УВОД ЦЕОПОМ-а: Током протекле две године, новинар Дејвид Шимер интервјуисао је више од 130 званичника на тему стогодишње историје прикривеног уплитања у изборе, или скривених напора да се манипулише страним демократским изборним процесима. Његови интервјуи укључили су осам бивших директора ЦИА и друге званичнике, као и директоре државних обавештајних служби, државне секретаре, саветнике за државну безбедност, једног генерала KГБ, и једног бившег председника САД. Текст пред Вама настао је као плод тих Шимерових истраживања, а за нас је значајан због недвосмисленог закључка да се ЦИА, као обавештајна служба стране државе, директно умешала у петооктобарски пуч 2000-те године, насупрот промовисаном мишљењу да се амерички утицај огледао само у деловању њихових цивилних институција меке моћи попут (УСАИД-а, НЕД-а итд) и приватни невладин сектор попут (Сорошевих фондова и др.)

ТЕКСТ ДЕЈВИДА ШИМЕРА – УВОД

Руски председник Владимир Путин на питања о умешаности његове владе у америчке председничке изборе из 2016. године одговара мешавином порицања и контраоптужби. Kако је рекао јуна 2017. године, Сједињене Државе су те које се „широм света активно мешају у изборне процесе у другим земљама“. Сврха ове тврдње јесте да оправда и скрене пажњу са руских активности, што је тактика која у многим местима у свету доноси резултате. Од Кијева до Брисела и Лондона, државни функционери рекли су ми да претпостављају да се Централна обавештајна агенција (CIA) често меша у иностране изборе.

Ова перцепција је разумљива јер је деценијама била истинита. Прва тајна операција CIA била је манипулација изборима у Италији 1948. године. Амерички обавештајни официри ширили су запаљиву пропаганду, финансирали пожељног кандидата и организовали грађанске иницијативе – све како би центристичким политичким партијама у Италији обезбедили предност у односу на њихове левичарске конкуренте. Након што је италијанска комунистичка партија изгубила, операција из 1948. постала је, како ми је рекао главни интерни историчар CIA Дејвид Робарџ, „шаблон“ за оно што је Агенција потом чинила у „многим, многим земљама“, надмећући се са својим совјетским конкурентом – КГБ-ом. Од Чилеа и Гвајане до Ел Салвадора и Јапана, CIA и КГБ мешали су се у демократске изборе широм света. У неким од ових операција долазило је до директног манипулисања гласачким кутијама, у другим је манипулисано јавним мњењем, све у циљу вршења утицаја на изборне резултате.

Онда се Хладни рат завршио, а супротстављени циљеви изборних операција Москве и Вашингтона – да шире и сузбијају комунизам – постали су превазиђени. Од тада се руска обавештајна служба мешала у многе иностране изборе, не како би наметнула идеологију, него како би прогурала кандидате раздора и ауторитаризма, сејала хаос и конфузију и делегитимизовала демократски модел. Али шта је са CIA?

Током претходне две године, интервјуисао сам преко 130 званичника о сто година дугој историји тајног изборног мешања, или тајним иностраним настојањима да се манипулише демократском вољом бирача. Моји интервјуи обухватили су осам бивших директора CIA и још много CIA официра, као и директоре националних обавештајних органа, државне секретаре, саветнике за националну безбедност, једног генерала КГБ и бившег америчког председника. Сазнао сам да су у 21. веку највиши функционери САД задужени за националну безбедност у најмање два наврата разматрали да наложе CIA-и да се умеша у иностране изборе.

У случају Србије 2000. године таква дебата је уродила плодом па је CIA потрошила милионе долара радећи против тиранина Слободана Милошевића. У другом случају, поводом Ирака 2005. године, CIA је устукнула. У оба случаја креатори америчке политике извагали су потенцијалну корист и ризике. Ове закулисне приче откривају зашто је Вашингтон, противно Путиновим тврдњама и за разлику од Москве, одустао од праксе мешања у изборе.

„ПРЕДУСРЕТЉИВА” ОПОЗИЦИЈА И КЕШ НА РУКЕ

Први случај догодио се 2000. године, када је Милошевић, југословенски председник, учествовао у кампањи за реизбор у Србији. Милошевић је био много тога: комуниста загледан у Москву, српски националиста и човек који је брутално газио људска права. Средином 90-их омогућио је кампању етничког чишћења у Босни и Херцеговини. Пар година касније, исто је учинио на Косову, где су његови војници систематски терорисали, убијали и протеривали Албанце. Озбиљност ових злочина натерала је НАТО да 1999. године покрене кампању ваздушних напада против Милошевићевих снага, а међународни суд да га оптужи за ратне злочине. (После свега што знамо о агресији на СРЈ са овом оценом аутора свакако се не можемо сложити!! – прим. ЦЕОПОМ)

Милошевић-ЦИА, илустрација – Фото: ЕПА/Срђан Суки Сулејмановић/Танјуг/АП/РАС Србија

Леон Панета, шеф кабинета председника Била Клинтона од 1994-1997. године, рекао ми је: „Милошевић је перципиран као лош тип са лошим утицајем и као неко ко ће тај део света окренути наглавачке уколико не буду предузети кораци да се заустави“.

Избори из 2000. године представљали су добру прилику. „Не знам да ли смо јавно рекли да је наш циљ смена режима“, рекао је Џејмс О’ Брајан, тадашњи Клинтонов специјални изасланик за Балкан, али „нисмо сматрали да је Милошевић у стању да води нормалну државу“. Од средине 1999. године до последњих месеци 2000, јавне и приватне америчке организације потрошиле су око 40 милиона долара на програме у Србији, не само на подршку опозицији, него и независним медијима, грађанским организацијама и иницијативи „Изађи и гласај“. Путем оваквог отвореног ангажмана, појашњава О’ Брајан, Сједињене Државе су намеравале да доведу у ред изборно игралиште којим је Милошевић хтео да манипулише.

Док су Стејт департмент, Агенција Сједињених Држава за међународни развој (USAID) и америчке невладине организације (НВО) јавно утицали на српске изборе, CIA је то исто чинила у тајности. Џон Сајфер рекао ми је да му је за период између 1991. и 2014. године, односно док је службовао у оперативи CIA, познат само један случај „успешне“ операције мешања у изборе: Србија, 2000. године. „Постојао је тајни рад подршке Милошевићевој опозицији“, наводи Сајфер, присећајући се како се, након што је Клинтон обавестио одабране чланове Конгреса, CIA бацила на посао „подршке, финансирања и пружања помоћи специфичним кандидатима опозиције – то је била главна ствар“.

Сајфер, који је постао шеф испоставе CIA у Србији одмах после избора, објаснио је како је Агенција упумпала „милионе долара“ у антимилошевићевску кампању, углавном кроз састанке са кључним сарадницима лидера српске опозиције, и то ван државних граница, при чему им је на лицу места „даван новац у кешу“.

Клинтон ми је потврдио да је одобрио да се CIA умеша у изборе 2000. године у корист Милошевићевих противника. „Нисам имао проблем с тим“, рекао ми је поводом тајног програма CIA, јер Милошевић је био „хладнокрвни убица који је одговоран за смрт стотина хиљада људи“ (у свим ратовима на простору бивше СФРЈ укупно је страдало до 120.000 људи, прим. прев.). Исто као што су амерички председници хладноратовске ере веровали да могу да оснаже демократије у иностранству подривањем комунистичких кандидата, Клинтон је веровао да би могао да оснажи српску демократију подривањем Милошевића. „Тип је био ратни злочинац“, рекао ми је Клинтон. „Нисам сматрао Милошевића демократским кандидатом, сматрао сам да он покушава да се реши демократије“.

У Србији је фокус CIA-е био на томе да изврши утицај на умове њених грађана, а не да манипулише биралиштима. „Нисмо покрали изборе или свесно лагали бираче са циљем да их навучемо да гласају за људе чију смо победу желели“, појашњава Клинтон. Уместо тога, CIA је пружала новац и друге видове помоћи кампањи опозиције.

Конгресни лидери знали су за овај тајни план и подржали су га. Трент Лот, вођа већинске групе у Сенату, присећа се како је, након што је саслушао брифинг о операцији CIA, исказао своју пуну подршку. „Милошевић је био потпуно ван контроле“, рекао ми је Лот. „Нисмо намеравали да извршимо инвазију, али у општем хаосу који је владао морали смо нешто да учинимо“. Службеници CIA, за разлику од других државних службеника САД, могли су да оперишу у тајности. „Због природе нашег рада“, објашњава Даглас Вајз, тадашњи оперативац CIA стациониран на Балкану, „нама је било далеко лакше да вршимо пенетрацију у Србији него људима који су, да се тако изразим, више радили на површини“. Инволвираност америчке обавештајне заједнице у изборе била је „темељна“, наставља Вајз, а Вашингтон је користио „све инструменте наше националне моћи да оствари исход који би ишао у прилог Сједињеним Државама“.

Али да ли је то било довољно? Како су се избори приближавали, Клинтона је бринуло да ће Милошевић успети да их покраде. „Ови избори биће важни, али вероватно неће бити поштени“, рекао је Владимиру Путину, новом руском председнику, две и по недеље пре гласања, што видимо из недавно обелодањених транскрипта њихових разговора. „Милошевић губи на анкетама, па ће вероватно покрасти изборе. Било би пожељно да изгуби, али вероватно ће се постарати да се то не деси“. (Путин се, у одговору, пожалио на НАТО интервенцију претходне године: „Нису нас консултовали при доношењу одлуке да се бомбардује Југославија“, рекао је. „То није фер“.)

Америчке организације за промоцију демократије, делећи Клинтонове бриге, настојале су да обезбеде да Милошевић нема могућност да лажира пребројавање гласова. Једна НВО финансирана из САД обучила је преко 15.000 активиста за надзор биралишта. На дан избора, чланови опозиције бројали су гласове раме уз раме са државним службеницима. Државни резултати говорили су да Милошевић тесно води. Паралелно бројање, међутим, октрило је истину: дебело је изгубио. Избили су огромни протести. Милошевић, неспособан да сузбије револуцију народних маса, био је приморан да поднесе оставку.

Демонстранти пале зграду РТС-а, 5.октобар 2000. године – Фото: Ројтерс

Рука CIA остала је скривена. Две деценије касније, амерички обавештајци (сада већ пензионисани) чврсто су убеђени да је њихово деловање било пресудни фактор у победи над Милошевићем. Сајфер истиче да се радило о „успешној“ CIA операцији. Вајз наводи да су Сједињене Државе направиле „велику разлику“ и да је „мешавина“ јавних и тајних подухвата довела до „позитивног исхода“. Међутим, као и код свих операција тајног утицаја на бираче, CIA није могла прецизно да измери свој утицај. „Измерити то је тешко“, признаје Сајфер. Али истиче да су српски државни функционери иза затворених врата исказали захвалност CIA-и за своју победу. „Многи од кључних играча који су постали руководеће фигуре у потом формираној влади наставили су да се састају са нама и наставили су да нам говоре да су наши напори довели до њиховог успеха“, рекао је Сајфер, „у смислу да смо им помагали око свега, од рекламирања, преко финансирања, до начина на који су деловали“ током кампање.

У интервјуима које сам радио, високо рангирани државни функционери САД осећали су се непријатно при сваком помену улоге CIA у Милошевићевом поразу. „Знам понешто о томе, али не могу да говорим“, наводи Џон Меклолин, заменик директора CIA-е 2000. године. Ова нелагода има смисла: мешање CIA у изборе из 2000. није репрезентативно за рад Агенције у постхладноратовском периоду. Колико често се, на крају крајева, један ратни злочинац може срушити гласањем?

„Постојала је шира сагласност, не само у тајним службама, него заиста у смислу једне опште политике да је нешто морало бити учињено на Балкану“, наводи Стивен Хол, бивши оперативац CIA, који је 2000. био стациониран у региону. За Вашингтон, „изборна манипулација“ постала је „крајње средство“, додаје Вајз, а српски случај био је „потпуни изузетак“, делимично због Милошевићевих злочина, делимично због „предусретљиве“, „кредибилне“ и „атрактивне“ природе опозиционих политичара. У таквим случајевима, тврди Вајз уопштено, „циљеви оправдавају средства… постоји ризик да ћете можда учинити нешто што неки сматрају неамеричким“. Али резултат је да „један геноцидни манијак више није на власти“.

Када сам питао Клинтона зашто је тајна операција била дозвољена у Србији, просто је одговорио, „постоји праг толеранције у броју жртава, а Милошевић га је прешао“.

CIA ГУРНУТА У СТРАНУ

Године 2004, председник Џорџ Буш млађи био је на ивици да одобри још једну такву операцију. Радња приче одвијала се у ситуационој соби Беле куће, где су, током лета и јесени, функционери националне безбедности вагали сличан предлог: да се CIA укључи у тајну операцију манипулације изборима. Овог пута мета би био Ирак.

Марта 2003. године, Сједињене Државе извршиле су инвазију на Ирак како би уклониле Садама Хусеина, дугогодишњег диктатора ове земље, и конфисковале оружје масовног уништења која је он наводно поседовао. Хусеинова влада пала је у року од пар недеља, али ништа од тог оружја није пронађено. Мучећи се да оправда рат, Буш је обновио своје обећање да ће трансформисати политички систем Ирака. Крајем 2003, изјавио је да ће „ирачка демократија успети“ и да ће грађани ове земље имати народне представнике. „За америчку владу у то време било је екстремно важно да се одрже слободни и поштени избори јер је то у ствари оправдавало инвазију“, истиче Артуро Муњоз, тада високо рангиран у оперативи CIA.

„Како нисмо успевали да нађемо оружје за масовно уништење, до тог момента смо већ очајнички желели да оправдамо себе, макар тиме што ћемо тамо створити демократију“. Америчке организације за промоцију демократије упумпавале су ресурсе у Ирак. Поготово су Међународни републикански институт и Национални демократски институт покренули обимне програме, помажући у производњи материјала за едукацију бирача, обуку страначких функционера и реализацију политичких дебата, као и акција „изађи и гласај“.

Сврха избора, међутим, јесте да бирачи одлуче о правцу којим ће се кретати њихова држава. У том смислу, Буш је имао проблем: обавештајни извештаји указивали су да ће његов преферирани кандидат, Ајад Алави, изгубити на првим парламентарним изборима у историји Ирака, заказаним за јануар 2005. године.

Америчка обавештајна заједница веровала је да Иран утиче на изборе у корист Алавијеве опозиције. „Наравно да је Иран био умешан“, рекао је Меклолин, тадашњи заменик директора CIA-е. „Зашто и не би био? Налазе се одмах поред, имају капацитете и блиски су са једним делом руководства“. Вајз је био базиран у Ираку пре одржавања избора, а пар година касније постаће шеф тамошње испоставе CIA. Иранско мешање у изборе у Ираку описао је као веома широко: „Говоримо о новцу, активистима, претњама, уценама и паравојном присуству“.

Буш и његови саветници разматрали су да ли да реагују тајном операцијом. Џон Негропонте, тадашњи амерички амбасадор у Ираку, редовно је учествовао у интерагенцијским телеконференцијама из Багдада, са једном једином тачком дневног реда: утицајем на изборе под руководством CIA. „Заиста смо много размишљали о томе“, рекао је Негропонте, који истиче и да је у дискусијама са другим високо рангираним званичницима администрације био „отворен за ту могућност“ .

Амерички председник Џорџ Буш и директор CIA Џорџ Тенет у Белој Кући, децембра 2001. године – Фото: Кристофер Морис/VII/Redux

Разматрања су дошла до тако озбиљног нивоа да је Бела кућа информисала челнике Конгреса о дотичним плановима. „Поента је била да се отвара прилика за ангажман на начин који би могао да пружи далеко сигурнији исход“, присећа се Том Дашел, тадашњи лидер мањине у Сенату. Званичници које сам интервјуисао нису могли да се сете – или нису хтели да их поделе са мном – оперативних детаља CIA плана, мада ми је Дашел рекао да су укључивали „доста активности које смо сматрали просто неприкладним и непрепоручљивим“.

За CIA, мешање у ирачке изборе била би само последња итерација старе операције, а крајем 2004. године Агенција је већ почела да гради позицију за акцију. Алави је почео да очекује тајну помоћ. „Иницијални став Сједињених Држава био је да се подрже умерене снаге – финансијски и медијски“, рекао је 2007. године. Онда је, истиче Алави, ова помоћ неочекивано „обустављена под изговором да Сједињене Државе не желе да се мешају“.

Унутар CIA, Конгреса и Беле Куће, неочекивани савез функционера ујединио се против тајног изборног мешања. Представници CIA, подсећа Негропонте, „најмање су желели да се упетљавају“ у ову операцију, јер би у случају да буде откривена могла да изложи Агенцију критици. Меклолин, смејући се, каже да „не би негирао“ Негропонтеово сећање. „На крају крајева, извршили смо инвазију на једну државу како би је учинили демократском“, рекао је. „Колико би лицемерно било да им након тога утичемо и на изборе?“. Говорећи уопштено, Муњоз закључује: „Ако намеравате да упропастите неке изборе и за то се сазна, а ствари често процуре“, онда једном „кад се прочује да је тај и тај победио због тога што је CIA урадила ово или оно, знајте да сте упропастили читаву спољнополитичку авантуру на коју сте пошли“.

Конгресни лидери такође су се противили плану. За Дашела, аргументи против тајне операције били су двоструки. Први су били питање оптике: „колико би ужасно то изгледало“ ако би се открило. Други су били нормативни. „Није ово више Хладни рат“, рекао је. „Да радимо оно што смо радили пре 20 година једноставно није било примерено, није било у складу са ониме што би наша земља требало да представља“. Дашел се присећа како је Ненси Пелоси, његова супарница у Представничком дому, била „веома грлата“ у супротстављању плану. Пелоси је наводно пронашла савезника у Кондолизи Рајс – саветници за националну безбедност. „Док сам слушао полемике“, каже Негропонте, „схватио сам да цела ствар једноставно није вредна труда и да људи просто не желе да раде ово, па смо одустали“.

Буш, покушавајући да изгради демократију, био је невољан да тајно интервенише у демократским изборима. „Хтели смо да будемо прилично чисти по питању мешања у њихове изборне процесе“, рекао је Меклолин. „Учествовао сам у многим планирањима и одлучивањима поводом тајних акција и могу вам рећи да се увек морате запитати – које су нежељене последице онога што предлажемо или разматрамо?“

План CIA гурнут је у фиоку. А са јануаром 2005. дошао је и убедљиви пораз Алавијеве коалиције у изборима обележеним нестабилношћу и терористичким нападима. На власт је дошла коалиција чврсто везана за Техеран.

„КУПОВИНА МЕДИЈА У ДРЖАВАМА И РЕГИОНИМА”

Како се улога CIA-е променила у постхладноратовском периоду? Док руске обавештајне службе поново манипулишу изборима широм света, CIA је зацртала супротан курс. Српска операција, судећи према бројним америчким званичницима, била је „специфична“ мера донета услед специфичних околности. У случају ирачких избора, на којима није учествовао владар попут Милошевића, креатори амерички политике проценили су да су ризици тајне акције превисоки. У годинама након тога, на основу интервјуа које сам имао са седам директора CIA од јула 2004. до јануара 2017. године, као и са бившим директорима националне обавештајне службе и заменицима директора CIA, могу да закључим да је логика иза ирачке одлуке постала норма. Противно Путиновим тврдњама, Вашинготн је дигао руке од тајног мешања у изборе.

У интервјуима о савременим програмима тајних акција CIA, бивши шпијунски шефови Сједињених Држава деле се у две групе. Прва инсистира на томе да се Агенција више не бави тајним мешањима у изборе. Дејвид Петреус, који је био на челу CIA 2011. и 2012. године, рекао је да му „није познато… да је у скорије време било таквих операција“. Џон Бренан, директор CIA од 2013. до 2017. године, пружа још чвршће гаранције: „Са председницима Обамом и Џорџом Бушом млађим, никада се није догодио покушај утицаја на исход демократских избора. Сматрали смо да је то директно противно демократском процесу“. CIA се једном умешала у иностране изборе, наставио је, „али током претходних 18 и више година, то се није десило“.

Друга група функционера не изражава се у апсолутним категоријама, истичући да се CIA удаљила од операција мешања у изборе широм света, али не и да је нужно у целости обуставила такву праксу. „Није било много тога. То није нешто што служба ради макар и приближно флексибилно и слободно као што је можда чинила на почетку Хладног рата“, истиче Меклолин који је, као други човек CIA 2000. године, вероватно био умешан у Милошевићев случај. Од тада су такве операције у најмању руку подигнуте на највиши ниво. Бушова администрација дебатовала је о ирачкој шеми, Обамина администрација вагала је сличне предлоге. „Није да се ове идеје не појављују ту и тамо, али макар у Обаминој администрацији увек би бивале одбијене“, каже Тони Блинкен, који је служио на високим функцијама у сектору националне безбедности током целог мандата Барака Обаме.

Бивши шеф CIA-е Џон Бренан у разговору са бившим америчким председником Бараком Обамом у председничком кабинету у Белој кући

У овој другој групи, Леон Панета, директор CIA од 2009-2011. године био је најотворенији. Рекао је да се никада није „петљао“ у намештање гласова, било директно, било путем ширења дезинформација. Али би у ретким приликама CIA за време његовог мандата пред изборе вршила утицај на иностране медије како би „променила став јавности унутар одређене државе“. Метод CIA, наставља Панета, био је да се „прибаве медији унутар државе или унутар региона како би могли да се користе за ширење“ специфичних порука, као и „утицај на власнике медија да сарађују са нама на ширењу одређене поруке“. Као и у Италији 1948. или у Србији 2000. године, програми које је Панета описао уклапају се у јавне пропагандне кампање. „Иако смо радили на тајној бази“, наставља Панета, „морали смо да се постарамо да се и у јавним наступима шаље иста порука“. Чак и овај тип операција представља ризик. „Нема сумње да је то коцкање“, каже Панета, додајући да је управо то разлог зашто је ово крајња опција, док су агресивније тактике остављане по страни.

Сваки интервју указивао је на исти закључак: што се тиче CIA, тајно мешање у изборе постало је изузетак, а не правило. Или Агенцију више не занима да утиче на исходе избора, како су Бренан и Петреус оценили, или то чини у ретким случајевима када је, као у случају Милошевића, могуће решити се тиранина на биралиштима. Шта је од тога истина остаје непознато. Али ова генерална промена представља драматично удаљавање од Хладног рата, када се CIA мешала у изборе „многих, многих“ земаља. Поводом ове еволуције, Негропонте, бивши директор националне обавештајне службе, рекао је: „Искрено, политичке акције ове врсте су заиста ствар прошлости. Ирак ме је убедио у то. Просто, није било ни трун апетита за изборну интервенцију“.

Скептици ће рећи да шефови тајних служби Сједињених Држава лажу. Али имајући у виду данашњу реалност, скептици можда пркосе логици. Било би штетно за CIA-у да манипулише изборима у иностранству, осим у најизузетнијим случајевима. Један од разлога тиче се краја Хладног рата, који је ускратио дуготрајну сврху Агенцији: супротстављање Совјетском Савезу. Милошевић је, пре свега, представљао остатак претходне ере. Септембра 2001. године CIA је пребацила фокус на борбу против тероризма, која је захтевала нападе дроновима и паравојне операције, а не мешање у изборе.

Постхладноратовски лидери Сједињених Држава прогласили су еру либералне демократије коју карактеришу слободни и поштении избори. Ова транзиција, од обуздавања комунизма ка промовисању демократије, претворила је тајно изборно мешање у ризичнију опцију. Мајкл Хајден, бивши директор CIA, истиче: „Мешање у изборни процес иде против наших фундаменталних уверења. Можда ћете то учинити како бисте изједначили изборне услове, можда ћете то учинити јер тако налаже национална безбедност, али то просто није исправно“. Меклолин елаборира све учесталије гледиште Вашингтона: „Уколико се мешате у изборе и будете откривени радећи то“, рекао је, „испадате много лицемернији него током Хладног рата, када се на такве ствари гледало као на нешто што се подразумевало“.

Лицемерје, међутим, раније није представљало препреку за CIA-у. А последњих година, како је поново дошло до надметања великих сила, Сједињене Државе имале су своје интересе на многим страним изборима. Промене у високој политици, дакле, само делимично објашњавају промену у понашању CIA-е. Остатак ове приче тиче се ширења интернета, које је изложило америчке изборе страним утицајима. Званичници из Вашингтона оклевају да дају зелено светло за извођење операција на које је и њихова сопствена земља постала тако рањива. „Ако живите у кући од стакла, не бацајте камење“, поручује Петреус. „А кад је реч о повезаности на интернет, ми смо највећа кућа од стакла“.

Дигитално доба је такође отежало очување тајновитости тајних операција за манипулацију иностраним бирачима. „Јако је тешко спречити да та врста активности на крају не процури“, наставља Петреус. А Вашингтону је битно хоће ли бити ухваћен на делу. „Да су Сједињене Државе идентификоване као неко ко промовише дезинформације или намешта изборе, то би подрило наш кредибилитет и политичке напоре, имајући у виду колико су такве акције неконзистентне са вредностима које промовишемо, а које су у сржи наше меке моћи“, рекла је Аврил Хејнс, бивша заменица директора CIA. „Исто не важи за Русију“.

Превод и обрада – Владан Мирковић/Нови Стандард


Извор: Foreign Affairs/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Како је ЦИА рушила Милошевића и друге изборне приче

* Обавезна поља