real-newsRazumevanje pojave ISIL je ključni aspekat za razumevanje celokupnog spoljnopolitičkog poretka našeg vremena. Prihvatanje priče o Siriji kao mestu nastanka ISIL teško da može biti adekvatno. Ta priča se doslovno svodi na svega nekoliko rečenica, a izgleda otprilike ovako: brutalni režim je silom ugušio demokratsku opoziciju, pa je u Siriji došlo do potpune radikalizacije i fanatizma, te danas imamo grupe poput ISIL koje haraju Irakom i Sirijom. Sada moramo da zaustavimo taj ISIL, ali i brutalni sirijski režim koji je za sve kriv.

Koliko god naivno ovo zvučalo, zapravo govorimo o dominantnoj interpretaciji sirijskog konflikta, onakvoj kakva se predstavlja masama. Posebna pažnja pritom se obraća na sva otvorena pitanja, a jedno od glavnih je – otkud ISIL i uz čiji novac? U tu svrhu složena je priča da se ISIL finansira „pljačkom, iznudama, otmicama i ilegalnom prodajom nafte”. Sve je ovo tačno, ali to je samo mali segment u široj priči finansiranja i nastanka ISIL.

BBC je pre nekoliko dana objavio tekst u kome se tvrdi da se „Libanom šire teorije zavere” koje govore da su SAD stvorile ISIL. Britansko državno glasilo očito ima potrebu da interveniše, ali priča koju nastoje da diskredituju ima i svojih argumenata. Naravno, opštepoznati teoretičari zavera na internetu, koji od širenja psihoze, panike i straha veoma dobro zarađuju, složiće se da su ISIL i SAD dve povezane sile. Uzimati za istinu tvrdnje ljudi koji ovih dana spekulišu da je američka prva dama zapravo muškarac (!) bilo bi potpuno suludo i van pameti. Svrha istaknutih „teoretičara zavere”, koji imaju svoju milionsku publiku na YouTube-u, ima svoj politički cilj, a on se svodi na razbijanje konkretnih kritika i opravdanih sumnji pretvarajući ih u groteskno šizofreno ludilo kako bi ih svako razuman promptno odbacio. To je savršen mehanizam koji eliminiše zdravu debatu i prebacuje je u domen paranoje, gde ona više nema nikakvu političku težinu.

Srećom, u današnjem svetu postoje mnogi ozbiljniji izvori, možda ne toliko popularni, ali svakako kredibilniji, kojima je istina bliža od medijske senzacije i političkih poteza koje bismo mogli nazvati “kontra-kontrapropagandom”. Od brojnih relevantnih izvora koji su se posvetili ozbiljnom istraživanju pojave ISIL i tema koja je u takvoj diskusiji najveći mogući tabu – vezi ISIL sa SAD – jedan od istaknutijih je istraživački novinar dr Nafez Ahmed. Ahmed je istaknuti autor i predavač, koji redovno objavljuje u britanskom listu The Guardian. Prema njegovoj knjizi snimljen je i dokumentarni film Kriza civilizacije.

Pre tri dana Nafez Ahmed dao je veliki intervju američkoj nezavisnoj TV stanici The Real News Network (TRNN) sa sedištem u Baltimoru. Od pokretanja 2007. do danas, TRNN se istaknuo kao važan izvor u SAD. Medij se finansira novcem korisnika, što mu omogućava bavljenje mnogim temama od kojih korporativni američki mediji zaziru.

Nafeez-Ahmed

Kad je na scenu stupila ekstremistička grupa ISIL, ratni bubnjevi u Iraku sve glasnije odjekuju i u mainstream novinama. Pozdravljam našeg današnjeg gosta Nafeza Ahmeda, koji će nam pomoći u razumevanju ove situacije. Nafez je uspešan istraživački novinar i međunarodni predavač za pitanja bezbednosti. Nedavno je izdao novu knjigu pod nazivom Zero Point, za koju tvrdi da je predvidela iračku krizu koja se upravo odvija. Dakle, imamo ISIL, ISIS, Islamsku Državu IS, kako je neki zovu. Ali sve je to zapravo ista grupa, zar ne? Možete li nam objasniti evoluciju ove ekstremističke grupe i kako su stvoreni?

— Grupa je nastala od militantnih grupa povezanih sa Al-Kaidom koje su operisale na prostoru Iraka i Sirije. Ali tu stvari postaju mračne, jer, kako znamo, ove grupe su se na razne načine borile protiv Asadovog režima. Takođe su bile aktivne u odgovoru na američku okupaciju Iraka posle invazije 2003. Dakle, imamo razne aktere koji su uključeni. U Iraku čak imamo i elemente stranke Baz, bivše Sadamove lojaliste, koje sad – prema brojnim izvorima – regrutuju militanti Al-Kaide. U Siriji smo imali razgraničenje između iračkih i sirijskih grupa, ali u poslednje vreme militanti sve češće prelaze granicu. Mračno je pitanje kako su ove grupe postale toliko uticajne. Odgovor se svodi na praćenje traga novca. Ako pratite novac, dolazite do angažmana Zalivskih zemalja, koje su ojačale ove grupe tokom vremena i pojačale njihovu operativnu sposobnost. Pojačali su im naoružanje i logističke rute. Govorim o Saudijcima, koji su finansirali ove grupe u Siriji.

Imamo li dokaze za to?

— Imamo apsolutne dokaze. Sve to su zapravo javni dokumenti. Imamo niz raznih dokaza, od dokumentacija koju su proizveli vojni analitičari sa Vest pointa (op. a. američka vojna akademija u Njujorku) do istraživačkih novinara na terenu koji su objavili svoja saznanja u listovima kao što su Njujork tajms i Vašington post. Dakle, stvar je vrlo jasna, a imamo i poluslužbene i službene potvrde od CIA i ljudi iz američkog Stejt departmenta, Pentagona, pa i britanskih funkcionera koji su bili uključeni u koordinaciju sa Zalivskim zemljama u opskrbljivanju ovih grupa povezanih sa Al-Kaidom kako bi srušili Asada. Taj proces je očito pošao po zlu u Iraku jer govorimo o istim grupama koje su oni podržali, a sad te grupe kreću preko granice, nazivajući sebe ISIL, ISIS ili kako god.

Kad krenemo dublje u istraživanja dokaza o ulozi Saudijaca, Kataraca i Kuvajta, što je dosad potvrđeno iz raznih izvora, celu situaciju vanredno uznemirujućom čini način na koji su SAD i Britanija nadzirali taj proces. To je nešto o čemu se ne govori u mainstream medijima da su zapravo SAD i Britanija uključeni i da svesno organizuju podršku ovim grupama mada znaju za njihove veze sa Al-Kaidom još od rane 2009. godine.

Kako su podržavali te grupe?

— Pre svega moramo se prisetiti velike količine podataka koje je objavio WikiLeaks iz privatne kompanije Stratfor. U tim dokumentima nalaze se i vrlo zanimljive korespondencije, uključujući i onu u kojoj visoki direktori Stratfora opisuju sastanke koje su imali sa funkcionerima Pentagona i američke vojske. Ti isti funkcioneri otvoreno su opisivali kako su američke i britanske specijalne snage operisale u Siriji mnogo pre nego što su izbili veliki nemiri u zemlji. Operisali su tako što su poddržavali ove grupe. Ovi funkcioneri su to vrlo jasno istakli, a njihove imejl poruke dostupne su javnosti. I ja sam pisao o nekima od njih u člancima za Guardian kao i na nekim drugim mestima. Saopštili su eksplicitno da je cilj destabilizacija Asadovog režima iznutra. Čak su razmatrali i vazdušne napade, ali preferisali su upotrebu ovih grupa kao posredničke sile protiv Asadovog režima.

isil13

Možete li nas podsetiti: zašto oni zapravo toliko žele da destabilizuju Asada?

— Postoji više tački gledišta na ovu situaciju. Teško je tačno odrediti glavni razlog. Ja sam se fokusirao na odnos Asada prema Rusiji. On je na neki način dozvolio Rusiji da razviju uporište u regionu. To je u uskoj vezi sa sve važnijom geopolitikom gasoovoda u regionu. Postoji zanimljivo geopolitičko nadmetanje oko plinovoda koji bi trebalo da ide preko Sirije i polja koje je na spornom prostoru kome pristup imaju Iran i Katar. Teško je odrediti tačnu granicu tog polja, ali Iran i Katar nastoje da pokrenu proizvodnju. Gasovod bi išao preko Sirije i dalje do Evrope. Govorimo o veoma ambicioznom projektu. Neki postavljaju pitanje da li se takav projekt uopšte može izvesti, imajući u vidu politiku regiona.

To već traje godinama i o tome se već dugo raspravlja. Ali postajao je konkretan zamah po pitanju stvarnog pokretanja projekta. Iran je potpisao memorandum sa Sirijom. Katar je pak pregovarao sa Saudijskom Arabijom, Turskom i još nekim zemljama. Dakle, ovde imamo dve konkurentske rute gasovoda. Dakako, SAD favoriziraju onu rutu u kojoj ključnu ulogu igra Katar, a nikako im se nije dopadala ruta koja bi uključivala Iran i bila naklonjena Rusiji. SAD već dugo nastoje da izoluju Rusiju i Iran iz svih ovih projekata oko gasovoda. Zato, kad je Iran potpisao ovaj memorandum sa Asadom, SAD su to smatrale velikim strateškim udarcem i tada su odlučile da nešto učine.

Osim tog, tu su još brojni geopolitički razlozi za rušenje Asada, kao što je činjenica da Rusija ima vojnu bazu u Siriji. Bitna je i uloga koju je Asad odigrao u bliskoistočnom sukobu. Podržavali su Hamas, imaju dobre odnose sa Irancima, i sve to igra ulogu. Dakle, postoji ta generalna percepcija da je Sirija deo tzv. „osovine zla“, a ova priča oko gasovoda je ubrzala proces odluke da se nešto mora preduzeti.

Zatim, imali su brojne indikacije da Sirija prolazi kroz razne unutrašnje krize. Desila se ekonomska kriza kao i velika suša zbog klimatskih promena, što je dodatno ubrzalo proces. Imamo depeše Stejt departmenta koje je objavio WikiLeaks, gde se jasno ističe da bi se u Siriji uskoro, vrlo moguće, mogli desiti nemiri zbog cene hrane koja je naglo porasla zbog suše. Dakle, oni su znali da će se nešto desiti u Siriji, znali su da će se desiti nekakav ustanak, i izgleda da su planirali da iskoriste to tako što će ubaciti džihadiste, preoteti narodnu pobunu i usmeriti je na način da preuzmu kontrolu. Ali, kako upravo vidimo, izgleda kako su izgubili kontrolu.

Da, situacija je izvan kontrole. Mene je ona lično pogodila jer sam izgubila prijatelja Džima Folija. On je bio novinar koji je izveštavao iz Sirije. Ljudi koji su mu odrubili glavu nikako nisu mogli biti „dobri momci“. Govorimo o ekstremistima, fanaticima, koji krivotvore islam kako bi se domogli moći. U isto vreme biće ljudi koji će reći: moramo sad da smislimo kako da ih zaustavitmo. Čujemo sve agresivniji govor naših političara. Sad već govore i o trupama na terenu. Postoji impuls da se ovo zaustavi agresijom. Što biste rekli ljudima koji stvari vide u tom kontekstu?

— Kao prvo, postoji stvar koja se mora veoma dobro shvatiti: uloga naših vlada u stvaranju krize kojoj upravo svedočimo. Jačanje ISIL je zapravo bilo očekivano. Na to su pojedini analitičari godinama upozoravali. Možda mnogi nisu očekivali ovako brz razvoj situacije u Iraku, ali sve što se događa bilo je predvidljivo.

Kad pogledamo način na koji smo finansirali neke od ovih grupa, ironično je da sada ti isti ljudi pozivaju na trupe na terenu jer to su isti ljudi koji su ranije glasno pozivali na podršku i naoružavanje nekih od najopasnijih elemenata ovih pobunjeničkih grupa. Uprkos činjenici da Obamina administracija mnogo priča o tome da oni navodno finansiraju samo „umerene pobunjenike“ itd., Obamina administracija je aktivno koordinisala finansije koje su stizale iz zalivskih zemalja onoj vrsti grupa koje su uvijek favorizirali – najopasnijim džihadističkim organizacijama povezanim sa Al-Kaidom.

isil02

Dakle, postoji kontradikcija između onoga što nam se govori sad i poteza kojima su naši vlastodršci stvorili ovu krizu, i sad odbijaju da preuzmu odgovornost za nju. Dalje, tu postoji jedan argument – naravno, ne bih ga izneo kao čvrstu interpretaciju svih događanja jer tu imamo razne aktere sa raznim interesima – ali, ako pogledamo pojedine izveštaje unazad nekoliko godina o planovima za ovaj region, onda možemo reći da unutar Pentagona svakako imamo neokonzervativnu struju, koja vidi jačanje ovih ekstremnih grupa kao način za rekonfiguraciju Bliskog Istoka. Dokazi za te tvrdnje stižu iz niza vrlo kredibilnih izvora. Jedan od izvora koje sam istraživao je javni izvještaj RAND (op. a. uticajna think-tank organizacija) objavljen pre nekoliko godina. Američke vojska je potvrdila da se o tom izveštaju raspravlja.

Radilo se o političkom izveštaju. Razmatrale su se političke opcije SAD za rekonfiguraciju Bliskog Istoka i borbu protiv terorizma. Ali te političke opcije su bile na neki način vrlo makijavelističke. Naravno, opširno se govorilo o cilju borbe protiv terorizma, ali ono što su zapravo predlagali je veoma uznemirujuće. Razmatrali su se razni scenariji, a jedan od njih bila je implementacija taktike „zavadi pa vladaj“. Otvoreno se govorilo o jačanju salafističkih džihadista do jedne mere kako bi se oslabio uticaj Irana. Otvoreno se govorilo o jačanju, koristeći se pritom zalivskim zemljama jer one imaju pristup resursima ovih grupa, koje bi na kraju stvorile vrtlog unutarmuslimanskog sukoba. Dok bi se teroristi i ekstremisti borili na raznim stranama jedni protiv drugih, to bi dalo priliku za jačanje bezbednosnih interesa SAD i Izraela. Ovde vidimo vrlo kratkovid geopolitički koncept koji vodi na veoma opasan put, verujući da ćemo probleme rešiti finansiranjem ovih grupa.

Ako pogledamo šta se dešava sad, kako se finansiranje odvijalo, ako pogledamo izvještaje RAND, dobijamo jasnu indikaciju da su neke od tih politika bile implementirane. Do koje mere je sve otišlo niko ne može reći, to je stvar spekulacije. Ali mene posebno brine činjenica da postoji takva oholost, pretpostavka da možemo tako nešto da radimo. Isto smo videli i kod neokonzervativaca posle 11. septembra, pre i posle invazije na Irak, u kretanju na Bliski Istok kako bi se rekonfigurisala regija.

Još jedan dokaz – vanredno uznemirujući, o tome sam pisao još 2005 – su karte objavljene u Vojnom žurnalu (Armed Forces Journal). Visoki funkcioner Pentagona na kartama je predlagao budući rat na Bliskom Istoku, prema kojima bi linije bile povučene prema etničkoj i religijskoj pripadnosti, navodno sa ciljem stvaranja „mirnijeg Bliskog Istoka“. Takav način razmišljanja nam još jednom pokazuje zapravo imperijalističku oholost, da zaista mislite kako možete – bez obzira da li ste motivisiani dobrom ili zlom – da uđete i prekrajate granice. To je kolonijalistički mentalitet, koji smo videli u Britaniji. Zabrinut sam jer mi se čini da ponovno svedočimo takvom mentalitetu. Kad se danas govori o novim vojnim intervencijama i trupama na terenu u tom kontekstu, to je veoma zabrinjavajuće. Da li smo svedoci kako se naši interesi zapravo spajaju sa imperijalističkim mentalitetom?

Da, ali šta nam je činiti? Jer neki ljudi tvrde da su ove grupe izvan kontrole, da će haos biti sve veći, sve više ljudi će umirati. Šta učiniti u ovakvoj situaciji, kako je obuzdati?

— To je teško pitanje, jer, kada ste suočeni sa ogromnom silom vojno-industrijskog kompleksa, koji dobro i ne razumemo jer nema transparentnost, ne znamo gde idu ni kakvim stvarima se bave, teško je reći koji bi bio odgovor. Odgovor svakako nije da pošaljemo trupe na teren i dižemo ljude u vazduh, to smo već probali. To smo učinili u Faludži. Naše vojske – pritom mislim na američku i britansku – ne mogu se baš pohvaliti uspešnim vođenjem antiustaničkih ratova. Kad vodimo takve ratove, onda demonizujemo kompletnu civilnu populaciju. Ono što danas imamo u Iraku je dolazak ISIL na teren represivnog proameričkog režima, kojim je predsedavao Nuri al Maliki, koji se bavio produbljavanjem etničkih i sektaških politika. U isto vreme pogrešno se vodila ekonomija, proizvodnja nafte i razne druge stvari. Sve to je dovelo do stvaranja ovakve opozicije iračkoj vlasti, samim tim i Americi. Takav politički proces stvorio je uslove da oni uđu u zemlju. Ali, mnoog pre nego što je došlo do ofenzive ISIL, imali smo ustanke u Faludži, a o tome se malo pisalo u novinama.

nafez-ahmed

O tome smo mi izveštavali. Ali šta učiniti sada? Vidite da pokušavam da vas usmerim u tom pravcu.

— Kao prvo, moramo da prekinemo izvor novca. U medijima se mnogo pisalo o tome da se ISIL financira pljačkama gradova i kako imaju mnogo novca, pa se sada sami održavaju. Uopšte ne sumnjam da pljačkaju gradove i da se hvale svojom ekonomskom snagom. Ali takvo banalno izveštavanje je prećutalo neke stvari o anonimnim izvorima. Ono čime se mediji nisu bavili je trag novca koji vodi prema zalievskim monarhijama. Američka vojska ima pregršt dokaza, Stejt department prati ovaj trag već godinama – svi mi dobro znamo odakle novac dolazi. Iz zalivskih zemalja. Nismo učinili ništa kako bismo to zaustavili. Otkako se desio 11. deptembar, stvorile su se političke i birokratske prepreke, a funkcioneri američke obaveštajne zajednice – među kojima imamo vrlo iskrene ljude koji su pratili ovo – žale se kako se na tome ništa ne radi zbog političkih razloga. Potezi se blokiraju.

Dakle, regulatorni mehanizam za rešavanje ovog problema postoje – ali oni ga ne koriste. Istu stvar imamo na britanskoj, američkoj i evropskoj sceni. To bi trebalo učiniti. Gde je volja da se to učini? Zašto ih nismo zaustavili? To nas dovodi do fundamentalnog pitanja: ako mi nismo spremni da prekinemo izvor finansiranja ovakvim pokretima, šta onda radimo? To bi, prema meni, trebalo da bude prvi korak.

Kao drugi korak, trebalo bismo da pogledati kako iračka demokratija može da bude stvarna i snažna. U ovom trenutku naš interes je fokusiran samo na to kako da pristupimo nafti. To je zapravo jedini cilj zbog koga smo se bavili rekonstrukcijom Iraka. Cilj nam je da imamo ljude koji će štititi naftnu industriju i pokreću proizvodnju. Pritom se bavimo okretanju Kurda protiv Malikija itd. U isto vreme nastoje se obezbediti novi ugovori američkim i drugim naftnim kompanijama kako bi se pokrenula što veća proizvodnja sa ciljem držanja niske cene nafte.

To je naš fokus. Ne radi se tu o iračkom narodu, ne radi se ni o demokratiji i učešžu naroda u demokratiji. Kada bismo brinuli za narod, onda ne bi bilo ni podrške za ISIL jer taj njihov gerilski rat mora se oslanjati na civilnu populaciju da bi uopšte postojao. Kad bismo imali pristup za dobrobit naroda, onda bismo mogli da rešimo situaciju u Iraku. Ali, još jednom ističem, volja za to jednostavno ne postoji. Stvari se gledaju vrlo kratkovido.

Što se tiče vazdušnih napada, koje sad izvodimo, mnogi analitičari se slažu da njihov cilj nije ni bio da se spreči humanitarna katastrofa u Iraku. Radilo se o zaštiti naših interesa u kurdskoj naftnoj regiji. Dakle, ako se ta intervencija desi, moramo da obratimpo pažnju na to kako će se ona prikazati i koji su pravi interesi te intervencije. Da li će to zaista biti pomoć iračkom narodu i preuzimanje odgovornosti za haos, koji smo mi stvorili? Ili je ovo još jedna u nizu kratkovidih operacija koje imaju u vidu samo interes? To je debata u kojoj možemo da razgovaramo. O tome se zapravo radi.


Izvor: Advance

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ko je i zašto stvorio ISIL

* Obavezna polja