aa balaban milovanKao rezultat višegodišnje politike popuštanja, te poštovanja nametnute i iskrivljene realnosti predhodne vlasti prema Kosovu i Metohiji, Srbija je dobila „ultimatum“ od nemačkog Bundestaga. „Ultimatum“ je sastavljen od sedam tačaka, koji je doneo Andreas Šokenhof zamenik šefa poslaničke grupe vladajuće Hrišćansko-demokratske/Hrišćansko-socijalne unije (CDU/CSU) u nemačkom parlamentu. Kako je rečeno one se moraju ispuniti ukoliko država želi da izdejstvuje sledeći korak u evrointegracijama, a to je dobijanje datuma za početak pregovora. Od sedam tačaka koje nam je Nemačka brutalno, u svom stilu, isporučila teško da Srbija može i jednu da ispuni, a da ne naruši, ne samo državni suverenitet, nego i elementarno dostojanstvo koje mora da baštini jedna, koliko toliko nezavisna i suverena država.

Svakako su najproblematičnije treća i sedma tačka. U trećoj se traži da ne dovodimo u pitanje „genocid u Srebrenici“ čime bi prihvatili iskonstruisanu krivicu za sve ratove u bivšoj Jugoslaviji, čime bi opet legalizovali stanje koje je Amerika, potpomognuta dobrim delom i EU, stvorila na Balkanu. Stanje koje je, ne samo protiv državnih i nacionalnih interesa srpskog naroda, nego je za njega i duboko ponižavajuće i frustrirajuće. Isto tako prihvatanje krivice za lažni genocid bi Srbiji bio balast koji bi onemogućavao odbranu nacionalnih i državnih interesa u slučaju otvaranja novih žarišta (Raška, Vojvodina pa i istočna Srbija). Štaviše ono bi (ne dovođenje u pitanje medijski nametnute krivice naroda i države) bilo i inicijalna kapisla za otvaranje novih konflikta ukoliko oni budu zatrebali velikim svetskim igračima u daljem pacifikovanju Srbije.

U sedmoj tački, koja je predmet najvećih polemika, se traži nešto još teže (ako je moguće da postoje teži zahtevi) nego što je zahtevano u trećoj. Šokenhof u ime nemačkog Bundestaga u toj tački traži da Srbija potpiše pravno obavezujući ugovor o normalizaciji odnosa sa „državom“ Kosovo. Istina Srbija to ne mora da potpiše pre dobijanja „datuma nad datumima“ za početak pregovora, ali dotle mora da pismeno overi izjavu kojom se obavezuje da će do kraja pregovora o članstvu te „dve zemlje“ potpisati ugovor. Dakle prvo potpisana izjava da bi do dobijanja datuma za pregovore potpisali ugovor o već spomenutoj normalizaciji odnosa sa kvazidržavom Kosovo. Nije teško pretpostaviti da Srbija ukoliko uđe u ovaj aranžman ne može da na kraju, po eventualnom učlanjenju u EU, izbegne i konačno priznanje državnosti svoje južne pokrajine.

Međutim treba naglasiti da reakcija na ultimatum može i ubrzati negativno rešenje kosovskog problema. U tome i jeste zamka ove, ko zna koje, nepristojne ponude (samo je ova u formi ultimatuma) koju nam isporučuje, ovoga puta Nemačka. Odgovor na nemački zahtev može proizvesti dvojak, ali u oba slučaja negativan efekat. Ukoliko Srbija reaguje, bilo kako, može lako doći do, bilo nasilno ili „mirno“ (u zavisnosti od srpakoga NE ili DA), konačnog rešenja kosovskog problema. Odnosno najverovatnije do proterivanja Srba sa severa Kosova ukoliko bi odgovor bio odričan, ili pak „mirnog“ integrisanja tamošnjih Srba u institucije kvazikosovske države, ukoliko bi zahtev bio prihvaćen.

Paralele sa Austro-Ugarskim ultimatumom iz 1914.

Zahtevi nemačkog Bundestaga su u, naročito patriotskom (ovo govorim uslovno) delu srpske javnosti izazvali buru negodovanja. Prirodno je da smo svi ogorčeni zbog još jednog poniženja koje je došlo iz zapadnog sveta, ovaj put od Nemačke. Isto tako je prirodno da nas je ovaj nemački „ultimatum“ podsetio na mnogobrojne konflikte sa germanskim svetom koje smo imali tokom dvadesetog veka, te da nam je oživeo negativne, s vremena na vrema potisnute, stereotipe u našoj kolektivnoj svesti. Usled toga ovaj zahtev nemačkog Bundestaga je ovih dana često upoređivan sa „ultimatumom“ koji smo dobili od Austro-Ugarske 1914. (da li zbog toga što su neki videli sličnost ili identičnost ova dva ultimatuma, ili pak nekih drugih razloga nije najbitnije) posle kojeg je počeo prvi svetski rat.

Većina mišljenja idu za tim da Srbija treba da donese odluku, da se izjasni, baš kao što je to učinila i 1914. Takav stav deluje prihvatljivo. Zaista ko ne bi pomislio da nam je dosta poniženja te da treba jednom da se isprsimo i kao ljudi odgovorimo odlučno NE daljem komadanju Srbije i daljim poniženjima, kakva su doživljavale samo afričke kolonije. Pošto je, kao što sam naglasio, prisutna analogija između aktuelnog zahteva nemačkog Bundestaga i Austro-Ugarskog ultimatuma, osvrnuću se na iskušenja kojima je bila izložena Srbija, njena vlada i njen predsednik Nikola Pašić pre skoro sto godina. Možda nam to osvrtanje, iako stvar sa ovim „ultimatumom“ nije baš ista, može da pomogne, te da nam ocrta putokaz kako treba da se ponašamo u današnjoj situaciji.

Iako je ultimatum iz 1914. bio ponižavajući do krajnjih granica, ispostavljen sa namerom da Srbija kaže NE, te da to bude iskorišćeno kao povod za rat i njeno kažnjavanje, sledeći istorijske činjenice moramo da konstatujemo da je Srbija zahteve koje je ultimatum diktirao gotovo u celosti prihvatila. Dakle devet ponižavajućih tačaka Srbija je potpuno prihvatila dok je jednu, i to šestu, u kojoj se traži da Austro-Ugarski istražni organi učestvuju u istrazi počinitelja atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, vlada Nikole Pašića uslovno odbila. Uslovno zato što je u slučaju da Beč ne bude zadovoljan odgovorom Srbija ponudila arbitražu međunarodnom sudu u Hagu i velikim silama.

Dakle odgovor Srbije na ponižavajući ultimatum nije bio nikakvo spektakularno NE. Štaviše rekacija srpske vlade na brutalan ultimatum bila je do krajnjih granica tolerantna, tako da je upravo ta tolerantnost i želja za kompromisom potpuno ogolila agresivne namere bečkog ćesara. Posle toga Austro-Ugarska namera da napadne Srbiju je bila kristalno jasna dok je ceo civilizovani svet bio zadivljen veštinom srpskog diplomatskog odgovora. Ovo je svakako Rusiju i ruskog cara, a potom i Francusku koja je bila vezana ugovorom o savezništvu sa Rusijom, pridobilo da lakše uđu u rat radi zaštite, kako svojih sopstvenih interesa tako i slobode Srbije.

Reakcija Pašića je putokaz aktuelnoj vladi

Dakle potrebno je na ondašnji ultimatum pogledati i sa druge strane i konstatovati da je on rezultirao dostojanstvenim, ponosnim i veštim srpskom odgovorom, ali ne i nekakvim spektakularnim NE, kako se uobičajilo da se danas tumači. Ipak neki mogu primetiti da se NE srpskom reakcijom podrazumevalo. Moguće, ali činjenica je da Srbija nije rekla spektakularno NE, nego da je upravo do krajnjeg časa delovala pomirljivo i konstruktivno sa konkretnim idejama za sporazumno rešenje krize. Beč je takvo srpsko usmerenje u startu prekinuo sopštivši da nije zadovoljan srpskim odgovorom i momentalnim objavljivanjem rata. Tako je Srbija uradivši sve što je do nje, ponizivši se do kraja, razgovaravši sa Bečom pristojno u trenutku kada je isti ponizio Srbiju do krajnjih granica, zadobila simpatije mogućih saveznika i izbegla, makar i najminimalniju odgovornost za rat. Odgovornost bi joj bila pripisana da je reagovala spektakularnim „lupanjem pesnice o sto“, te izabrala takav način odgovora i odbrane svojih nacionalnih i državnih interesa.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kako bi Pašić reagovao na nemački „ultimatum“?

* Obavezna polja