У свету се, са више или мање помпе, обelежава важан цивилизацијски јубилеј — 200 година од рођења Карла Маркса. На овим просторима (досад, а сигурно не ни посад) овом догађају неће бити посвећена институционална пажња.

Величину и значај дела Карла Маркса, као и његов утицај на тадашње и касније светске прилике, не оспорава нико ко је заинтересован и образован за друштвена кретања. Карл Маркс, несумњиво, припада малој групи мислилаца који су обelежили историју човјечанства и личности чије су идеје дословно преобликовале дотадашњи свет.

Друго је питање однос оних који његов допринос хвале и оних који га критикују, сматрајући га делом универзалног зла. У претходних сто педесет година било је много и једних и других, а њихов број по припадности одређеном табору и ватреност са којом су излагали уверења „за и против“, мењали се зависно од историјских прилика и географских одредница.

На овим просторима, као уосталом у свеукупном донедавном социјалистичком свету, Карл Маркс је био издигнут на ниво иконе. До деведесетих година прошлог века на његовој доктрини је била заснована свака друштвена наука на свим нивоима образовања. Било је незамисливо да се иједна висока академска титула стекне оспоравањем Маркса у домену његове социоекономске теорије. Закључци који би у научним радовима евентуално доказивали супротно нису били прихватљиви, па их није ни било. Макар не на јавној научној сцени.

Тада је, дакле, Маркс био обавезан па није могао бити „модеран“. Цитати из његових дела заузимали су значајне делове докторских дисертација, чак и онда када не би имали непосредне везе са њиховим садржајем. Или, што је опет био чест случај, када би њихови аутори (несвесно) показивали да ни сами нису разумели смисао садржан у наводима овог грандиозног мислиоца.

Уистину, сложеност и дубина учења Карла Маркса је таква да је није лако схватити чак и када јој се посвети најозбиљнија и дугогодишња пажња. Нарочито је то немогуће када се овом послу приступа „по морању“ и са циљем да се посао отаља.

Ово се нарочито односило на академске економисте код којих су Марксове теорије биле обавезне, али који их никада истински нису схватили и стога су једва чекали прилику да му се „освете“. Дочекали су је са доласком „слободе и демократије“, како је названо рушење социјалистичких држава и несумњива победа капитализма. И то не било којег, већ либералног са светињом тржишта у свом епицентру.

Многи од оних који су докторирали на Марксу, одрекли су се његовог учења, али су задржали титуле и постали „експерти“ за области о којима су до тада знали мало или ништа. Само спомињање Карла Маркса би код њих активирало осјећај нечисте савести, па је све за дуги низ година било прекривено ћутањем. Чак и онда када се свет, почетком текуће светске економске кризе, вратио Марксу, а његов „Капитал“ поново постао светски бестселер. Код нас није требало куповати ову књигу. Било је довољно извадити је из скровишта и одувати прашину са ње. Мало ко је то урадио.

Разуме се да Марксова теорија не може објаснити пословање у времену у којем информација обиђе свет у трену, где роботи тргују на берзама, а трговина траје стално и у сваком кутку планете. С друге стране, без Марксове анализе финансијског капитала није могуће схватити ни део тог света који се стално мења, да би увек остао исти — у безграничној похлепи за новцем. Некада су се користили бродови и мазге, данас компјутери и роботи, али природа лихвара и превараната остала је иста. И данас они, можда перфидније него икада, из сенке владају модерним „демократским“ светом. Богатећи се до бестијалних граница, они свађају и сукобљавају сиромашне и обесправљене грађане и нације, доводећи свет до ивице глобалног сукоба.

Суочен са бројним невољама, један је старији Црногорац недавно изјавио: „Ово како је данас не ваља ништа. А како би требало другачије — то не знам!“

За њега је можда касно да се са новим искуствима врати Марксу. За млађе је то услов опстанка.


Извор: Спутњик

Оставите коментар

Оставите коментар на Карл Маркс и прича о нечистој савести

* Обавезна поља