prorok_dus_m43Velika se rasprava u Srbiji razvila u poslednjih šest-sedam godina, o tome, šta su i kakvi su interesi današnje Turske na Balkanu. Posebni osvrti su pravljeni na odnos ove zemlje prema Srbiji i njenim geopolitičkim ambicijama na srpskom etno-prostoru. Samo u ovom periodu je objavljeno više desetina naučnih radova u stručnim i naučnim časopisima, nekoliko knjiga (među kojima se posebno izdvaja rad dr. Darka Tanaskovića), preko stotinu članaka na posećenim internet portalima i u pojedinim nedeljnicima (u kontinuitetu se ovim pitanjem posebno bavio dr. Zoran Milošević sa svojim tekstovima u „Pečat“-u), organizovane su tribine, okrugli stolovi i predavanja. Za sve one, koji su, makar i ovlaš pratili pomenute osvrte na novo pozicioniranje Turske na Balkanu, izjava Tajipa Redžepa Erdogana u Prizrenu, kako je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“ ne predstavlja nikakvo iznenađenje.

Posmatrano sa stanovišta Turske, Srbija je čvrsto na šinama koje su postavljene posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu maja 2009. godine. Promena režima u Srbiji nije donela bilo kakav zaokret u odnosu na američki zahtev da se sve veći prostor na Balkanu ostavlja za jačanje turskih uticaja. Trilateralna konfiguracija Turska-Srbija-BiH, na čijem osnivanju je radio bivši predsednik Tadić, a što je trebalo da posluži kao osnova za buduće arbitriranje Turske u bilateralnim odnosima Srbije i BiH, nastavila je sa radom. Novoizabrani predsednik Nikolić je potpisivanjem Ankarske deklaracije od 15. 05.2013. pristao na ove trilateralne sastanke kao na „institucionalni oblik regionalne saradnje“, iako postoji već nekoliko međunarodnih organizacija regionalnog karaktera, u okviru kojih se saradnja sa Turskom i BiH mogla produbljivati (Organizacija crnomorske ekonomske saradnje, pre svega).

nikolic-alijev-sUsmeravanje Srbije ka Azerbejdžanu, a pod pokroviteljstvom Turske, takođe je nastavljeno, pa smo posle početnih ugovora, potpisanih tokom mandata Borisa Tadića, stigli do Sporazuma o strateškom partnerstvu u mandatu Tomislava Nikolića (sporazum Nikolić-Alijev, potpisan 08.02.2013. u Bakuu). Takođe, Srbija je nastavila da okreće glavu na sve češće i sve agresivnije nastupanje Turske na Kosovu i Metohiji. Erdoganova „kosovska politika“ se treba analizirati iz šireg ugla, jer je to samo deo osmišljenog nastupa na celom Balkanu, ali je u određenoj meri ona i posebna. Naime, većinu svojih aktivnosti na Balkanu, Turska u poslednje tri godine upravo usmerava ka Kosovu i Metohiji i uopšte, ka albanskom etno-prostoru (za razliku od prethodnog perioda kada je u fokusu bila BiH). Turska je učestvovala u nekoliko velikih privatizacija na Kosovu i Metohiji, glavni je zagovarač i sponzor stvaranja vojske tzv. republike Kosovo, a njene akcije pružanja podrške kosovskim Albancima u međunarodnim organizacijama su potpuno otvorene i često bez ikakvih obzira na stavove Srbije (između ostalog, Turska ovo može sebi da dozvoli i zbog toga što reakcije Srbije, osim deklarativnih protesta, izostaju).

Dakle, za Tajipa Redžepa Erdogana se sa suprotne strane stola nalazi Srbija, u kontinuitetu predusretljiva prema Turskoj preko svake mere, rešena da pozitivno odgovori na svaku inicijativu zvanične Ankare. I to Srbija, koja je potpuno svesna činjenice da je Turska četvrta po redu država koja je priznala tzv. republiku Kosovo, i kojoj je poznato kakvi efekti i posledice Erdoganove (ili je možda tačnije napisati Davutogluove) „kosovske politike“ mogu biti! I zašto bi onda u njegovim očima bilo problematično da izjavi kako je „Kosovo Turska“! Bilo je i dramatičnijih poteza Turske prethodnih meseci, na koje Srbija nije reagovala (a ćutanje je u spoljnoj politici znak saglasnosti), pre svega onih koji se tiču stvaranje „kosovske vojske“, pa zašto bi reagovala i sada! Za Tajipa Redžepa Erdogana ovo je logičan nastavak politike koju vodi poslednjih godina i koja je srpskim zvaničnicima poznata. I ne samo da je on slobodan da uzvikuje kako je „Kosovo Turska“, već se može sasvim nadati da će nastavkom ovakve politike jednog dana moći da uzvikne usred Beograda i: „Srbija je Turska“. Ako potraje repriziranje turskih serija, možda će to moći da učini i na maternjem jeziku, vaskolika Srbadija će ga odlično razumeti.

Zašto su onda vidno iznenađeni ostali predstavnici srpskih vladajućih krugova? Odgovor je jednostavan: sve polemike i analize, pomenute na početku ovog članka, ma kako sadržajne i značajne bile, odvijaju se daleko od glavnog toka srpske politike. Vodeći mediji, oni koji presudno utiču na kreiranje javnog mnjenja, su odavno zatvoreni za bilo kakve ozbiljne rasprave. U njima se može samo čuti da su nam danas svi prijatelji, čak i-kako to svega par dana pred Erdoganovu posetu Prizrenu reče ponosno predsednik Nikolić na RTS-u „i Jermenija i Turska-istovremeno“, i kako će se svi problemi rešiti sami od sebe, samo da uđemo u EU.

Nastavak učešća u trilaterali sa Turskom i BiH se tako objašnjava kao neophodnost zbog evrointegracija, aranžmani sa Azerbejdžanom kao „dolazak stranih investitora“, a sprovođenje ciljeva definisanih neoosmanističkom geopolitičkom koncepcijom se uporno ignoriše i od šire javnosti sakriva. Možda je srpskim vlastima lakše da se samozavaravaju, ostaju uljuljkane u svetu iluzija, možda im je jednostavnije i kratkoročno isplativije da u taj svet, koristeći medije, uvlače i javno mnjenje, ali je dalje praktikovanje ovakvog principa najbolji način da se vrlo brzo svi zajedno potpuno ulupamo.

Neosmanizam

Neoosmanizam se u svom nastupu oslanja na muhamedanski faktor i u tom kontekstu su Turskoj kosovski Albanci strateški partner. Od 2008. godine tzv. republika Kosovo je postala teritorija od neverovatnog geostrategijskog značaja po turske interese, jer se sada preko nje može izvršiti teritorijalno vezivanje područja koje naseljavaju bugarski Pomaci, makedonski Turci i Albanci na istoku i jugu, sa područjima na severozapadu koje naseljavaju raški i bosanski muslimani. Potpisivanjem Briselskog sporazuma i povlačenjem uticaja Srbije sa Kosova i Metohije, Turskoj su širom otvorena vrata za još snažniji nastup. Takođe, povlačenjem srpskih institucija sa severnog Kosova, uklanja se i brana za (verovatne pokušaje) geoekonomsko, i u daljoj perspektivi strategijsko formiranje osovine Priština-Novi Pazar pod kontrolom Turske.

Ovo je problem za Srbiju i u tom kontekstu treba posmatrati i budućnost srpsko-turskih bilateralnih odnosa! U tom kontekstu je neophodno i definisati neke nove geopolitičke ciljeve i praviti zaokrete u spoljnoj politici i vojnoj saradnji. Srbija sa Turskom mora sarađivati i mnogo je sektora u kojima bi bilateralna saradnja bila od obostrane koristi. Takođe, Turska je donekle i potrebna Srbiji. Bolje je da balkanski muhamedanci budu vezani za turske sunitske verske centre, nego za saudijsko-vahabitske! Međutim, okvir za buduću saradnju treba tražiti, o njemu se mora razgovarati-najpre unutar zemlje, a potom i sa Turskom. Ništa se ne postiže pukim pristajanjem na sve što se od nas traži.

Zbog toga su i reakcije zvaničnog Beograda na izjavu iz Prizrena pogrešne. (Pri tome, ostavljam po strani objašnjenje premijera Dačića kako Erdoganova izjava „ne vraća poverenje između Srba i Albanaca“ jer je nju nemoguće komentarisati i izjavu predsednika Narodne skupštine Stefanović da „očekuje i reakciju međunarodne javnosti“, jer ona pokazuje elementarno nepoznavanje međunarodne politike!) Tajip Redžep Erdogan se neće puno uzbudidti niti zbog (inače primerene) konstatacije srpskog MSP-a da „ovakve izjave nikako ne mogu biti prihvaćene kao prijateljske“, niti zbog zahteva Alkesandra Vučića u kojem se traži „javno izvinjenje Turske“. Sa njegove strane, to će više biti shvaćeno kao deo srpskog političkog folklora, kao nešto što će se već rešiti narednih dana nekakvom kratkom, dvosmislenom izjavom političara ili diplomate srednjeg ranga. Najverovatnije u stilu kako smo se „loše razumeli“! Iz Erdoganovog ugla posmatrano, Srbija je i dalje čvrsto na postavljenim šinama, njeno kretanje je predvidivo i sa ovakvom politikom ona nije u prilici da na bilo koji način ugrožava neoosmanističke planove na Balkanu. Čak naprotiv, učestvovaće u njihovom daljem sprovođenju.

Ono što bi ga zabrinulo i zbog čega bi Turska tri puta morala da porazmisli o svojim budućim koracima na Balkanu, jeste najava preispitivanja dosadašnjih sporazuma Srbije sa Turskom. E sada, preispitivanje sporazuma bi značilo i da Srbija mora tražiti moćnog igrača u međunarodnoj areni koji bi je u tome podržao, jer bi to značilo (delimično ili potpuno) odustajanje od „Bajdenovih principa“. Osim pokušaja usaglašavanja stavova sa Rusijom po ovom pitanju, ne vidi se da bi Srbija mogla dobiti podršku na nekoj drugoj strani. A približavanje Rusiji, makar i samo na ovu temu, otvorilo bi niz drugih pitanja. Da li su srpske vlasti spremne za približavanje Moskvi i otvaranje niza tih drugih pitanja? Ne, ova vladajuća garnitura nije! A da li će to biti neka naredna-ostaje da se vidi.

Tek, važno je upozoriti da se „kvadratura kruga“ srpske spoljne politike kreće u ovom okviru. Nemoguće je i dalje stajati na stanovištu kako se sve podređuje zapadnim (EU!) integracijama i poslušno prihvatati sve zahteve zapadnih sila, a ne ulaziti u nova ponižavanja, koja će dramatično slabiti ukupnu poziciju zemlje.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Još jedanput o neoosmanizmu ili Srbija je Turska

* Obavezna polja