žedna deca uporno vape ili piju morsku vodu!

jadovno2

O ovome se saznalo kada su pozvali grupu talijanskih oficira da ih „počaste“ za Veliku Gospojinu, u avgustu 1941.godine. Zgroženi, oficiri su pisali izveštaj komandantu II talijanske armije u kom su detalji zapažanja, ali poslaše pismo i samom Svetom ocu u Vatikan.

Šezdesetih godina prošlog veka, izvadili su speleolozi samo iz Šaranove jame 16 kubika ljudskih kostiju i to je ta brojka od oko 40000 ubijenih, koja se sada pominje. Potom su vlasti zabranile istraživanja ostalih jama, gde još uvek počivaju neopojane kosti Srba i Jevreja.

Majke, žene, sestre i ćerke pobijenih Srba iz mesta Grubišno Polje u Zapadnoj Slavoniji, 1961.godine na 20-to godišnjicu odvođenja, inicirale su dolazak na mesto hrvatskog fašističkog zločina, ali im nije dozvoljeno da sveštenici SPC obave opelo, a najveći protivnik toga čina bio je upravo Jakov Blažević, tada visoki državni rukovodilac u Hrvatskoj.

Sedamdesetih godina prošlog veka, zabranjeno je da se nad jamom postavi spomen ploča, jer je na njoj pisalo da su tu pobijene hiljade vernika SPC i sveštenici i prvosveštenici, a ne samo žrtve fašističkog terora (konkretno hrvatskoga).

Aktuelni ministri i ugledni novinari treba da se oslobode formule „nasilne simetrije iz vremena druga Broza“, kada kazuju ili pišu o žrtvama ubijenim u logoru Jadovno.

Ministri u vladi Srbije ali i ugledni novinari, treba da nauče da na Jadovnom nisu ubijani Romi (Cigani) već samo ugledni Srbi, intelektualci i Jevreji. Tek posle ubijanja najviđenijih Srba u Jadovnu, počela je sistemska akcija RKC nasilnog pokrštavanja Srba pod  rukovodstvom nadbiskupa Alojzija Stepinca, o čemu postoje brojni dokumenti.

Zato je Jadovno dokaz planskog genocida i planskog nasilnog pokrštavanja, osmišljenog još pre proglašenja NDH, o čemu srpski istoričari tek duguju naučnu analizu svome narodu.

Tek  nakon popisa Roma (Cigana) od 3. jula 1941.godine kojim je utvrđeno da ih u NDH živi oko 40000, hrvatska fašistička vlast počela je u avgustu 1941. njihovu  sistemsku  likvidaciju.  Do 1945.godine preteći će ih jedva oko 1000 duša a većina Roma je likvidirana u Jasenovcu.  

Odluka talijanske vojne vlasti da proširi okupacionu zonu doneta u avgustu 1941.godine, prisilila je ustaše da rasele logor Jadovno. Zatočenici su prebačeni brodićem na ostrvo Pag gde su poklani  u uvali Slano, koja se zacrvenela od srpske i jevrejske krvi. Poklane su i zatočene žene i deca u logorima Metajna i Slano, a samo mala grupa logoraša je vozom prebačena u novoosnovani „Sabirni radni logor Jasenovac“, kako su ga hrvatske fašističke vlasti cinično nazvale!

Jadovno1

Jadovno stoga ne sme nikako biti korišćeno u dnevno-političke svrhe, već za izučavanje srpskih i jevrejskih žrtava hrvatske fašističke politike, koja je planirala i  provela zločin genocida ali i zločin nasilnog prekrštavanja Srba, pravoslavne vere!

Ministri i novinari ne moraju biti vernici SPC, ali su svakako dužni poštovanje žrtvama koje su to postale samo zato što su bili Srbi, pravoslavne vere ili Jevreji Mojsijeve vere, u hrvatskoj fašističkoj NDH, a ne samo žrtve fašističkog terora, kako se nekad pisalo!


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Jadovno – dugo čekanje istine

* Obavezna polja