Srdjan VolarevicI među stranačkim kolegama gospodina Aleksandra Vučića čuje se, priča, ali sve nekako sa šapatom: Rusi neće Srbiji prodati ni jedan jedini onaj novi njihov avion. Borbeni. Razlog povlačenja te nesebične ruske ponude zna sam Vučić.

Isto tako sam gospodin Vučić zna šta američki vojnici, pakovani u reč Ohajo, rade tamo negde oko Preševske doline, kao što jedino on, ukoliko tada ne slaže, može dati objašnjenje kako su se to neki američki zakoni ušunjali u tokove života u Srbiji. I to zakoni koji nisu iz milenijumskog iskustva u Srbiji, već iz Amerike, čiji je najviši civilizacijski i autohtoni domet kapa sa podesivim kajišem za svaku veličinu glave a koju Srbi neuko zovu kačket; kao što je izum anglosasa, odnosno Amerike i potpuno uništavanje starosedelaca zaposedane zemlje koje zovemo zajedničkim imenom Indijanci. Siledžijski ratovi kao naročita osećajnost i smisao za svet, što Amerika danas uveliko upražnjava svuda po zemljinom šaru, nisu nikakva novost, to je ljudska istorija davno već sažvakala.

Toliko što se tiče američkog doprinosa ljudskoj civilizaciji i uzimanja za uzor njenih životnih dometa. I njenog palanačkog poređenja sa Rimom, jednom napuvanom, jalovom carevinom koja je sav svoj duh preuzela od obezglavljene Grčke – da bi čoveka uzdigla na ravan Boga.

Međutim, ono o avionima i ohajo ratnicima i zakonima, ajmo reći: sve su to glasine, onoga što se na Zapadu zove glas naroda. Ostavimo to po strani, nikakve vajde od traženja odgovora od gospodina Vučića. Kad je reč o njemu, uvek i neizostavno u svakoj njegovoj reči javlja se moralni aksiom: jednom lažov, zauvek lažov. Zna se i bez ovih glasina da gospodin Vučić polaže račun najpre pred američkim ambasadorom, pa onda redom pred zapadnim ambasadorima… da se on ne bi našao čak ni na kraju tog reda. Dakle, gospodin Vučić ne polaže račun ni sebi, a ni onima koji su ga glasanjem doveli na to mesto gde je polaganje računa suština, sam motor te njegove delatnosti. Naravno da su oslonac njegove taštine i gordosti, njegove stranačke kolege i koleginice, zaslepljeni njegovim manipulacijama o borbi protiv korupcije – tolikim odsustvom smisla za zbilju da ne vide ni pad Srbije ni pad svog vođe. Da u tome sreću vidi samo neprocesuirani gospodin Nenad Čanak.

Aleksandar_Vučić-paneta

Nama je daleko životonosnije, daleko probitačnije pitanje: kako je moguće da su se kao narodni vođi u našoj ponosnoj otadžbini Srbiji uzvisili i iznad svih uzdigli gospoda Toma Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. To je pitanje od najvišeg značaja za opstanak, bezbednost i obnovu države kao i preporod naroda.

Iz čega su to ovi naši vrli narodni vođi nikli i stasali, ako znamo da su labilnih karaktera, nepostojanih osećanja, uštrojene volje, potkupljivih strasti i maglovitih rasuđivanja i još maglovitijih vrednovanja, nepopravljivi lažovi, siloviti verolomnici, laki na udvorištvu i još lakši na izdaji. Šta ih je to nama donelo – pitanje je nad svim savremenim pitanjima Srba. A o njihovoj taštini i gordosti ne treba trošiti reči – i vrapci na Kalemegdanu to dživdžanišu svakog sumraka, koliko su nisko pali da ih ni sove ne pominju. A niti će ih pominjati. Druge i osobito crne ptice teško da će ih svojim kreštavim i zlogukim glasovima mimoići.

Za one koji gledaju, odgovor na ovo vrhunsko pitanje nalazi se svuda oko nas. Dovoljno je samo da pogledamo, oslušnemo i – zaključimo. I ne može nas zatupiti, obmanuti a još manje preveslati nikakav Blic, Politika, Danas, NIN, ona televizija koja ispred svih televizija nudi pravo da znamo sve, i ostale televizije, Kurir, 24 sata, Informer, Alo, Naše novine… celokupan kablovski sistem SBB, nikakav ustaški kolumnista, nikakav SNS, DS, LDP, SPS, DSS, PUPS, LDV… Ni jedan jedini komšija, prijatelj iz mladosti, prijatelj iz bolnice, sa pecanja, letovanja… ni zemljak, ni brat, ni sestra, ni rođak do sedmog kolena… Niko nas pod milim Bogom ne može prevesti žedne preko vode – samo treba da zažmurimo i zamislimo da osvanjivamo u Beogradu 1917. godine, ili nešto bliže, 1942. godine. Neometani posrnulim srpskim filmadžijama, jalovim piscima i novinarima na dugme, u toj blaženoj tišini i u spokojnom miru nastojmo da se setimo ne samo onog najdaljeg i zapamćenog svog pretka, nego i ovih bližih, koji su svoje živote ulagali u naše nastajanje na ovom svetu. A potom polako, polako otvorimo oči, bez trljanja, bez umivanja, i osvrnimo se oko sebe, pogleda spuštenog na zgrade, na ulice, na komšijska vrata, na kapije, na prolaznike, kolege i koleginice na poslu… Čak ne moramo prema svojim precima da pokažemo ni poštovanje, ni divljenje, ni zahvalnost – i tako nedostojni dovoljno je samo da znamo od koga vodimo poreklo, tako otvorenih očiju, što je, uostalom, i prevashodni uslov za držanje otvorenih očiju. I da uvidimo da nismo samoniklo i samodovoljno divlje stablo, stasalo kraj puta koje ne može isceliti ni kalemljenje ni kresanje ni promena tla. (I biće nam jasno zašto se u narodnom predanju na svim raskršćima uvek nalazi neko drvo oko koga se noću okupljaju nečiste sile.)

pecka6

Otvorenim očima videćemo da je svuda oko nas jedan svet koji sa srpskim svetom nema ni koliko crnog pod noktom. Videćemo da još uvek traju te zamišljene godine, ali daleko dublje usađene u život. Videćemo da to što se širi oko nas dokle nam pogled dopire nije onakva okupacija kakvu su nam Turci na vrat naturili 500 godina, a naši stari tome se opirali porodicom, ustancima, hajdučijom, uskocima i verom u obnovu srpske države i da ova današnja okupacija nadilazi naše razumevanje te reči. Ko u to ne veruje, neka uzme da čita ono što je iz obrazovanja s dubokom mržnjom izbačeno a kazuje o tim vremenima, u epskom desetercu, sa guslama. Ne trebaju mu za to ni Njegoš, ni Dučić, ni Crnjanski, ni Andrić, ni Matavulj, ni Sveti vladika Nikolaj… Naprosto treba gospodski okrenuti leđa osionoj, bahatoj, sirovoj i najnovijoj zapovesti iz Ujedinjene Nemačke o menjanju svesti, i zaboraviti naloge onog školstva koje već nekoliko decenija brusi svest mladih Srba i Srpkinja, treba zanemariti sve reforme u školstvu daleko pre pojave Hrvata druga Stipe Šuvara pa do gospodina Gaše Kneževića i ovog najnovijeg… Treba oprati ruke od Bolonje…

Iz tog suočavanja sa sobom, na način udubljivanja u sopstveni smisao na ovom svetu, ako u duši našoj zaiskri i na tren osećaj slobode, bićemo spaseni. A onda se možemo upustiti u zagledanje tog palog sveta koji se zove obogaljena Srbija – jer sloboda je prvi uslov duha i volje, tih temeljnih nosilaca života i ključa potonjih vremena. I da pamtimo da to nije ona masonska sloboda na žrvnju francuskog duha, da je ta zapadna sloboda čista karikatura, opaka i dušegubna sprdnja sa smislom, zdravim razumom i logikom (u pravom smislu te reči), da naša sloboda nije ona sloboda u kojoj je Pariz mesecima plivao u ljudskoj krvi a širom Francuske padale su glave kao snoplje u žetvi – za nas Srbe sva ta sloboda, sa prefiksom jednakosti i bratstva, to je bestidna uvreda smisla i najsurovija negacija ličnosti, osim ako nismo gospođa Vesna Pešić.

Dakle, sa Karađorđevom iskrom slobode u svom ličnom trajanju pred ljudima niko neće moći da nam prodaje maglu i dim, jer to je naš način slobode. Kome je do teoretisanja o slobodi, neka u prašini svoje katedre teoretiše do mile volje, od magistrature do doktorata. Bolonja je kao stvorena za to. Mi i bez toga znamo šta je ta sloboda. Samo treba da se setimo. Lepo, kratko i jasno nama je rečeno u maksimi naših predaka: „Za krst časni i slobodu zlatnu“. Da nikad ne zastari, da je u tome najblistaviji opis srpskog života, u geopolitičkom, ali i u porodičnom smislu. Preneseno na aforizam to se može reći ovako: Sloboda je da stablo jabuke rađa jabuku, a stablo šljive šljivu.

Analitičarima, jalovim mudracima, kafanskim i slavskim tumačima života, u njihovim ispraznim satima u njihova četiri samoživa zida ovaj nalog naših predaka stoji na raspolaganju da bi razumeli svu dubinu sluđenosti i potčinjenosti današnjih Srba. Jer ovde nije da nad našim glavama, kao naš strašni sud, nadnosi se okupacija Kosova i Metohije i izdaja, i njeno dušegubno preimenovanje, nego nešto još dublje, što je iznedrilo onu nesrećnu trojku, koja bi na način sopstvenog udesa da trajanje Srbije privede saobrazno svojoj naravi.

dacic-nikolic-vucic

JEDNO I DRUGO Ako bi se pravila lista uzroka, kao pri ustanovljavanju istorije bolesti u kojoj se pojavio ovaj troični maligni tumor, lista bi mogla da se, u istoriografski skraćenoj verziji, veže za Trumanova jaja i Unrine lokomotive, kada je drug Josip Broz odlučio da sebe ustanovi u neprikosnovenog vladara Jugoslavije. Nesumnjivo da bi posle toga prilično prostora uzimali holivudski filmovi koji su doživeli svoju najvišu apoteozu na srpskim televizijama u danima kada je američka avijacija, uz svesrdnu pomoć svojih zapadnih saveznika, 1999. godine sipala bombe po Srbima i Srbiji, pa ih uveravala da je to sve iz humanih razloga. Ili kada je profesorka istorije u jednoj beogradskoj gimnaziji jednog đaka izbacila sa časa i dala mu keca zato što se usprotivio njenoj tvrdnji da je gospođa Madlen Olbrajt velika srpska dobrotvorka. I tako dalje, sve dalje i dalje, do potpunog gubitka samosvesti.

Ne trebaju nama ultimatumi o promeni svesti iz Ujedinjene Nemačke, i bez njih mi znamo da su oni naši neprijatelji, osim ako nas naši narodni vođi ne uvere u suprotno.

Vrlo slikovita i kao osnova za celovito sagledavanje onog bazena života iz koga je iskoračila ona naša trojka može se videti po autobusima gradskog saobraćaja u Beogradu. Ne moramo se baviti opsežnom dijagnostikom. To je jedan plakat, ponekad okačen uspravno, na one pregrade između sedišta, a ponekad iznad prozora. Na njemu je nekakav tekst, štampan latinicom, svetskim pismom, kako su to govorili komunisti, a kako je ispred svih to isto u Novom Sadu 1954. potpisao najeminentniji znalac srpskog jezika akademik Aleksandar Belić. I, kada pokušamo da vidimo šta tu piše, uz nesrpski ispisana tuđinska imena, uočavamo da se na ljubak način pozivamo da skratimo vreme u vožnji i proverimo naše znanje, odnosno našu opštu kulturu. Tu je obično oko dvadesetak tih pitanja. Potpisnik tog upitnika je opskurna ustanova pod tajanstvenim imenom MAZEL, moguće iz ekspres lonca B92. (Što je svrstava uz silesiju tajanstvenih kancelarija Evropske unije, evroatlantskih integracija i Nato pakta, svuda posejanih po Srbiji.) MAZEL čak ima i svoj sajt, sa odgovorima na ta pitanja. A pitanja ko pitanja. I sve je tu uobičajeno, tako prirodno, kao mazga i mula i svaki ćorsokak života. Sve. Osim što od te gomile pitanja obično dva (2) bezlična i bezazlena dotiču nešto iz srpskog života, ili iz novijih vremena, ili iz nekog davnijeg doba. Ali tu ćete uvek naći pitanja o Holivudu i njegovim žiteljima, o američkim životnim okolnostima, o Zapadu uopšte, tako da ona dva dođu kao neka maska za sva ostala. I sad, ako ne znaš kada je koji američki predsednik držao kormilo vlasti u Americi, ti si duduk, dileja, primitivac, ljaksi, bez osnovnih postavki opšte kulture.

Pravoslavlje-ulje-na-platnu-format-100x100-cmNije teško zaključiti da to potvrđuje ono što se na Zapadu danas zove liberalizacija svesti, a sve pod firmom naprednog, savremenog i modernog liberalizma, što se kod nas već nekoliko stoleća oslovljava kao poturčavanje, preveravanje i odricanje od samoga sebe, kako Jovan postaje Ive, Ištvan, Fadilj ili Mustafa ili Džon.

S uverenjem da nećemo omašiti, to neometano možemo s punim pravom osloviti kao sliku onog duha u kome se danas nalazi Srbija. Sva rasuđivanja koja izbegavaju pojam slobode, koja se bave visokim pitanjima budućnosti i opstanka, neće vredeti koliko ni lanjski sneg. Utoliko je jednostavnije da uvidimo koliko su uzaludna i nepotrebna sva poređenja današnje Srbije sa stanjem Srbije od pre ne znam koliko godina i, shodno tome, iznalaženje dobrih rešenja. Jednom za svagda treba ustanoviti: uvek i iznad svega je sloboda, zlatna i za krst časni. Jedno bez drugog ne ide.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ko drži ključeve Srbije

* Obavezna polja