Andricgrad-Projekat-covjecanstvaСва срећа па Босна и Херцеговина има одговорне и савјесне политичаре због чега  никако не треба да брине за своју будућност. Један од њих је и босанскохерцеговачки фанатикос и бивши Лагумџијин социјалдемократа Жељко Комшић, који је поново разоткрио „све мутне политичке игре према БиХ“ постмилошевићевске Србије. Тиме се златни љиљан босанскохерцеговачке политике још једном доказао као врсни патриота и заштитник уставног поретка БиХ на који прекодрински лицемјери константно и подмукло насрћу. Међутим, за разлику од ономад када је „лупао по прстима и носу“ Коштуницу због критика упућених високом представнику Лајчаку, овај пут су у питању биле много озбиљније ствари. Повод за ново доказивање патриотизма био је много опаснији по уставни поредак од коштуњавих мутних радњи. Овај пут се радило о директној и отвореној пријетњи. О државном удару у Кустуричиној режији.

Није Жељку било до циркуса. Није њему досадило да, мање-више, сједи у фотељи, пише саопштења, шаље подршке или саучешћа, именује неколико пријатеља у свој кабинет или за амбасадора, једе и пије за џаба, па се „латио оружја“ да разбије колотечину, која неће донијети ништа добро њему и његовој Демократској фронти на наредним изборима. Није у питању бацање предизборних бомби, него су сазнања МОС-а (Махалска обавјештајна служба) натјерала Комшића да дјелује и да се огласи.

Подаци о монструозном плану смишљеном у једној од великосрпских лабораторија достављени су Комшићу у социјалдемократској биртији „Тито“ након чега је овдашњи Валтер одлучио да се ухвати у коштац са фашистичком пријетњом и одбрани Сарајево. План има неколико тачака и дио је много веће великосрпске ујдурме под тајним називом „Меморандум II“. Ради се о наизглед безазленом снимању филма, који би требало да режира онај „дрвенградски хајван“ у народу познат као Емир Кустурица. Након прикупљања обавјештајних података дошло се до сазнања да је снимање филма само параван како би се извршио класични државни удар. Кустурица је послан од стране СДБ Србије, која се крије под именом БИА, да одради прљави посао. Тај „мокрогорски шејтан“ никако да пусти босанскохерцеговачки народ да ужива у благодетима суживота.      

kusturica

План је био да се тешко наоружање измјести у „Андрићград“ и одатле бомбардује периферија Сарајева док Кустурица са филмском екипом (Моника Белучи и остали), у Че Геварином стилу чамцем преко Миљацке, не дође до Баш Чаршије, заузме све кључне локације и освоји Предсједништво БиХ. План је био да се ликвидирају Сејдић и Финци и тиме обесмисли тужба суду за људска права у Стразбуру. Да се укине постојећи правни поредак, успостави мултичетничка Босна (због чега се Комшићев дјед неће преврнути у гробу) и омогући Милораду Додику да на легалан начин, путем референдума, отцијепи Републику Српску. Дуго времена је филмска екипа била припремана за ову противбосанску работу. Моника Белучи је тренирана у једном од великосрпских кампова гдје је учила српски језик и читала срспску народну поезију са посебним освртом на Његошев „Горски вијенац“ и истрагу потурица.

Посебно иритира цинизам Кустурице. Његова намјера је била да филм пошаље на Кански фестивал, гдје му је осигурана најмање једна награда чиме би за рушење уставног поретка БиХ добио међународно признање. Цинизам је и то што је његов пријатељ Хајрудин Шиба Крвавац филмом бранио Сарајево, а он хоће да га са филмом урнише. Безочни цинизам је тражити оружје од државе коју намјераваш да срушиш. Зато је Жељко у сарадњи са Бакиром одлучио да стави ембарго на испоруку оружја Кустурици. Испитаће се и ранији случајеви давања оружја за потребе снимања филма као онај када је оружје дато неурачунљивој мами Анђелији. Шта би било да је Анђелија на своју руку напала Асада и Сирију ? Да је са босанскохерцеговачким оружјем покренула офанзиву против Хезболаха и иранске Револуционарне гарде ?

Самовоља у Оружаним снагама, које су, према Комшићевим ријечима, добар дејтонски резултат, неће бити дозвољена. Уступање оружја без одлуке Предсједништва повлачи кривичну одговорност због злоупотребе положаја и овлашћења. А богами има ту и елемената кривичног дјела побуне што ће се још провјерити, а ако се побуна докаже поступиће се по Правилу службе, али тек када се за то стекну политички услови.         

Да не би остао недоречен, Комшић је хладно позвао босанскохерцеговачку рају на оружје у случају да се Република Српска покуша отцјепити. Супротно свом агностичком увјерењу  да не зна ништа о неком нерјешивом проблему, Комшо је нашао спасоносну формулу. Све ће ратом да се ријеши. Варају се они који мисле да људи који су некада ратовали да не би живјели заједно, неће поново ратовати, али овај пут да би живјели заједно. Не може Босна опстати ако је има само у пар институција у Сарајеву. Мора се дићи на оружје да би завладала на свим просторима.

zeljko-komsic

Комшићев позив на оружје никако није ратнохушкачка, јалијашка изјава у најбољем духу милитантне пробосанске реторике. У питању је социјалдемократска  брига и одговорност за, њему омиљеног, малог човјека и његову будућност. Брига за рају. Нема економског напретка без јединствене државе. Рјешење за бољу будућност налази се на дохват руке, у војном складишту. Неко злонамјеран би рекао да Комшић звецка оружјем, док народ звецка празним лонцима. Нашли би се и они који би рекли – Када немаш шта понудити народу, а ти му тутни пушку у руку. Све су то стереотипне фразе Комшићевих политичких противника који ништа друго не раде, сем што њега оспоравају и шире дневнополитичке махалске сплетке.

Да би одбранио Сарајево и Босну, Комшић је напустио социјалдемократског диктатора Лагумџију и његову странку и основао властиту Демократску фронту. Према неким тврдњама до разлаза је дошло након Лагумџијиног споразума са ХДЗ-ом о приједлогу провођења пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру у случају „Сејдић и Финци“ за који је, као што је предочено, заинтересован и режисер Кустурица. Али више од договора са ХДЗ-ом Комшићу је засметала Лагумџијина посјета мутном Београду  и његов неодређен став око подршке министру вањских послова Србије Вуку Јеремићу за кандидатуру за предсједника Генералне скупштине Уједињених народа, чему се Комшић раније јавно успротивио и што је довело до ескалације сукоба између два лијево оријентисана грађанина.     

Демократска фронта за одбрану БиХ од спољних напада биће лоцирана на стратешки важним тачкама, а њен ће штаб у вријеме ратних дејстава засједати у једном од небодера на Храсном. Остаје да се види да ли ће командант Жељко у своје редове примати вехабије ратне ветеране из Сирије, Либије и Египта, прелетаче из других табора, политичке мишеве са политичких бродова који тону. Језгро Комшићевих постројби чиниће преварени лијево оријентисани грађани и Првомартовска пета колона са Емиром Суљагићем на челу у Републици Српској.

Комшо треба строго да води рачуна да неко од пристиглих не буде нагазна мина која би могла да разнесе фронту.

Босанскохерцеговачком љиљану нити је било, нити ће бити лако. Силно гријеше сви они који мисле да је он политички маргиналац који опстаје на политичкој сцени удварајући се муслиманима у Сарајеву. Да је имао среће колико је тежак. Да му се посрећило име и презиме, рупа у уставном оквиру и погодан политички тренутак. Да никад ништа није урадио и да је синоним успјешног каријеристе и образац младим социјалдемократама како се политиком и носањем вођиних бијелих бубрега може успјети, иако ниси поткован никаквим знањем.

demokratska-fronta-zeljko-500x300

Јер, није било лако скупљати лоптице док је Дамир Хаџић сервирао, а Лагумџија ударао форхенде. И бити оптужен за дружење са алкохолократама у Викиликсовим депешама. Постати агностиком као Иво Јосиповић како би био добар и са вјерницима и невјерницима. Реновирати шалтер-салу општине Ново Сарајево. Држати Титову слику у кабинету, а омогућити тајкуну из Груда рушење кина „Кумровец“ да би се изградио стаклени небодер. Бити Хрват до подне, а Босанац послијеподне.

И неће бити лако борити се за социјалдемократију против Лагумџије. Сви они који су тако нешто покушали политички су сахрањени. Списак политичких лешева које је иза себе оставио Лагумџија заиста је дугачак – од Нијаза Дураковића, преко Мире Лазовића, Нермина Пећанца, Иве Комшића па до једног Богића Богићевића и  многих других. Отежавајућа околност је и то што се Комшо по закону не може  кандидовати за члана Предсједништва БиХ у наредне четири године. Оно што би Комшићу омогућило да „преживи“ Лагумџију могла би да буде коалиција његове Фронте и СДА, која је стидљиво наговјештена приликом доношења ембарга на извоз оружја Кустурици и након неких кадровских заврзлама у Кантону Сарајево.

Ако су ову земљу јахали разни бабини синови, случајни пролазници, неписмењаковићи без три основне, не видим зашто и Жељко Комшић не би добио још једну прилику. А што се тиче његових најновијих ратничких изјава оне су без задњих намјера и нису у функцији скупљана политичких поена. Комшо је само рекао оно што је мислио. Али није то ништа како мој комшија Хазим зна да саспе у лице. Али, ето, ових дана Хазим у дрва отишао, па не мере да се јави. Никако два добра да се саставе.


Извор: НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на Комшић брани Сарајево

* Обавезна поља