Kisindžer je razgovarao sa Edvardom Lusom sa Fajnenšel tajmsa o aktuelnom američkom predsedniku: „Mislim da bi Tramp mogao da bude jedna od ličnosti koje se s vremena na vreme pojavljuju kroz istoriju kako bi obeležile završetak jedne ere i naterale je da raskrsti sa starim zabludama“. Kasnije tokom razgovora on pojašnjava svoju procenu dodajući da „to ne znači nužno da je on svestan toga, niti da razmišlja o bilo kakvoj velikoj alternativi. Moglo bi da se radi o slučajnosti“.

Lus očekivano implicira da je Trampov susret sa predsednikom Putinom bio signal da je američka diplomatija dotakla dno, te da se radilo o izdaji američke obaveštajne zajednice koja tvrdi da su se Rusi mešali u izbore 2016 – a čak je citirao i naslov iz njujorških dnevnih novina koji tvrdi da ono što je Tramp prozborio tamo (u Helsinkiju) predstavlja čin „otvorene izdaje“.

Ali Kisindžer, koji savetuje i Trampa i Putina, očigledno se trudio da eskivira Lusovu zamku. Umesto toga, on činjenično konstatuje da je Trampov samit morao da se dogodi: „Bio je to susret koji je morao da se dogodi. Zalagao sam se za to godinama. On je zapostavljan usled američkih unutrašnjih problema. Bila je to svakako propuštena prilika. Ali mislim da čovek mora da se vrati nečemu“.

Zašto je ovaj susret bio tako krucijalan? I šta je to „nešto“ čemu je potrebno „vratiti se“? Lus se zadržava na maglovitosti Kisindžerovih poruka i žali se da je teško razaznati pravac njegovog škrtog diskursa. Ali Kisindžer je zapravo sve jasno izneo i to je – kao i zaključci na koje navodi – zaista od krucijalne važnosti.

Sada je trenutak u kojem se i Rusija i Kina suprotstavljaju američkom svetskom poretku udruženo – odnosno suprotstavljaju se Americi – i to možda ne u obliku formalnog savezništva, ali svakako kroz strateško političko i ekonomsko partnerstvo. „Greška koju je napravio NATO“, kaže Kisindžer, „je to što je poverovao u postojanje neke vrste istorijske evolucije koja će promarširati preko Evroazije bez svesti o tome da će negde duž putanje tog marša naići na nešto veoma različito od vestfalskog (zapadna ideja liberalno-demokratske i slobodnotržišne države; pri. aut.) entiteta“.

Tačno tako. Godinama su i republikanske i demokratske administracije tvrdile da će gravitaciona sila međunarodnih institucija kojim dominira Amerika, trgovinski tokovi, pa čak i popularna kultura, postepeno preoblikovati Rusiju i Kinu, pretvarajući ih oboje u entuzijastične, pomirljive (i servilne) učesnike u globalnoj, potrošačkoj nameštaljci kojom vladaju Sjedinjene Države. NATO, taj vojni pomoćnik u širenju ovog poretka širom sveta, međutim, neumorno nastavlja da se zaleće – nesvestan Kisindžerovog upozorenja da će se njegov „istorijski“ marš preko Evroazije na kraju slupati o dve kulturološki nevestfalske stenčuge: Rusiju i Kinu.

I da budemo sasvim jasni, Kisindžer – komentarišući nedavnu smrt Bžežinskog – zapravo objašnjava Lusu zašto je Trampov helsinški samit bio tako važan: „Zbig je bio gotovo jedinstven u mojoj generaciji“, kaže Kisindžer i dodaje: „Obojica smo smatrali da su ideje o svetskom poretku ključni problem našeg doba. Kako da ga stvorimo? Imalo smo unekoliko različite ideje. Ali obojica smo, iznad svega drugog, nastojali da dignemo diplomatiju na taj nivo uticaja“. Lus pita – a ko postavlja takva pitanja danas, na šta Kisindžer lakonski i razorno odgovara: „Danas nema debate“.

Eto Lusovog odgovora: Slučajem ili namerno, Tramp – prema Kisindžerovom mišljenju – obeležava kraj jedne epohe, primorava je da se odrekne svojih „starih zabluda“ (poput uobrazilje kakav je bio Fukujamin „Kraj istorije i poslednji čovek“ i njegova ideja ujedinjenja kroz zapadne liberalne vrednosti). „Četrdesetih su evropski lideri imali jasnu ideju usmerenja“, ocenjuje Kisindžer, ali „trenutno uglavnom samo žele da izbegnu nevolje“. „A nisu naročito uspešni u tome“, prekida ga Lus. „To je tačno“, lakonski će Kisindžer, uz „enigmatični osmeh“.

A izbegavanje nevolja se, po shvatanju EU, svelo na Evropu udobno zavaljenu u svoju ključnu spoljnopolitičku ulogu mostobrana za borbu protiv „ruske agresije“ – zadovoljavanje Vašingtona aklamacijama za NATO i papagajsko ponavljanje refrena o „ruskoj agresiji“ je već neko vreme neupitna staza, conditio sine qua non za Evropljane koji gaje ambicije i žude za državnim funkcijama. Stav o suprotstavljanju Rusiji je neprekinuto i neupitno usvojen. Neupitno dok Tramp nije šutnuo ovu „staru zabludu“ iniciranjem svog detanta sa Rusijom.

„Užasne, užasne“ opasnosti na koje nas Kisindžer upozorava ne zvuče baš kao da on insistira na ponovnom usvajanju njegove stare „trougaone“ taktike iz Niksonove ere – zavaditi Rusiju i Kinu dok Amerika ostaje u čvorištu, potpirujući suparnički rivalitet i antagonizme među preostala dva pola na trouglu. Možda Kisindžer uviđa da je i ta „triangulacija“ postala još jedna „stara zabluda“. On ističe kako je NATO zabeležio potpuni neuspeh u razumevanju „gotovo mistične“ izdržljivosti Rusije u patnjama, sa čime se slaže i Lus. Kisindžerova ključna teza jeste da NATO nije razumeo duboko ukorenjenu žudnju Rusije za poštovanjem, da bude poštovana kao „Rusija, takva kakva jeste“.

On ne upozorava da Americi fali „strategija triangulacije“, nego da bezumno srljamo u rat, i to usled nekakve utopijske fantazije da je svetu suđena isključivo amerocentrična budućnost. Susret (u Helsinkiju) je morao da se dogodi, ali „mislim da smo u veoma, veoma opasnom periodu za svet“, upozorava Kisindžer. Tramp ne može ni u kom slučaju da postigne „triangulaciju“, čak i da to želi. Tramp nema gotovo ništa što bi mogao da ponudi gospodinu Putinu. Kongres i duboka država su dali sve od sebe da zabrave sve Trampove mogućnosti povodom Rusije. Trampov politički kapital je previše razređen. Konstantno mu prete različiti pravni mehanizmi i opoziv. Šta onda uopšte može da uradi?

Takođe, nema šanse odvojiti Rusiju od Kine. Obe države se suočavaju sa hibridnim ratom SAD i Evrope – mada je značajnije to što je Kina uvučena u dolarski finansijski, tarifni i sankcioni rat. Kako bi se suočile sa ovako rasprostranjenom dolarskom hegemonijom, Kina i Rusija moraju da budu u koordinaciji i usaglašenosti povodom svoje finansijske kontrastrategije ako nameravaju da pruže bilo kakvu uspešnu odbranu.

Eto suštine Kisindžerovog „veoma opasnog“ perioda za svet. On kasnije tokom diskusije navodi da bi Amerika mogla da se pretvori u ostrvo između dva okeana – bez globalnog poretka u rukama. U epohi fragmentiranog i neurednog „poretka“, drugim rečima. U epohi u kojoj će Amerika možda još uvek imati „kanale komunikacija“, ali će njima biti oduzeta sva moć jer je Amerika polarizovana i više ne predstavlja jedinstvenu državu. Praktično je bez kočnica.

Šta se onda može uraditi? Kisindžer predlaže: Pustite da diplomatija teče, u najmanju ruku. Tramp makar može da pokuša da pravi ‘pogače od mrvica’ sa veoma ograničenim političkim mogućnostima kojim raspolaže – i da se nada da će se nakon novembra naći u ulozi predsednika punog kapaciteta, kako bi mogao da finalizuje svoj smeli detant.


Izvor: Novi Standard/Strategic Culture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kisindžer o zabludama američke diplomatije

* Obavezna polja