aleksandar-pavic-689Pred odlučujuću bitku na Milvijskom mostu krajem oktobra 312, budući car Konstantin imao je dve vizije koje su u korenu promenile i usmerile ne samo njegov život i život Rimskog carstva, već i život buduće Evrope:

„Jevsevije, savremenik događaja, kazuje ono što je sam lično čuo od cara Konstantina: ‘Jednom posle podne, pričao je car, kada se sunce već poče kloniti zapadu, ja svojim očima videh na nebu Krst Gospodnji, napravljen od zvezda, koji je sijao jače od sunca, i na krstu napisano: Ovim pobeđuj!’

To videše i svi vojnici, i vojvoda Artemije, koji behu pored cara, i čuđahu se; ali ih i strah poče hvatati, jer su neznabošci smatrali krst kao rđav predznak, kao znak nesreće i smrti, pošto su na krsnu smrt bili osuđivani razbojnici i zločinci. I sam car Konstantin beše u nedoumici, i pitaše se: Šta znači ova pojava? No naredne noći caru se u snu javi sam Gospod Hristos, i opet pokaza znamenje česnog krsta, i reče mu: Načini ovakav krst, i naredi da se nosi pred tvojom vojskom, i ti ćeš pobediti ne samo Maksencija nego i sve neprijatelje tvoje.

Ustavši od sna, car ispriča svojim velmožama svoje snoviđenje. Zatim pozva vešte majstore i naredi im da na zastavama izrade česni krst od zlata, bisera i dragog kamenja, opisavši im oblik i izgled javljenog mu znamenja; usto naredi svojim vojnicima da naprave krsni znak na svima svojim oružjima, na šlemovima i na štitovima. Poražen divnim viđenjem, Konstantin odluči u duši da ne poštuje drugog Boga osim Hrista koji mu se javi. I pozva k sebi hrišćanske sveštenike, i upita ih: Ko je taj Bog i kakav je smisao znamenja koje vide? Saslušavši njihov odgovor: o jedinom Bogu, o tajni ovaploćenja Njegovog Sina Jedinorodnog radi spasenja ljudi, o krsnoj smrti Gospoda Isusa Koji pobedi silu smrti, o krsnom znamenju koje mu se javilo kao o pobednom znaku, – Konstantin svesno i potpuno postade hrišćanin u duši. Od toga vremena on stade usrdno čitati Sveto Pismo, i stalno je pored sebe imao sveštenike, ma da još ne beše primio sveto krštenje.

Prizvavši Hrista Boga kao pomoćnika i zaštitnika, Konstantin sa svom svojom vojskom, pred kojom je nošen česni krst, krenu iz Galije u Italiju protiv Maksencija. A Maksencije, pošto bogovima prinese raskošne žrtve i sasluša gatare, osiono pođe sa velikom vojskom u susret Konstantinu. Štićen spasonosnim znamenjem krsta, Konstantin, posle tri sudara sa protivnikom, dođe do pred sam Rim. Tu mu nanese odlučan udarac i konačan poraz. Sam Maksencije dade se u bekstvo, ali kad bi na mostu preko reke Tibra, most se po dejstvu sile Božje sruši, i on se udavi sa odabranim konjanicima svojim, kao nekada Faraon sa vojskom svojom. Konstantin uđe u Rim svečano kao pobedilac, dočekan od naroda sa velikom radošću. Svestan da je pobedu odneo Božjom pomoću, Konstantin uznošaše veliku blagodarnost Bogu što je silom časnog i životvornog krsta pobedio tiranina, i naredi da se u sredini grada istakne zastava sa krstom. A potom, kada zahvalni Rimljani postaviše statuu u čast novoga cara, Konstantin naredi da se u ruke te njegove statue stavi i učvrsti visoko koplje u vidu krsta sa sledećim natpisom na njemu: ‘Ovim spasonosnim znamenjem oslobodih vaš grad od jarma tiranovog i povratih Rimskome narodu pređašnji sjaj i slavu’.“[i]

Pobeda na Milvijskom mostu nad suparnikom za zapadni presto Rimskog carstva, otvorila je vrata Konstantinu da, već sledeće, 313. godine izda Milanski edikt, kojim je na teritoriji carstva proglašena opšta verska ravnopravnost i ukinut progon hrićšana koji je trajao skoro 300 godina. I otvorila je put ka izmeštanju carske prestonice na obale Bosfora, gde je 330. godine antički grad Vizantion preimenovan u Novi Rim, odnosno Konstantinopolj, koji će postati rasadnik hrišćanstva i oblikovanja duhovnosti i civilizacije nove, post-paganske Evrope, sve do pada u otomanske ruke 29. maja 1453. godine, kada je poslednji romejski car, Konstantin XI Paleolog (po majci Dragaš), odbio ponudu osmanlijskog sultana Mehmeda II, kojom bi mu bili jemčeni život, titula i zemlja u zamenu za mirnu predaju prestonice, i, poput našeg kneza Lazara, izabrao smrt na zidinama carskog grada, zajedno sa šačicom hrabrih branilaca (i pravoslavaca i katolika), koji su otišli u legendu.

Upravo praznovani Krstovdan, 27. septembra (14. septembra po Julijanskom kalendaru), označava dva događaja iz prapočetaka savremene Evrope: 1. pronalaženje Časnog Krsta od strane Konstantinove majke, carice Jelene, zatrpanog ispod Venerinog hrama na brežuljku na obroncima Jerusalima, godine 326. i 2. vraćanje Časnog Krsta u Jerusalim iz Persije od strane cara Iraklija, pošto je potukao persijskog cara Hozroja, koji je Krst odneo posle osvajanja Jerusalima 614. godine.

krstovdan-dnevne-700x525

Sama scena povratka Časnog Krsta u Jerusalim mnogo govori o duhovnoj skromnosti tadašnjeg najmoćnijeg evropskog vladara, kao i o tadašnjoj vladajućoj evropskoj civilizaciji:

„Ušavši u grad car Iraklije nošaše Krst na svojim leđima. No na jedanput stade car i ne mogaše ni koraka kročiti. Patrijarh Zaharija vide angela, koji sprečavaše caru da u raskošnom carskom odelu ide pod Krstom i to po onom putu po kome je Gospod, bos i ponižen, hodio. To viđenje objavi patrijarh caru. Tada se car svuče, pa u bednoj odeći i bosonog uze Krst, iznese ga na Golgotu, i položi u hram Vaskrsenja, na radost i utehu celog hrišćanskog sveta“.[ii]

Od tih slavnih vremena, došli smo do toga da se jedan evropski državnik, Viktor Orban, od strane brojnih Evropljana, proglašava za „fašistu“, pa i mnogo gore stvari, kada, evocirajući mađarsku hiljadugodišnju hrišćansku kulturu, i artikulišući spremnost da je brani[iii] i spreči ponavljanje loših iskustava viševekovne otomanske vladavine,[iv] preduzima mere koje smatra celishodnim.

Nagon za odbranom pred pretnjom milionskog migrantskog talasa još se naziva i „ksenofobijom“, upozorava se na opasnost od „rata civilizacija“ ako bi se preduzele odlučne zaštitne mere na granicama ugroženih država. I to je delimično tačno: neće biti nikakvog rata ako nekad hrišćanska Evropa bude digla belu zastavu. Pašće tiho i kukavno, „ne sa tutnjem već sa cviljenjem“, po Eliotovom predskazanju o propasti carstva „šupljih ljudi“.

Ko još u „naprednoj“ Evropi sme glasno da se pozove na deo slavne kontinentalne povesti, i prisvoji moto „Ovim pobeđuj“? Smeju Mađari. Pa i Slovaci i Česi. Srbi? Zvanična Srbija je otvoreno globalistička i anacionalna. Srpski patrijarh sebe naziva „ekumenistom i pacifistom“. Znači li to odricanje od spremnosti za žrtvu koju su delom i životom svedočili ratnici car Konstantin i knez Lazar, obojica kanonizovani? Izgleda da znači: kao što je krotko i bez borbe prihvatila tzv. Briselski sporazum, srpska Crkva pod vođstvom patrijarha Irineja daje znake da se neće aktivno suprotstaviti ni eventualnom prijemu banditske države „Kosovo“ u Unesko, što bi otvorilo vrata otimanju preostalih hrišćanskih svetinja koje „grupe građana“ pod zaštitom Nato-civilizacije već nisu uništile.

Šta je u korenu današnje evropske tolerancije – nego hrišćanstvo, ono konstantinovsko (od koga se kasnije odvojilo rimokatoličko, i utonulo u mrak Inkvizicije, a od ovoga, opet, protestantsko, sve praznijih crkava i vere), na čijem tragu je današnja Rusija, nadajmo se poučena neuspelim iskustvima Srbije? To je tolerancija koja je sažeto iskazana u sledećem delu Milanskog edikta:

„Odlučili smo, drugim rečima, da dozvolimo i hrišćanima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri koju bi oni želeli, kao i bilo kojoj božanskoj ili nebeskoj stvari, da bi mogli i mi i svi oni koji su pod našom vlašću dobar i miran život voditi. Tako dakle, zdravim i pravilnim rasuđivanjem, odlučili smo da ne treba apsolutno nikome odbijati pravo (slobodu) da sleduje i izabere pobožnost i veru hrišćana, i da svakom bude data mogućnost (sloboda) da promišljeno pristupa onoj veri, koju on sam smatra da mu je korisna, tako da bi Božanstvo moglo da nam ispuni u svemu svoju zaštitu i dobročinstvo. Ovo nam beše po volji (odgovaralo nam je) da izdamo ovaj reskript, da tako napišemo da bi posle potpunog ukidanja postojećih propisa u našim prethodnim pismima poslanim Tvojoj Odanosti povodom hrišćana, bili ukinuti i oni koji bi izgledali sasvim nepravični i strani našoj blagosti, i da sada slobodno i jednostavno, svako od onih koji su se slobodno opredelili da drže hrišćansku pobožnost, da je drže bez ikakvog uznemiravanja. Evo šta smo odlučili da objavimo u potpunosti tvojoj brižnosti, da bi ti znao da smo mi dali slobodnu mogućnost i bez prepreka malo pre pomenutim hrišćanima da praktikuju njihovu veru. Pošto tvoja odanost vidi da mi nudimo (hrišćanima) ovu slobodu bez ikakvih ograničenja, takođe vidi da i drugima, koji isto žele, slobodna je mogućnost da slede njihova ubeđenja i njihovu veru, što očigledno odgovara miru našeg vremena: prema tome, svako ima mogućnost da izabere i praktikuje veru koju hoće“.[v]

To je tolerancija koja je bila saglasna duhu vremena, koje je tek izranjalo iz paganizma i idolopoklonstva (s kojima se kasnije Istočno rimsko carstvo obračunalo, kada je hrišćanstvo postala državna i u društvu dominantna religija i vera). Vremenu koje je po mnogo čemu bilo slično sadašnjem momentu višedecenijski dehrišćanizovane i obezduhovljene Evrope, i pravoslavne i katoličke i protestantske.

konstantinopolj-carigrad

Da li je greh braniti državno-civilizacijski okvir koji omogućuje, ako ne versku toleranciju, a ono bar nesmetano ispovedanje i razvoj temeljne veroispovesti evropskog kontinenta, bez koje Evropa kakvu je danas poznajemo jednostavno ne bi bila moguća? A upravo se greh imputira onima koji tako misle, i oni se neselektivno stavljaju u isti koš sa istinskim nacistima, fašistima, itd, odnosno idolopoklonicima nacije i rase. I to je, zavisno od izvora, svesna zamena teza, zaborav, neznanje, razmekšanost…

Islamska društva sadašnji stepen evropske tolerancije ne nude. To je više nego očigledno. Niti su pokazala na delu da su spremna da ponude, ako ne evrosekularizovanu, onu vrstu verske tolerancije koju promoviše Rusija Vladimira Putina, mirni verski suživot, dijalog i saradnju.

S druge strane, islam, između ostalog i zbog svoje tradicionalne tvrdoće i manje tolerantnosti, (p)ostao je beskompromisniji po pitanjima ispovedanja i odbrane vere od razvodnjenog i raslabljenog evropskog hrišćanstva, u svim varijantama. Da li bi, paradoksalno, tek masovni priliv muslimana (ponovo) priveo sekularizovane Evropljane religiji, makar i islamskoj, što milom, što silom, što inercijom kulturnog kukavičluka? Da li je to budućnost koju, možda nesvesno, prizivaju oni koji bi da oslobode kontinent svih „religijskih stega“, onako kako je to pokušao da dočara Mišel Uelbek u „Pokoravanju“? Ili su i takvi, hajde da kažemo iskreni sekularisti, nesvesno, tek instrumenti u rukama istinskih i aktivnih bogobornika, promotera novih idola i protivnika svake duhovnosti, čija se jedina religija kreće u materijalnim okvirima moć-novac? Onih koji bi da, konstantnom podrškom teroristima i ekstremima, i islam da koriste kao instrument razbijanja (da bi se onda i sa njim obračunali), pošto su indukovanim mas-migracijama stvorili plodno tle ne samo za „rat civilizacija“ već i za rat religija? Uostalom, početak tog filma smo već gledali na našim prostorima, tokom 1990-ih.

Evropi u kojoj ni jedan državnik ne može nekažnjeno naglas da kaže „Ovim pobeđuj“, a zatim i stati iza tih reči – ne piše se dobro. Da li mirno tonuti na tom Titaniku, pitanje je sad…

_________________________________

Uputnice:

[i] Žitije svetog cara Konstantina i carice Jelene, http://www.hramsvkonstantinaijelene.eparhijaniska.rs/sr/o-crkvi/%D0%B6%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5/56-konstantin-veliki?showall=&start=3

[ii] http://eparhija-prizren.com/ru/node/1348

[iii] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/2037257/%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BA+%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5+%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0.html

[iv] http://mondo.rs/a826819/Info/Svet/Viktor-Orban-o-prilivu-izbeglica-Ne-zelimo-muslimane-u-Madjarskoj.html

[v] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/MilanskiEdikt.htm


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ko još u Evropi sme da „Ovim pobeđuje“

* Obavezna polja