Vanredno stanje se završilo, vraćamo se u redovno.

Poslanici Skupštine Srbije na stepenicama pred Skupštinom Srbije štrajkuju glađu. Ispred njih se makljaju njihove pristalice. Vlast optužuje opoziciju za fašizam, opozicija optužuje vlast za fašizam. Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović posvađao se s pevačicom Svetlanom Cecom Ražnatović. Parlamentarni izbori biće održani 21. juna.

Ako nas je ičemu naučila – a valjalo bi da jeste, iz prostog razloga što ne bi valjalo da nije – zamiruća epidemija virusa korona naučila nas je koliko je potrebno, neophodno zapravo, da imamo sistem koji ne robuje krutim ideološkim pretpostavkama poput one o slobodi tržišta – jer smo toj slobodi tržišta, i pripadajuće rasprodaje svega što se dalo prodati, imali da zahvalimo što na početku krize nismo imali fabriku koja proizvodi pekarski kvasac, novi vlasnici proizvodnju su bili preselili tamo gde im je bilo zgodnije jer njihovom profitu služi ta sloboda tržišta, a ne nama – već nam je potreban sistem koji će biti sposoban da odgovori na nepredviđene izazove poput ovog s kojim smo bili suočeni.

I (valjda) smo naučili da taj sistem ne počiva na raznoraznim selebritijima i sličnim ekstraprofiterima od preprodaje magle, već na – nije ovo socrealistička uravnilovka već činjenica koju su sam život i borba za preživljavanje potvrdili – svim onim običnim ljudima bez kojih bi sve otišlo dođavola. Selebritiji raznoraznih boja (novca) baš ničime nisu doprineli da nam se to ne dogodi. Za to su zaslužni medicinski radnici, od lekara preko medicinskih sestara do čistačica u bolnicama, zaslužne su prodavačice u prodavnicama, vozači kamiona koji su te prodavnice snabdevali robom, zaposleni u elektranama bez kojih ne bi bilo struje… Eno i divne vesti da su naši stručnjaci u rekordnom roku proizveli prvi srpski respirator.

Ali sada su predizborne radnje nastavljene tamo gde su stale kada je virus stigao u Srbiju. I sve je jači utisak da nosioci ovih radnji, takve su naime te njihove radnje – političari, dakle, čast izuzecima koji su malobrojni, ali da nisu malobrojni ne bi ni bili izuzeci – po svojoj beskorisnosti u odnosu na opšte dobro, i zbog štetnog uticaja po javno mentalno zdravlje pride, postaju ozbiljna konkurencija rijaliti zvezdama i svem tom društvenom talogu, koji je isplivao prkoseći sili teže a ničemu ne služi i košta nas mnogo.

Pristalice SNS ispred Skupštine – Foto: Tanjug/Andrija Vukelić

PROIZVODNJA SMUTNJE

Zgodan primer, takoreći ilustraciju ovog štetnog uticaja pronalazimo u uzgrednom slučaju sajta istinomer.rs koji je – usuđujemo se da pretpostavimo – zlurado našao za shodno da primeti kako je ministar bez portfelja zadužen za inovacije Nenad Popović izjavio „trećeg aprila u Jutarnjem programu RTS-a da će prvi respirator u Srbiji biti proizveden kroz mesec dana“. Prošlo je (tek) nekoliko dana više od toga, kao da je ta sitna razlika bitna, ali ono obećanje nije zaslužilo ocenu „ispunjeno“. Pri čemu ovde uopšte nije bitan ministar Popović već upravo ta potreba da se – opet, usuđujemo se da pretpostavimo – unese smutnja i ne primeti okolnost koja – morala bi da bude, zaboga – služi na korist svima nama. Taman koliko ni bolest za koju je taj respirator neophodan ne ume da napravi razliku među svima nama.

Ova proizvodnja smutnje mnogo je težu kliničku sliku dala pred Skupštinom Srbije gde su se, razdvojeni kordonom policije, ali ne zbog očuvanja lekovite socijalne distance, našli sučeljeni oni što možda moraju da budu tu – pristalice SNS-a – i oni što su ubeđeni da moraju da budu tu. A niko od nas, svih nas, od toga nema ništa, to jest ništa što će mu popraviti život. Jer ovakva situacija nema baš nikakvog uticaja, a pogotovo pozitivnog, na našu sposobnost da proizvedemo kvasac ili respiratore.

I ne možemo onda a da se ne zapitamo čemu su uopšte imali da posluže štrajk i kontraštrajk glađu poslanika Boška Obradovića i Aleksandra Martinovića. Ionako su obojica na kraju pojeli nešto. A svojim su rijaliti programom na stepenicama koje vode u Skupštinu Srbije – kako su usput uspeli da se ne osete glupo, odmeravajući čije će gladovanje biti duže, ostaće misterija – postali i direktno odgovorni za fizički sukob koji je izbio među njihovim pristalicama. Pri čemu su, u moralnom smislu, njihove žrtve podjednako i napadnuta aktivistkinja opozicije, i pristalica vladajuće partije koji ju je napao. I sreća što se sve završilo bez ozbiljnijih posledica.

Dok je u potpunu senku svega ovoga pao jedini čiji je štrajk glađu uopšte imao smisla, samostalni poslanik Miladin Ševarlić, koji je svojim činom pokušao da izazove skupštinsku raspravu o Kosovu i Metohiji. Džaba. Njegov štrajk glađu pojeli su ovi koji su samo uspeli da izazovu pojačanu omrazu i sukobe.

Lider Dveri Boško Obradović duva u pištaljku ispred ministra zdravlja Zlatibora Lončara (Foto: Tanjug/Andrija Vukelić)

KAFANSKA POLITIKA

Možemo i dalje da ređamo žalosne primere ove proizvodnje bruke i besa umesto kvasca i respiratora. Počev od Boška Obradovića i njegovog ponašanja kafanskog kabadahije kojim je od Marjana Rističevića uspeo da napravi žrtvu, ili onog zviždanja u pištaljku na sednici Skupštine Srbije i šešeljevskog iznošenja iz sale koje je potom usledilo.

Ili suze Dragana Đilasa. Potpuno je opravdan bio njegov bes zbog toga što je – sva je prilika – vlast organizovala skandiranje svojih pristalica „Đilase, lopove“ pod njegovim prozorom. Ali treba podsetiti i da su u septembru prošle godine pristalice Saveza za Srbiju Dragana Đilasa odlazile pod prozore Gorana Vesića, pa nikom ništa. I tu se negde i nalazi suština sve ove priče o zagrevanju za izbore, a koje je takve prirode da mu je pre mesto na srednjim stranicama tabloida nego u ozbiljnoj političkoj hronici.

Ko je za to kriv? Vlast, razume se, zato što je svoje izobilne resurse upotrebila da temeljno demonizuje svoje oponente umesto da s njima vodi civilizovanu raspravu o svim brojnim pitanjima od opšteg značaja. Ali, razume se takođe, kriva je i opozicija – opet, čast izuzecima, a to su svi oni koji se ne bave igrama gladi oko Skupštine Srbije već pokušavaju i da saopšte nešto smisleno pa se zato i ne čuju – opozicija koja je, sve kritikujući vlast a često su te kritike sasvim opravdane, u skladu sa svojim mogućnostima i sredstvima koja ima na raspolaganju preuzela njene metode indukcije netrpeljivosti. A pri tome nije ni pokušala da predstavi alternativno rešenje za konkretne izazove s kojima smo svi suočeni, od pekarskog kvasca do tih respiratora, sa svom simbolikom koju oni sa sobom nose.

Ukratko, dok se oni svađaju, gde smo tu mi? I kako nama od toga može da bude imalo bolje? Sve ovo tim pre što napokon imamo tu istorijsku priliku da živimo u trenutku koji, umesto rijaliti programa, vapi za ozbiljnim promišljanjem, pa i raspravom, što da ne, o pravcu kojim ćemo nastaviti dalje. Od Evropske unije, preko Kosova i Metohije do odnosa prema velikim silama i načinu na koji ćemo razvijati, ili nastaviti da uništavamo, sopstvenu ekonomiju.

Hoćemo da kažemo da sve ovo nije dobar uvod u kampanju za izbore na kojima ćemo izabrati one koji treba da nas odvedu u svetliju budućnost. A što se grbo rodi… No možda smo i sami krivi što sve to dopuštamo. A onda se češemo po glavi i pitamo se šta nam se to dogodilo.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Koronu smo preživeli hoćemo li kampanju?

* Obavezna polja