Žestina kojom su lažni doktori, pravi poltroni i otvoreni agenti evro-atlantskih interesa na privremenom radu u Vladi Srbije obrušili na javno izneto mišljenje Mitropolita Amfilohija o Vučićevoj kosovskoj „politici“ još jedna je potvrda da je sadašnji srpski režim duboko zagazio ne samo u apsolutističko jednoumlje, već i u otvoreno bezbožništvo i potpunu otuđenost ne samo od Crkve već i od naroda.

U nedostatku argumenata da objasne sva zamešateljstva kojima se režim bavi oko Kosova i  Metohije, pribegli su etiketiranju, omalovažavanju pa i vređanju jednog crkvenog velikodostojnika, samo zato što se usudio da javno izrazi bojazan da to što čine može završiti izdajom Srbije i Kosova.

A zar ne može? I zar neće?

I čime nam to Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin, Ana Brnabić, Zorana Mihajlović, Nebojša Selaković, Marko Đurić i ostali, kusi i repati, apologeti režima garantuju da neće biti izdaje Kosmeta? Hoće li možda podneti ostavke na funkcije i prestati da se bave „politikom“ ako se to desi? Hoće li se odreći nekretnina i privilegija? Ili će, kao i do sada, samo nastaviti da nam objašnjavaju kako je njima zapalo da potpišu ono što su drugi već prihvatili?

Odgovor znamo. I prozore Overtona koje su nam otvorili, takođe. Ali, ma koliko mutili vodu muljem svojih medijskih manipulacija, ma koliko vadili konteksta iz samo jedne rečenice Mitropolita Amfilohija rečene u u intervjuu hercegnovskoj televiziji TV Novi, oni ne mogu ni pobiti, ni odgovoriti na njegovu opravdanu bojazan.

Pa, šta je to rekao Mitropolit crnogorski-primorski što je toliko uznemirilo one koji čak i o Božiću umesto u Hrista veruju u Vučića? Samo jednu rečenicu. “Sada se bojim da njegova (Vučićeva, prim. autor) politika vodi izdaji Srbije i Kosova i da se zato promijenio”(1)

Dakle, Mitropolit čak i ne tvrdi, on se samo boji, da Vučićeva politika vodi izdaji. Zašto njegova bojazan, za koju svako normalan vidi na desetine razloga, izaziva toliku dramu u srpskom režimu, pa čak i kod samog Vučića koji je poručio da će Amfilohiju odgovoriti 14. januara? Zar mu toliko vremena treba da smisli da li je to što radi “izdaja” ili nešto drugo? I kako to da su i branitelji njegovog lika i dela, a i Vučić sam, naprečac zaboravili da “Unutrašnji dijalog o Kosovu” koji su sami proglasili još uvek traje i da su sami pozvali sve nas da iznesemo svoje mišljenje? Zar to ne važi i za vladiku Amfilohija? Ako ne važi za njega onda, očigledno, ne važi i za nikog drugog ko ne misli Vučićevim interesima i obavezama prema onima koji su ga doveli na vlast.

Ili se, možda, radi o panici režima od posledica onog što su preuzeli da učine? A u strahu su velike oči. Baš kao što je i jezik dug i brz u panici. Brži od mozga, koga oni koji su ovako hijenski, u čoporu, napali jednu vladikinu misao nikada nisu ni imali previše.

I zato je red da im se odgovori. Da i javnost, a i oni sami vide gde greše.

Dakle, svi oni Amfilohija napadaju da govoreći o Kosovu ulazi u političke vode što mu, kao crkvenom velikodostojniku, jel’te, ne priliči. Ali, oni time samo demonstriraju svoju intelektualnu i političku nepismenost, pokazuju da ne znaju granice posla kojim se bave. Kosovo je za Srbiju državno, a za Srbe nacionalno pitanje, dok je politika nešto sasvim drugo.

Jednostranim proglašavanjem svoje nezavisnosti Šiptari nisu vodili politiku, već su načinili protivpravni akt secesije i otcepili deo srpske teritorije. To što je politika uslovila da jedan broj država zanemari protivpravnost tog akta, ne umanjuje činjenicu da je taj akt nezakonit. I on će ostati nezakonit sve dok ga neko u Srbiji, nad kojom je izvršeno secesionističko nasilje, ne prizna kao zakonit. Otuda šiptarski evro-atlantski mentori pritiskaju, a Šiptari nude mnogo toga onome ko to završi. No, da bi to učinio, taj neko mora prekršiti Ustav Srbije, koji Kosovo i Metohiju definiše kao svoj sastavni deo, ali i srpsko krivično zakonodavstvo (članovi 306. i 307.) koje takvo kršenje ustava definiše kao delo “ugrožavanja teritorijalne celine”, odnosno “priznavanja kapitulacije ili okupacije”. U narodu reč za to je “izdaja”. I to nema veze sa politikom. Politika se mora voditi u okviru ustavnih i zakonskih okvira. Otuda, čak i da se svi političari u Srbiji usaglase oko “priznanja” secesije Kosova, sve dok legalno i legitimno ne promene Ustav i krivično zakonodavstvo, ovi akti će takvo delo kvalifikovati onako kako smo napred naveli.

A Šiptarima i mentorima se strašno žuri. Nemaju vremena da čekaju složenu promenu srpskog Ustava. I zato pokušavaju da Kosovo proglase za političko pitanje koje treba da reši korumpirana srpska “politička elita” na isti način kako je rešila privatizaciju preduzeća, ili uništavanje autentičnog srpskog bankarstva. Svako ko sa njima prihvati da priča tu priču i govori o “teškim odlukama”, “rešavanju istorijskog konflikta”, “bolnim kompromisima”, “realnošću na terenu” itd., ili u “unutrašnjem dijalogu” ohrabruje i hvali rešenja koja nemaju utemeljenje u srpskom Ustavu (kakva su predlagali Rasim Ljajić, Vladan Kutlešić, Zorana Mihajlović itd), potencijalni je izdajnik. A Vučić i njegova klika (računajući i Dačića koji se sada pritajio ili po potrebi srbuje), prihvatili su sve to.

Otuda Mitropolit Amfilohije, baš kao i svaki drugi Srbin, ima pravo da izrazi svoju bojazan da kretanje na tu stranu vodi u izdaju “Srbije i Kosova”. Nisam siguran da to znači kako vladika namerava da se otisne u političke vode, ali zasigurno znam kako režim pokušava da u korenu saseče svaki otpor “uvažavanju realnosti” koji namerava da nam priredi. A posebno će biti alergičan na termin “izdaja”.

No, baš me zanima kakav će biti politički sinonim za ono što se njegovo visokopreosveštenstvo Amfilohije boji da će biti “izdaja”.

________________________

(1) – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/mitropolit-amfilohije-o-mogu-oj-izdaji-vuchi-a/


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kako će se politički zvati „izdaja“?

* Obavezna polja