Чујем ли то плач, пиштање и лелек што горе пролама?

Чујем ли то јерихонске трубе и срцепарајуће ојкање и дубински плач Јеремијин…

Шта се то деси веселницима вјечнога Милашина који и даље столује на сопственој кокаинској гори…

Што ли се размахују црвени барјачићи са ресама од утуљеног злата…

Што ли је, забога, спопало јуришлије и доглавнике, па просипају мушке сузе теже од камена који све памти, ма не памти овакав посијек и очај…

Од кога ли су се препали дични јунаци, од кога ли бране своју верзију државе, што ли то раде комитетски суперхероји тврђи од камена станца, жилавији од храстових жила…

Каква је мука на њих, а били су радосници и срећници…

Шта им је пало на главу, шта им је са укриво насађене главурде свалило накриво натакнуту круну…

Слуте ли они неко велико злотворје, боје ли се својим препуњеним мјешинама и својим прекипјелим ћесама…

Мора ли се оволико и овако жалити оно што свуда дође и прође, па је ето прошло и ође иако су мислили да је вјечно…

Бране ли они државу или се опет маскирају лоповским маскама на којима је нашарано државно знамење…

Што узалуд бурукају и урличу као да је небо пало на похарану земљу, као да је плава пучина пресахнула…

Као да им никад неће сванути након оне изборне ноћи…

Као да никада више неће бити избора.

Као да на изборима морају само они побјеђивати…

Да су знали, укинули би изборе, као што су укинули све што су могли, осим избора…

Душко Марковић, Иван Брајовић и Мило Ђукановић – Фото: Борис Пејовић/Вијести

Да су знали, могли су се прогласити безизборним побједницима као што су се прогласили чуварима државе, гордим и зорним суверенистима, јадо мој!

А сви знамо, па и они знају, шта чувају и зашто којевитезају…

Чували би државу као и досад, само кад би могли…

А сачували су је као што се ономад чувало задружно магаренце…

Понијела их, може бити, крволочна љубав према издашној мајчици коју су виуше пута изводили на пазариште у име родитељске љубави…

Може бити и да су изгубили због вишка љубави…

Не ваља превише вољети, а они превише воле.

Сад шта воле, није ни важно…

Стога згомилани и забарјачени подсјећају на остављене љубавнике…

Неко им, кажу, преотео само њихови љубав, неко им је дигао испред партијског олтара…

Као да нико нема право да воли, осим њих…

Како су је вољели, боље да су је мрзјели.

Лакше би јој било.

Било би на њој мање срамотних убоје, мање раздеротина и огуљотина, мање крвавих подлива и мнооооого мање бескрвне срамоте…

Од велике љубави, од црне љубавне страсти, све им се побркало, а нарочито лоповски рачун.

Сад не могу да салдују, да сравне, да направе попис…

Затекло их.

Као што зора затекне љубавника и лопова.

Мило Ђукановић и Душко Марковић – Фото извор: ИН4С

Били у туђем кревету, поред свог плијена кад је неко упалио свијетло.

Треба сакрити голотињу, заклонити лоповску срамоту…

Треба ударати у лелек и таламбасе док се прикрију крвави трагови до разбојничких пећина и шишњарских јама…

Зато им је Дритан-четник и мали Дража.

Зато се надају да ће постати Калабић.

Зато дупеглаво пјевају усташке пјесме и кличу Јови Капи…

Зато би нас све у тракторе…

Зато им љепотица из Берана са цетињским нагласком билдује патриотизам, као да је патриотизам у гаћама, као да нема ништа са срцем..

Зато се надају да ће мржња побиједити, а све у име домољубља…

Или убеућени мисле да је све ово ружан сан, много ружнији и од њихове ружноће…


Извор: Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Ко то тамо плаче…?

* Обавезна поља