Milo Đukanović, tadašnji predsednik Crne Gore i osvedočeni NATO saradnik, kao član Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije dao je glas da se zarati sa NATO-om. Ovo prigodno istorijsko podsećanje nosi sa sobom i jedno korisno naravoučenije — Ustav svako i uvek mora da poštuje.

Sredinom 1998. godine bile su intenzivirane antiterorističke aktivnosti na prostoru Kosova i Metohije. Stoga je bilo potrebno da se usklade dejstva i zone odgovornosti Vojske Jugoslavije i policije Srbije. Međutim, i za takvu ulogu Vojske bila je potrebna konkretna odluka Vrhovnog saveta odbrane (VSO).

Problem je bio u tome što je njegov član tada bio i Milo Đukanović, koji je odavno, i javno i tajno, delovao protiv državnih interesa SR Jugoslavije. Prema njegovim naređenjima, crnogorska policija je stalno bila na ivici sukoba sa pripadnicima Vojske Jugoslavije raspoređenim na teritoriji te republike, ali formalno-pravno on je bio član Vrhovnog saveta odbrane koji je odlučivao na principu konsenzusa sva tri člana — predsjednika Jugoslavije, Srbije i Crne Gore.

U tom sastavu su održana samo dva sastanka VSO. Prvi je bio u Belom dvoru u Beogradu, 9. juna 1998. godine, na samom početku združenog antiterorističkog delovanja.

Predsednik SRJ Slobodan Milošević je sve učesnike sastanka, a posebno generala Momčila Perišića, savetovao da paze šta pričaju pred Milom Đukanovićem.

„Sve što njemu izgovoriš, kao da si odmah poslao u štab NATO-a. Posebno ne spominji gde ti je koja jedinica, jer to može doći glave ljudima koji su u njima“, upozoravao je predsednik Milošević generala Perišića, načelnika Generalštaba.

Milo Đukanović je stigao u zakazano vreme u dugačkoj koloni blindiranih vozila i sa tridesetak pratilaca naoružanih dugim cevima. General Perišić je izlagao situaciju na način koji niko nije mogao da razume. Đukanović je postavljao niz preciznih pitanja vezanih uz stepen angažovanja i raspored jedinica Vojske Jugoslavije.

Odgovori generala Perišića bili su takvi da bi sahranili svačiju ljubopitljivost. Na kraju, i Đukanović je glasao za zaključke koji ocenjuju da je angažovanje Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji u skladu sa Ustavom i zakonima zemlje i podržao je oružanu borbu protiv terorističke OVK.

Druga sednica Vrhovnog saveta odbrane održana je par meseci kasnije, 4. oktobra 1998. godine. Situacija u kojoj se nalazila naša država bila je dramatična. Eskalirale su pretnje upotrebom vojne sile NATO-a prema Jugoslaviji i trebalo je odgovoriti na njih.

Savezna vlada SRJ je to uradila u više navrata, pozivajući se na odredbe međunarodnog prava i principe Povelje OUN koji zabranjuju upotrebu sile, kao i pretnju njome, suverenim državama koje ne ugrožavaju druge zemlje i mir u svetu. Bila je zakazana i sednica Savezne skupštine, ali stav VSO je bio najvažniji.

Na početku je Slobodan Milošević kratko izložio sumornu situaciju i naglasio je da nema potrebe za dugim govorima. Tražio je da se članovi Saveta (Milan Milutinović i Milo Đukanović) izjasne o kratkom i jednostavnom zaključku koji se svodio na to da se nastave sve aktivnosti i ne žale napori da se spreči NATO agresija, ali da ukoliko do nje ipak dođe, da branimo SR Jugoslaviju svim raspoloživim sredstvima. Milan Milutinović je prihvatio preporuku, govorio kratko i podržao predloženi zaključak.

Bil Klinton i Milo Đukanović pred bombardovanje SRJ

Na Milu Đukanoviću je bila velika muka. Bilo je više nemoguće sediti na dve tako udaljene stolice — biti američki štićenik, a kao član Vrhovne komande praktično objaviti rat svojim gazdama. Zato je, kao i mnogi političari u nevolji, pribegao dugačkom monologu i uporno bježao da kaže: „Da“ ili „Ne“.

„To ti Milo pričaj pred svojim biračima“, prekinuo ga je Slobodan Milošević. „Ovde ti nama reci jesi li za ove zaključke, ili nisi?“

„Ali ja tvrdim da ne smemo da se sukobimo sa NATO paktom…“ uzvratio je Đukanović.

„Pa je li ti misliš da smo mi ostali blesavi, pa da hoćemo da se bijemo sa tolikom silom?“, opet ga je prekinuo Milošević. „Evo, ovde lepo piše da treba da uradimo sve da do toga ne dođe. Ali, Milo, nećemo mi da napadnemo sami sebe. Ne odlučujemo mi da li će oni da nas napadnu, ili neće. Uradićemo sve da do toga ne dođe, ali ako dođe, mi imamo samo jednu odluku — da se branimo, ili da se predamo. Je li ti razumeš šta ja tebe pitam?“, stezao ga je Milošević čeličnim obručima.

„Ja samo znam da ne treba da se sukobimo sa NATO-om“, ukopavao se Đukanović.

„Ajde da probamo ovako“, opredelio se Milošević za taktiku učitelja u nižim razredima osnovne škole. „Ja tebe lepo da pitam, a ti da mi odgovaraš. Milo, je li imamo mi Vojsku?“

„Imamo“, prihvatio je Milo igru nametnutu jačom voljom!

„Pa šta treba da radi ta vojska, kad je već imamo, nego da brani zemlju kad je neko napadne? Je li tako, Milo?“

„Jeste!“

„Pa, Milo, je li treba naša vojska da brani našu zemlju?“

„Treba“, uzvratio je Milo uljuljkan retoričkim ritmom.

„Sastanak je završen!“, rekao je Milošević, pokupio svoje papire i ustao od stola!

Na njegovom licu nije bilo ni traga slavodobitnosti, već samo blagi osećaj gađenja. Đukanoviću je trebalo par sekundi da shvati šta se upravo desilo i godine kasnijeg nemuštog i neuspešnog pravdanja zbog takvog „glasanja“.

Konačno, šta bi bilo da je tada Milo Đukanović bio dosledan (što inače nije cilj kojem on preterano teži) i rekao: „Ne“?

Odluka bi ostala ista, samo što bi Đukanović bio uhapšen na licu mesta i optužen za veleizdaju. Tako je bilo zapisano u Ustavu SR Jugoslavije kroz obavezu da se po svaku cenu brani suverenitet i teritorijalni integritet države. Ista ustavna norma važi i za države koje su nastale iz nje.

Odbrana države i njene celovitosti je obaveza iznad i pre svih ostalih.


Izvor: Sputnjik

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kako je Milo samom sebi objavio rat

* Obavezna polja