Primenjivati iskustva na nove događaje nije uvek jednostavno i lako posebno u savremenom svetu u kome su tehnološke i društvene promene tako intenzivne da i malo „odsustvo ili kašnjenje“ ima nesagledive posledice. Kao kada smo se dvoumili da kupimo pejdžer. Dok smo se mi odlučili oni su postali prošlost a smenili su ih novi uređaji koji su takođe, veoma brzo, ustupili mesto nečem aktuelnijem i „savremenijem“.

Tako i danas, dok smo se mi pripremali za evropsku budućnost a Evropa smišljala sve strožije uslove za prijem i „proširenje“ budimo se u svetu u kome Evropska unija postaje prošlost, naravno ne zbog nas već zbog toga što nije našla odgovore na složena pitanja koja su se pred nju postavila.

I tako dok Srbija sa još nekoliko balkanskih državica čeka u redu na ukrcanje, sa druge strane glavni igrači već napuštaju brod koji se polako potapa ili rezervišu mesta u čamcima za spasavanje.

A možda je sastanak u Berlinu bio trenutak da se suočimo sa činjenicom da članstvo u Evropskoj uniji nije ni njihov ni naš prioritet i da na potpuno novim osnovama redefinišemo međusobne odnose. Jednostavno pitanje evropske budućnosti Srbije u smislu „punopravnog članstva“ je stvar prošlosti. Da je neko zaista želeo da nas primi u Uniju bilo bi to, najkasnije, jednovremeno sa Hrvatskom. Sa autoritetom članstva u Uniji i šargarepom fondova EU briselska birokratija bi svima diktirala uslove koje niko ne bi smeo da odbije.

Danas je više nego jasno da Unija Srbiji ne želi i ne može da pruži bilo šta što mi već nemamo niti da nam obeća nešto što mi sami nećemo biti u stanju da ostvarimo. Od strane Francuske već je najavljeno da će se Unija, neminovno, transformisati u nekoliko „prstenova“ u kome će njen centar i nadalje ostati „stara Evropa“ sa osovinom Pariz-Berlin. Drugi krug će biti nordijske i značajne mediteranske zemlje dok će treći krug „poluevropljana“ činiti zemlje bivšeg istočnog bloka u kome će države biti samo vazali „stare Evrope“ sa bitno ograničenim pravima na odlučivanje i vođenje sopstvene ekonomske i svake druge politike.

Da se ne lažemo, budućnost Srbije je upravo u tom trećem krugu kolonizacije i to tek nakon što proda sve svoje prirodne resurse, devalvira obrazovanje na nivo zanatlija a društvo atomizira, materijalizuje i obezboži. Ogromna većina građana biće držana tek nešto iznad granice siromaštva sa perspektivom da lako mogu skliznuti u stanje bede.

Odgovor na ovakvo stanje je momentalno pokretanje pregovora o međusobni odnosima Srbije sa EU. Ne treba ih ljutiti (jer su veoma sujetni i osvetoljubivi) ali treba ići u susret njihovim željama da se struktura EU „konsoliduje“ i to na taj način da im nudimo najširu saradnju i međusobnu komunikaciju bez naše želje i njihove obaveze da budemo „punopravni“ članovi Unije. Srbija sa malim demografskim potencijalom i malim resursima ulaskom u šire zajednice poput EU može samo izgubiti u trci sa privredno i demografski nadmoćnijim državama. Srbija mora formulisati sveobuhvatnu politiku „političke, ekonomske, kulturne i vojne nezavisnosti“.

Evropski lideri na Balkanskom samitu u Berlinu Foto: EPA- EFE/Milka Šmit/

Srbija kao pretežno pravoslavna zemlja ni jednog trenutka ne sme prekinuti bliske veze sa Rusijom kao centrom pravoslavne „civilizacije“. Sa druge strane Srbija kao evropska zemlja koja razume sve prednosti demokratskog političkog ustrojstva i tržišno orjentisane privrede bazirane na privatnoj svojini može tražiti svoje mesto u evropskom ustrojstvu bez odricanja od osnovnih društvenih vrednosti.

Upravo izbalansirano regulisanje odnosa sa celom EU ili sa državama članicama EU pojedinačno ključna je za budućnost Srbije. Ne puko članstvo kojim se prihvataju svi uslovi (a možemo samo zamisliti kakve bi uslove mogla postaviti, recimo, Hrvatska) već upravo ugovor o odustajanju od članstva u zamenu za partnerstvo. Partnerstvo koje bi moralo da zadrži viznu liberalizaciju makar na dosadašnjem nivou, slobodu protoka roba i ljudi u oba pravca, pomoć u uređenju infrastrukture ali ne i gomili besmislenih propisa koji guše EU i čine je nekonkurentnom u odnosu na dinamične privrede istoka. Možda bi polazna tačka naše pozicije trebalo da bude pragmatični interes da kineski investitor može u Srbiji graditi proizvodne ili pogone za montažu „visokotehničke“ robe koja bi kasnije nastavljala put ka Evropi ili Mediteranu. Odnosi sa EU trebali bi da obezbede da ta roba može bez previše papirologije prelaziti granice po proceduri sličnoj evropskoj.

Srbija je saterana u ćošak. EU kao institucija i većina država članica, otvoreno su stale na stranu svih srpskih protivnika i neprijatelja. Srbi su razumeli Nemce koji su podržali svoje saveznike iz oba svetska rata ali su teško primili „izdaju“ od strane Francuske za koje smo bili vezani ne samo poslovnim vezama već i zavetom dedova o „bratstvu po oružju“. Nikome ništa (osim novca) ne dugujemo, umesto da glumimo da pokušavamo da ispunimo uslove za punopravno članstvo u EU vreme je da se suočimo sa činjenicom da prijem novih država u EU nije više tema ni u Briselu ni u Beogradu. Umesto jurnjave za uslovima vreme je da Srbija odredi sopstvene prioritete i počne da ih realizuje.

Srbija ima puno razloga da putem ustavnih promena ili zakona reguliše svoj vojni status koji ne sme biti vezan za članstvo ili bliske odnose sa  NATO. Srbija ima puno razloga da svoj društveni sistem vrednosti veže za pravoslavni civilizacijski krug i ne čini ustupke pred obezboženom i materijalizmom opsednutom Evropom. Srbija ima puno razloga da iz istorijskih, kulturnih, bezbednosnih i privrednih razloga neguje najbolje moguće odnose sa Ruskom Federacijom.

Istovremeno Srbija ima puno razloga da neguje što je moguće bolje privredne odnose sa svim zemljama bile one u EU ili van ove organizacije. Srbija ne treba da preduzima mere koje bi otežale život našim građanima koji su iz ekonomskih razloga zaposleni ili žive u zemljama EU. Po opštoj ljudskoj logici Srbija ne treba da stvara neprijatelje ali ni da ih traži tamo gde ih ne može naći. Pred nama su teške godine u kojima će na važna mesta u EU doći ljudi koji su se školovali i formirali u vreme Ratova za jugoslovensko nasleđe u kojima su Srbi, nezabeleženom medijskom kampanjom, prikazani kao negativci. Iluzija je očekivati da će ta generacija izmeniti svoje već formirane predrasude.

Dakle, vreme je za velike promene. Ko bude imao osećaj za njih iz ove opasne i riskantne igre možda izađe kao pobednik. Ko predugo ostane uspavan na evropskom putu, možda se jednostavno probudi u ćorsokaku.


Izvor: Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kome treba zavaravanje o daljem proširenju EU?

* Obavezna polja