Ko Rusima podmeće odgovornost za Drugi svetski rat i Holokaust, naslov je komentara Vesne Knežević, dopisnice RTS-a iz Beča, povodom obeležavanja sedamdeset pete godišnjice oslobađanja nemačkog koncentracionog logora Aušvic-Birkenau. Šta u događajima od pre toliko godina može biti sporno? Ruska Crvena armija je 27. januara 1945. oslobodila ovaj zloglasni logor uništenja, koji, bez sumnje, predstavlja „pojedinačno najstrašniju stranicu Holokausta“ i „simbol čitavog procesa uništenja evropskih Jevreja“. Ovaj dan je zato – s jakim razlogom – proglašen za Međunarodni dan Holokausta.

Sovjetska armija je izvojevala ključne pobede nad nacističkim Trećim rajhom, oslobađajući sve zemlje Istočne Evrope od nacizma, uključujući i Poljsku. Ni to nije sporno. Ili ne bi smelo da bude sporno. Ugledni nemački nedeljnik Špigl je, međutim, povodom godišnjice oslobođenja Aušvica objavio da su nemački nacistički logor uništenja „oslobodile američke snage“. Isti „propust“ omakao se i američkoj ambasadi u Danskoj. Prvog septembra prošle godine, na godišnjicu nemačkog napada na Poljsku, nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer zahvalio je armiji SAD zato što je „pobedila nacional-socijalizam, ne samo na Zapadu, nego i na Istoku“, dodajući: „Svi mi na ovaj dan sa zahvalnošću gledamo u Ameriku“. Ko, onda, revidira jednom utvrđene istorijske istine i da li je zaista potrebno iznova pisati povest Drugog svetskog rata, „u svetlu sasvim novih istorijskih činjenica“?

KO PREKRAJA ISTORIJU?

„Sporan“ je, navodno, pakt Ribentrop-Molotov – zvanično Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a, potpisan 23. avgusta 1939. Nije sporno ni prethodno odbijanje zapadnih sila (Britanije i Francuske) svih predloga SSSR-a o zajedničkom suprotstavljanju nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji, uključujući i predlog da, „po svaku cenu“, podrže Čehoslovačku (predlog koje su Britanija i Francuska odbile, prepuštajući Čehoslovačku Hitleru). Nije sporno ni to što su zapadne sile već prethodno zaključile slične sporazume s Nemačkom, gurajući Treći rajh u rat na istoku: u rat protiv Sovjetskog Saveza i „boljševizma“. A nije sporno ni to što je Poljska niz godina, praktično od dolaska nacista na vlast, igrala ulogu glavnog nemačkog saveznika na istoku, s kojim je ostvarivala plodnu i uspešnu vojnu saradnju, pa i delila tuđe teritorije. „U igri je“, zaista, „ništa manje nego odbrana važeće istorijske interpretacije o krivici za Drugi svetski rat.“

Ili, prema rečima ruskog predsednika Putina: „Pokušaji revizije istine o Velikom otadžbinskom ratu ne prestaju“. U njima podjednako učestvuju „naslednici nacističkih kolaboracionista“, kao i „neke veoma respektabilne međunarodne institucije i evropske strukture, uključujući i Evropski parlament“. Nacistički agresori i Sovjetski Savez se stavljaju u isti koš. „Oni koji pokušavaju da se suprotstave ovoj neutemeljenoj laži, proglašavaju se za `neprijatelje demokratske Evrope`. To je citat“. Evropski parlament je ove godine usvojio (još jednu) rezoluciju u kojoj se tvrdi da je sporazum između nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza „otvorio put ka Drugom svetskom ratu“.

Dan 23. avgust je proglašen za „Evropski dan sećanja na žrtve svih totalitarnih i autoritarnih režima – nacizma, fašizma i komunizma“. Da li je Drugi svetski rat zapravo plod njihove „saradnje“? Svi „totalitarizmi“ su jednaki, izglasao je Evropski parlament, nasuprot njima, komunizmu i nacizmu, stoji „demokratska Evropa“. Ali postoji neporeciva činjenica koja ovakav stav dovodi u pitanje: Evropa je rodno mesto fašizma. Fašistički pokreti su između dva rata cvetali u čitavoj Evropi, od čega nije bila izuzeta ni Britanija a ni Francuska.

U stvari, upozorava Vjačeslav Nikonov, izvršni direktor fonda Ruski svet, „ne postoji nijedna zemlja u današnjoj EU koja nije pripadala hitlerovskoj koaliciji“, odnosno „koja nije bila saveznik fašističke Nemačke, ili je Nemci tada nisu bili zauzeli“. „CELA Evropska unija“, podvlači Nikonov, „to je bivša hitlerovska koalicija, sa dodatkom onih koji su joj se pokorili“. Uključujući i Francusku, čije su „fabrike (danonoćno) radile za Nemačku“. (Francuska je ovoj koaliciji dala i dobrovoljce, okupljene većinom u 33. Grenadirskoj diviziji SS-a Šarlemanj, koja je tokom 1944. brojala više od 10.000 pripadnika – daleko više od Pokreta otpora. Ovi francuski esesovci učestvovali su i u bici za Berlin, braneći firerov bunker; pripadnici te jedinice bili su među poslednjim snagama Osovine koje su se snagama Crvene armije predale u Berlinu.) Da li su ove činjenice razlog zbog koje je istorijsku istinu potrebno ponovo prekrojiti kako bi postala prihvatljiva svima, pa i savremenim simpatizerima nacizma i „naslednicima kolaboracionista“?

Potpisivanje pakta Ribentrop-Molotov, 23.08.1939. Foto: waralbum.ru

KADA JE ZAPOČEO RAT?

Da li su nacistička Nemačka i Sovjetska Rusija zapravo blizanci, kao što to sugerišu „evropske demokratske institucije“? Ovaj stav implicira da je „ruska pretnja“ danas jednako stvarna kao i pre osamdeset godina i da „autoritarna Rusija ponovo preti Evropi“. „Poljska misija je da uverimo Evropsku uniju da je ruska pretnja stvarna, baš kao i 1939. godine“, izjavio je zamenik poljskog ministra inostranih poslova Pavel Jablonski, u intervjuu za list Rzeczpospolita. Drugi svetski rat počeo je prvog septembra 1939. nemačkim napadom na Poljsku, dodao je poljski diplomata, ali u Rusiji postoji (pogrešan) stav da je započeo tek 1941.

Da li je Drugi svetski rat zaista počeo baš prvog septembra 1939, napadom na Poljsku? „Već osmu deceniju metode šefa nacističke propagande formatizuju svest svima – od šefova država i diplomata do istoričara i nastavnika“, upozorava ruski autor Roman Gazjenko. „Mislim da treba prodiskutovati i o datumu i o motivu njegovog pojavljivanja“. Ne zaobilazi li se time, na primer, Hitlerova aneksija Austrije, koju su aminovale zapadne sile, kao i aneksija Sudeta i onih delova Čehoslovačke koje je, u sporazumu sa Berlinom, prethodno, pre prvog septembra 1939, okupirala Poljska? Ili, „barem zbog onoga što je ostalo u pozadini zvanične istorije Drugog svetskog rata – prema različitim procenama – od 10 do 45 miliona poginulih Kineza i pola miliona Etiopljana“.

„Ne mogu zamisliti“, izjavio je pomenuti poljski diplomata, „da se Nemačka pretvarala da je Hitler neka vrsta spoljne sile i da je njena istorija započela tek 1946. Postoje elementi za katarzu kroz koju neke zemlje moraju proći.“ Ovakav stav je, načelno, moguće jedino pozdraviti. Ali poljski diplomata, iz nekog razloga, pod „nekim zemljama“ nema na umu svoju zemlju – Poljsku, već isključivo Rusiju. I dok „ruska propaganda predstavlja Poljsku kao američku marionetu“, uz to i „beznačajnu“, tvrdi poljski zvaničnik, „Poljska naprosto nije u stanju da shvati Rusiju kao normalnog partnera“. Rusija za  Poljsku, barem onu zvaničnu, nije „normalna zemlja“ i takav stav, smatra Jablonski, „nije nikakva antiruska fobija Poljske, već stvarna procena situacije“.

Čitalac može da se zapita: da li je Poljska, za razliku od Rusije, već postala „normalna zemlja“ i kada, ili i ona mora proći kroz nekakvu katarzu, suočavajući se za sopstvenom teškom prošlošću? Poljska je i sarađivala sa nacističkom Nemačkom i postala je njena žrtva. Poljaci su tokom okupacije borili protiv okupatora i zdušno proganjali i – ubijali Jevreje. Od kojeg datuma počinje prava poljska istorija? Da li baš od prvog septembra 1939, ako već ne ranije, ili od 1946, kada je, voljom Staljina, ponovo uspostavljena poljska država?

„KOKETIRANJE“ S NACISTIMA

„Zar nikad niste pomislili da je malo čudno što je prvi septembar 1939.  proglašen za početak Drugog svetskog rata?“, pita Vjačeslav Nikonov. „Tog dana je Nemačka zaista napala Poljsku, a Francuska i Britanija su trećeg septembra objavile rat Nemačkoj, ali ne ispalivši nijedan jedini metak“. Godine 1931, budući nemački saveznik Japan okupirao je Mandžuriju, podseća Nikonov, zauzimajući teritoriju tri puta veću od Poljske i izazivajući ogromno krvoproliće. „Zar to nije bio početak Drugog svetskog rata? I ko je tada pomogao Kini, osim SSSR-a?“ Godine 1937, „sukobom na mostu Marko Polo, počeo je devetogodišnji krvavi Japansko-kineski rat, koji se pretvorio u okupaciju od strane Kvantunske vojske ogromne kineske teritorije“, ponovo sa ogromnim žrtvama, čiji se broj kreće od deset miliona (prema britanskim izvorima), do trideset i sedam miliona, prema kineskim zvaničnim izvorima (R. Gazjenko).

Italija je 1935. osvojila Etiopiju, ubijajući najmanje pola miliona Etiopljana – ovog puta, uz direktnu podršku Francuske, „koristeći francuske mostobrane i komunikacije u Africi – kao što što je koristila i britanske i američke“. Građanski rat u Španiji izbio je 1935. Legitimnoj republikanskoj vladi priskočio je u pomoć ponovo, kao i Kini, samo SSSR; zapadne sile, kao i sile Osovine, podržale su generala Franka. Engleska i Francuska su Hitleru Minhenskim sporazumom poklonile i Austriju i Čehoslovačku, na svoj miroljubivi i galantni način: umirujući njegove apetite tuđim teritorijama. Da li je taj „velikodušni gest“, u stvari, „otvorio put u Drugi svetski rat“, ili je on, zapravo, već bio u toku? I šta je za to vreme radila Poljska? Krenimo redom.

Adolf Hitler i Benito Musolini u automobilu salutiraju okupljenoj masi ljudi, Rim, maj 1938. (Foto: Mondadori Portfolio/Getty Images)

Sovjetski Savez je 1933, iste godine kad su nacisti došli na vlast u Nemačkoj, predložio stvaranje sistema kolektivne bezbednosti u Evropi. Već 14. septembra iste godine SSSR je Poljskoj ponudio i potpisivanje zajedničke deklaracije, koja je garantovala očuvanje nezavisnosti i nepovredivosti granica pribaltičkih država. Poljska je ovaj sporazum odbila. Bila je zauzeta važnijim poslom: „koketiranjem s nacističkom Nemačkom“. Već u januaru 1934. ona je, prva u Evropi, potpisala s Nemačkom sopstveni „sporazum o nenapadanju i prijateljstvu“. „Koketiranje“ je odviše blaga reč. Poljski vojni režim (prvo diktatura Pilsudskog, a potom, posle njegove smrti, kolektivna „diktatura pukovnika“) pokušavao je da se sporazume s nacistima, „u nadi da će krenuti u zajedničko osvajanje sovjetskih teritorija“. Pukovnike i naciste ujedinjavala je zajednička mržnja prema Rusima, boljševizmu, Jevrejima i – Čehoslovačkoj. I već iste godine, poljski i nemački zvaničnici intenzivno razgovaraju „o udruživanju napora kako bi Ukrajinu odvojili od Sovjetske Rusije“.

PROJEKAT VELIKE POLJSKE

U januaru sledeće godine (1935), visoki nacistički glavešina Herman Gering posetio je maršala Jozefa Pilsudskog. Antisovjetski nemačko-poljski savez je dobijao konkretnije forme: ovog puta, pregovaralo se o poljskim ustupcima u Gdanjsku, u zamenu za teritorijalne akvizicije u Ukrajini. Prema diplomatskim izveštajima, Gering je tada predlagao da upravo Poljak Pilsudski komanduje planiranom invazijom poljsko-nemačke vojske na Sovjetski Savez, što je posebno obradovalo poljskog ambasadora u Berlinu Jozefa Lipskog. Razgovaralo se, takođe, i o podeli sfera uticaja u Ukrajini. Poljski generali nastavili su intenzivne kontakte s nacističkim vođstvom razrađujući detaljne planove o zajedničkim akcijama protiv Čehoslovačke, što je krunisano 1938. nasilnim razbijanjem ove zemlje, kada je Poljska naprosto prisvojila industrijsku oblast Tešin. Na tim sastancima učestvovao je sam nacistički vrh, uključujući Hitlera, Geringa i Ribentropa, a sa poljske strane germanofil, ministar Jozef Bek, kojeg su francuske tajne službe označile kao „potpunog vazala“ Hitlera, uprkos tome što je Poljska u to vreme bila, makar i formalni, saveznik Francuske.

Još u januaru 1939, posle sastanka sa Bekom, Ribentrop izveštava da „poljski vođa ne krije činjenicu da Poljska ima teritorijalne pretenzije na sovjetsku Urajinu i da želi izlazak na Crno more“. Ukratko: poljska diplomatija je posle anšlusa Austrije i početka „čehoslovačke krize“ procenila da je nastupio pravi trenutak za realizaciju projekta Velike Poljske. „Poljsko rukovodstvo imalo je teritorijalne pretenzije i ka susednoj Čehoslovačkoj (rejon Tešina). Ministar Bek je ove pretenzije formulisao kao `potrebe lokalne prirode`, što je dovelo do daljeg pogoršanja poljsko-čehoslovačkih odnosa“.

Te pretenzije Poljska je jednim delom uskoro i realizovala. Doduše, samo za kratko vreme. U sporazumu s nacistima, Poljska je igrala veoma aktivnu ulogu u razbijanju Čehoslovačke. Dana 30. septembra 1938. – svega godinu dana pre nacističkog napada na Poljsku – poljski ambasador je čehoslovačkom ministru uručio ultimatum u kome je Poljska tražila za sebe tri regiona: Frištat, Tešin i Jablunkov, pred kojim je čehoslovačko rukovodstvo, zbog izostanka podrške sa zapada, jednostavno kapituliralo. U razbijanju Čehoslovačke, osim Nemačke i Poljske, učestvovala je i Mađarska, formirajući pravu antisovjetsku i fašističku koaliciju.

Podelu Čehoslovačke zapečatio je Minhenski sporazum, u kome su zapadne sile opet izašle u susret Hitlerovoj Nemačkoj (a i Musolinijevoj, fašističkoj Italiji), priznajući teritorijalne promene, odnosno komadanje jedne do tada suverene i nezavisne zemlje. Da li je to zadovoljilo Hitlerove apetite? Jeste, ali samo do marta naredne godine, kad se Nemačka okreće Poljskoj. SSSR je, jedini, oštro osudio ovaj sporazum, kojim je zapravo „utrt put ka Drugom svetskom ratu“ – ukoliko za njegov početak, bez stvarne osnove, uzimamo datum nemačkog napada na Poljsku, a ne neki drugi, jer su vojna dejstva i otimanja teritorija, od strane Nemačke i njenih saveznica, u i van Evrope, trajala već neko vreme.

POLJSKI SLOM

Kad je u pitanju Poljska i antisovjetska politika koju je oličavao „Hilterov vazal“ Jozef Bek, njen epilog bio je krajnje predvidljiv: 26. marta 1939. nemački ministar Joakim Ribentrop praktično je ispostavio ultimatum poljskom ambasadoru Lipskom, u kome se zahtevalo da se Gdanjsk pripoji Nemačkoj. Ovaj ultimatum je sa poljske strane odbijen. Nemačka je tada jednostrano napustila sporazum o prijateljstvu s Poljskom. U narednim mesecima razrađen je „plan kodnog naziva Vajs, koji je za cilj imao napad na Poljsku i njenu likvidaciju kao državno-pravnog subjekta“. Operacija je, prema odluci Hitlera, morala da započne najkasnije do 1. septembra 1939.

Poljska armija tenkovima ulazi u češki Tešin, oktobar 1938. (Foto: Wikimedia)

Poljsko vođstvo se tada vratilo u društvo „zapadnih demokratija“, tražeći od svojih „zapadnih saveznika izvesne garancije“. I takođe, uporno odbacivalo sve predloge SSSR-a na temu zajedničke odbrane od Nemačke. Ali tražene garancije su se, prema izjavi britanskog ambasadora Hendersona, svodile na „obezbeđivanje podrške ovoj zemlji da putem pregovora postigne sporazum s Nemačkom“. Hitler je, još jednom, bio u pravu: zapadne sile nisu imale nikakvu nameru da prolivaju krv zbog Poljske. Bilo je to zeleno svetlo za početak realitacije plana Vajs. Poljski otpor Trećem rajhu trajao je svega 36 dana. Iz stroja je tokom borbenih operacija izbačeno oko 620.000 poljskih vojnika, a Poljska je kao država prestala da postoji.

Kada je poraz poljske vojske postao izvestan, Staljin je izdao naredbu Vrhovnoj komandi da „uzme pod svoju zaštitu živote i imovinu stanovništva na prostoru Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije“ – iste one teritorije koje je 1921. Rusiji preoteo Pilsudski. Time je buduća linija fronta u predstojećem i neizbežnom sukobu sa Trećim rajhom pomerena približno 300 kilometara na zapad. Poljska je zaista bila žrtva istorije, zaključuje ruski pisac Eduard Limonov, ali bila je, isto tako, ili još više, i žrtva sopstvenih apetita i strasti. Da li se danas poljska istorija ponavlja, i neće li se ponoviti u nekoj neposrednoj budućnosti? Treba li zbog toga da i ona sama prođe kroz katarzu, onu o kojoj je govorio poljski zamenik ministra, suočavajući se sa gorkom istinom o sopstvenoj prošlosti?

KO RUŠI SPOMENIKE OSLOBODIOCIMA?

Uporni pokušaji revizije istorije Drugog svetskog rata primorali su Rusiju da objavi čitav niz arhivskih dokumenata koji se odnose na tu „spornu“ epohu. Ruski predsednik se posebno osvrnuo na jedan „detalj“ koji sadrže arhivska dokumenta. Reč je o načinu „rešavanja jevrejskog pitanja u Poljskoj“. Pre svega, nemački nacisti te zločine širom Evrope nisu činili sami, već su imali i „saučesnike čija je okrutnost često nadmašivala okrutnost nemačkih gospodara“; fabrikama smrti „upravljali su ne samo nacisti, već i njihove pristalice… iz mnogih evropskih zemalja“. Što se tiče Poljske, upravo na njenoj teritoriji su podignuti svi takozvani logori uništenja (posebna kategorija konc-logora unutar produktivne nacističke „industrije smrti“), njih ukupno pet. Ti logori su bili nemački, ali ostaje pitanje zašto su podignuti upravo u Poljskoj. Da li je nacistima pogodovala atmosfera duboko ukorenjenog poljskog antisemitizma? Da li su se „osećali dobro u specifičnoj formi poljskog antisemitizma“ (V. Knežević)?

Jedan karakterističan primer posebno zaslužuje da bude pomenut: slučaj poljskog ambasadora u Nemačkoj, Jozefa Lipskog, koji je ovu dužnost obavljao od 1934. do 1939, „koketirajući“ uporno s nacistima, sve do poljskog sloma. „Hitler je rekao ministru spoljnih poslova, a zatim i poljskom ambasadoru u Nemačkoj, da ima ideju da protera Jevreje u Afriku, u kolonije ’da se istrebe‘. Ambasador Poljske je to uneo u svoj izveštaj koji je podneo ministru spoljnih poslova Poljske, gospodinu Beku, u kojem piše: ’Kada sam to čuo, odgovorio sam mu (Hitleru) da ćemo mu mi, ako to učini, postaviti veličanstven spomenik u Varšavi‘“, izjavio je Putin na sastanku Ministarstva odbrane Rusije, pozivajući se na arhivska dokumenta. I dodao jedno pitanje. može li se ovaj ambasador nazvati drugačije već „nitkovom“ i „antisemitskom svinjom“?

Upravo takvi ljudi, zaključio je ruski predsednik, „ljudi takve vrste kao oni što su odobravali Hitleru“ u „rešavanju jevrejskog pitanja“, „danas uništavaju spomenike podignute vojnicima – oslobodiocima, ili vojnicima Crvene armije, koji su oslobodili evropske zemlje i narode od nacizma“. U tome im pomažu „evropske demokratske institucije“. Igraju li danas one sličnu ili istu ulogu kao i „evropske demokratske sile“ koje su tridesetih vodile „politiku popuštanja“ (zapravo, tesne saradnje) prema silama Osovine? I da li će i rezultati te politike biti slični? Da li će se fašizam na velika vrata vratiti u evropsku i svetsku politiku, ili se to već dešava sada (na Baltiku, u Ukrajini, Hrvatskoj…), dok „evropske institucije“ vode ogorčenu borbu rezolucijama i deklaracijama, ne samo sa oslobodiocima Evrope, već i sa istorijskom istinom o Drugom svetskom ratu?


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ko prekraja istoriju ili rat protiv istine

* Obavezna polja