Prvo je portparol Evropske komisije Margaritis Shinas 2.10.2017, dan posle katalonskog „referenduma“ o nezavisnosti (sprovedenog po sličnim „visokim“ standardima koji su krasili šiptarski „referendum“ iz 1991.), urbi et orbi izjavio da slučajevi Kosova i Metohije i Katalonije „nisu uporedivi“ zato što je „Španija država članica“ Evropske unije. Nije morao da doda „dok Srbija nije“, jer se to podrazumeva i to svi znamo. A onda je pokušao da objasni zašto je tzv. Kosovo tzv. jedinstveni slučaj, ali ga niko nije razumeo, s obzirom da se pozvao na nikome poznate „deklaracije UN i različit(e) rezolucij(e) UN i međunarodne zajednice“.

Jedino istinski korisno što je iz Shinasovog nemuštog objašnjenja proizašlo je to što su pred svetom dosad možda najplastičnije ogoljeni dvostruki standardi EU (tj. ono što važi za Jupitera, odnosno EU, ne važi za vola, odnosno sve ostale), i na tome mu se iskreno treba zahvaliti. Još bolje je što su istu činjenicu, uprkos svojoj još uvek nesmanjenoj EUrofiliji, javno konstatovali i predsednik i premijer Srbije (kao što je dobro što su, zajedno sa ministrom spoljnih poslova Srbije, jasno i nedvosmisleno podržali teritorijalni integritet Španije).

A onda je sledećeg dana, u utorak, kao šlag na tortu, nastupila vredna portparolka Evropske unije, pčelica Maja Kocijančič i – „sve objasnila.

Pošto je prvo neuspešno pokušala da opere svog kolegu Shinasa, tvrdnjom da „dvostrukih standarda nema“ (Zašto? Zato! Kraj priče!) Maja je hrabro istakla da je međunarodno pravo „univerzalno“, i da ga EU „u potpunosti poštuje“. A onda je sama sebi skočila u usta, izgovorivši: „Kosovo je sui generis“, odnosno – jedinstven slučaj. U prevodu – međunarodno pravo je univerzalno, osim kad nije. A nije samo kad je reč o Kosovu. Inače jeste.

I to, po Maji, nije dvostruki standard… Upijmo tu zamisao na trenutak, pre nego što ipak konstatujemo jednu nepobitnu činjenicu: i Majino razmišljanje ima svoje uporište, svoj presedan, bila ona svesna toga ili ne. Nije ni ono od juče, niti je Maja, odnosno taj koji ju je instruirao, njegov pionir.

Verovali ili ne, Maja, i s njom Evropska unija, su krenuli stopama jednog istinskog evropskog velikana, i time iznova dokazali svoje evropejstvo. Kog to velikana? – pitaće se neupućeni. Evo kog: Džordža Orvela.

Jer ono što je Maja Kocijančič izgovorila je klasična artikulacija koncepta dvomisli, kog je Orvel predstavio svetskoj čitalačkoj publici u svom antiutopijskom klasiku, „1984“. Na Vikipediji se može naći sasvim pristojna definicija dvomisli:

„…sposobnost neke osobe da istovremeno prihvata dva stava koji su međusobno isključivi. Prema Orvelu, dvomisao omogućava totalitarnim režimima nalik na onaj u romanu da opstaju kroz svesnu laž koja se istovremeno prihvata kao neupitna istina. Primer dvomisli u romanu su nazivi glavnih državnih ministarstava koji predstavljaju suprotnost njihovih delatnosti; tako Ministarstvo mira vodi stalni rat, a Ministarstvo istine kroz propagandu bezočno laže.“

Nije lako savladati veštinu dvomisli, ali ako ste sposobni da u isto vreme čvrsto verujete da je međunarodno pravo „univerzalno“ a da u isto vreme postoje i „jedinstveni slučajevi“, onda ste ili dugim i marljivim radom savladali veštinu, ili ste rođeni talenat. S obzirom da je Maja delovala iskreno ubeđeno u ono što je rekla, pre će biti da je ovo drugo.

Ali ne smemo skroz zaboraviti ni Margaritasa Shinasa sa početka teksta. Jer i on takođe praktikuje dvomisao. Ali ne zato što je rekao da važe jedni aršini za članice EU a drugi za nečlanice. Tu je reč o klasičnim dvostrukim standardima, i to nije ništa posebno novo. Dvomisao leži u tome što je pre nekih osam godina sama EU, preko svog Saveta ministra, oglasila urbi et orbi da međunarodno pravo podjednako važi i u slučaju država koje nisu članice EU.

Naime, Savet ministara EU je 2. decembra 2008. naručio, a 30. septembra 2009. objavio „Izveštaj međunarodne misije za utvrđivanje činjenica o sukobu u Gruziji“, radi „istraživanja izvora i toka tog sukoba, kao i sa stanovišta međunarodnog prava, humanitarnog prava i ljudskih prava“.

Već u svom saopštenju za javnost povodom predstavljanja pomenutog Izveštaja, Ministarski savet EU jasno je istakao sledeći princip: „EU takođe podseća da mirno i trajno rešenje za sukobe u Gruziji mora da bude zasnovano na punom poštovanju nezavisnosti, suvereniteta i teritorijalne celovitosti, onako kako ih priznaje međunarodno pravo, uključujući i Helsinški završni akt Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), zajedno sa rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.“

Dakle, međunarodna misija koju je angažovala EU je u septembru 2009. nedvosmisleno konstatovala dve ključne stvari: 1. da je reč o državi (Gruziji) koja nije članica EU i 2. da „mirno i trajno rešenje za sukobe u Gruziji MORA da bude zasnovano na punom poštovanju nezavisnosti, suvereniteta i teritorijalne celovitosti“ te zemlje. Bez izuzetka. Bez pominjanja ikakvih „jedinstvenih slučajeva“ – iako je tzv. Kosovo nekih godinu i po dana pre toga već samoproglasilo „nezavisnost“, koju su odmah potrčale da priznaju najmoćnije zemlje EU.

Dakle, naš vrli Margaritas je takođe, u ime „vlade“ EU, uspešno položio ispit iz dvomisli, iznoseći da: 1. međunarodno pravo važi samo za države članice EU, ali da, u isto vreme, 2. važi i za države ne-članice EU (kao što je Gruzija).

Kako neko ne bi pomislio da smo se ovde uhvatili samo za uvod pomenutog Izveštaja misije EU, dok u samom tekstu verovatno ima detaljnijih objašnjenja, a moguće i ograda, i da stvar nije baš toliko strašna kako se na prvi pogled čini – navešćemo još nekoliko bitnih pasusa iz samog Izveštaja, da ne bude nikakve zabune:

– „Međunarodno pravo ne priznaje pravo na jednostrano stvaranje nove države na osnovu načela samoopredeljenja izvan kolonijalnog konteksta i aparthejda. Vanredno prihvatanje secesije usled uslova kao što je genocid dosad nije naišlo na opšte prihvatanje…“

– „Ovo se takođe odnosi i na proces raspada države, onako kako se može govoriti o Gruziji posle raspada Sovjetskog Saveza. Prema nadmoćno prihvaćenom načelu uti possidetis, samo bivše konstitutivne republike poput Gruzije, ali ne i teritorijalne podjedinice poput Južne Osetije i Abhazije, dobijaju nezavisnost u slučaju raspada većeg entiteta kao što je Sovjetski Savez. (Ako ovo zvuči poznato, to je zato što i jeste. Naime, načelo uti possidetis je takođe primenjeno od strane tzv. Badinterove komisije, koja je utvrdila isti princip za SFRJ, tj. da samo bivše konstitutivne republike poput Srbije, ali ne i teritorijalne podjedinice poput Kosova i Metohije, dobijaju nezavisnost u slučaju raspada većeg entiteta kao što je SFRJ. Naravno, EU je pogazila mišljenje sopstvene komisije kad je to njoj odgovaralo, tj. kad se tzv. Kosovo samoproglasilo. Odnosno, već je tad iskoračila u prostor dvomisli, tvrdeći da je načelo uti possidetis univerzalno – ali da u isto vreme i nije.)

– „Stoga, Južna Osetija nije imala pravo na otcepljenje od Gruzije, a isto važi i za Abhaziju, većinom zbog istih razloga. Priznanje otcepljenih entiteta poput Abhazije i Južne Osetije od strane treće zemlje je stoga protivno međunarodnom pravu, u smislu nezakonitog mešanja u suverenitet i teritorijalni integritet zemlje o kojoj se radi, tj. Gruzije. To je protivno načelu Završnog akta iz Helsinkija, u kojem se kaže: ‚države učesnice će međusobno poštovati svoju suverenu jednakost i individualnost, kao i sva prava koja proizlaze iz prava koja su obuhvaćena njihovim suverenitetom, što se posebno odnosi na pravo svake države na juridicijalnu jednakost, teritorijalni integritet i slobodu i političku nezavisnost‘.“

– „Sukob u Gruziji u leto 2008. je ogolio sklonosti nekih političkih aktera da se udalje od opšteprihvaćenih načela međunarodnog prava, kao što je poštovanje teritorijalne celovitosti… Takođe postoji sklonost ka udaljavanju od multilaterizma i rezultata i rešenja koja su plod pregovora, u korist jednostranih akcija (kao što su npr. jednostrano proglašena ‚nezavisnost Kosova‘ – prim. autora)… Međunarodno pravo trebalo bi da nastavi da se poštuje u celosti. Sve tendencije da se prihvati erozija ili selektivna primena samo nekih od njegovih principa, kao što je poštovanje teritorijalnog integriteta, ne smeju da se tolerišu.“

– „Na kraju konstatujemo da se situacija u regionu sukoba praktično nije promenila od vremena kada je sukob izbio, u avgustu 2008. Politički ambijent za rešavanje sukoba je zapravo postao daleko teži posle priznanja Abhazije i Južne Osetije kao nezavisnih država od strane jedne od strana u sukobu.“

Naravno, jasno je zašto se Gruziji dozvoljava da se prošvercuje u „društvo odabranih“ zvano EU, bar kad je reč o primenjivosti „univerzalnog“ međunarodnog prava na njen slučaj, dok se Srbiji isto to uskraćuje: zato što je Gruzija dozvolila sebi da postane isturena baza protiv Rusije.

Tragedija Gruzije je što je ni to nije spaslo. Em je izgubila suverenitet i slobodu, em je izgubila Abhaziju i Južnu Osetiju. Odnosno, parafrazirajući Čerčila, izabrala je sramotu, a dobija je i rat – kog je zatim izgubila.

Jedina veća tragedija bi bila kada bi Srbija pristala na istu sudbinu. A to bi se upravo i desilo ako bi, zarad EU, pristala da se odrekne suvereniteta i slobode, a da usput i faktički izgubi Kosovo i Metohiju. Sve zarad ulaska u carstvo orvelovske dvomisli, koje se, polako ali sigurno, raspada pred našim očima.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Katalonija i KiM ili kako je EU postala postala Orvelova

* Obavezna polja