Zeljko-Cvijanovic1.

Опет један баук кружи Европом. Нимало случајно, најпре су га уочили преживели из епохе старог баука. Где би пре и непосредније били препознати као тоталитаристички сви они мрачни наговештаји прогласа покрета Европа данас него на оном делу континента који је до пре четврт века носио жиг источног лагера? И тамо, додуше, само у уским круговима интелектуалаца, где речи слобода и демократија још чувају нешто од часних старих значења. Ране још недовољно препознатог глобалистичког тоталитаризма на телу Европе од Љубљане до Риге отвориле су се пре него што су сасвим зарасле оне од баука комунизма.

На ауторе прогласа Феликса Марката и Данијела Кон-Бендита, икону европске револуционарне левице, упозорио је некадашњи чешки председник Вацлав Клаус у манифесту Демократе Европе, пробудите се, препознајући их као рестаураторе претње Марксовог Комунистичког манифеста, који је, каже, однео “десетине милиона жртава”. Подсећајући на мрачну прошлост и осветљавајући још мрачније поруке Кон-Бендита, Клаус каже да Европаствара „међународни савез левичарских партија, који ће постројити све недемократске елементе и преузети сцену“, и упозорава да је то „отворен корак у трансформацији те Уније у европску супердржаву, дизајниран да уништи и европске земље и концепт демократије“.

Последњи у веку прашких демократских лидера, чији се глас на европској сцени чуо даље од гласа њихове земље, исписао је уверење да је Кон-Бендитовом атаку на националну државу могуће супротставити се демократијом. То уверење, међутим, као да је више очитовало Клаусов песимизам него веру. Јер као да је највећи ауторитет међу евроскептицима показао више уздања у европску демократију него у европске демократе. „Али, авај, демократе спавају“ пред Маркат/Кон-Бендитовим прогласом, жали се Клаус. „Демократски политичари слободног света, који се суочавају са могућношћу ропства и даље истрајавају у својој апатији“, пише он, док спрам њих стоји „тоталитарна идеологија, обојена модерним бојама“.

2.

За конзервативног Клауса, чини се, демократија, посебно у рукама данашњих демократа, није ни ново, ни универзално, можда чак ни ефикасно решење против баука који се вратио у Европу. Али он, позивајући демократију, заправо потеже једино оружје којим располаже, и по свом политичком хабитусу и по традицији којој припада. Клаусов српски „брат по бауцима и по оружју“ Војислав Коштуница пре њега је на сопственој кожи осетио немоћ демократије пред оружјима савременог глобалистичког тоталитаризма. Коштуничин силазак са власти 2008. године, још увек неиспричан моменат наше новије историје, био је резултат управо тог судара. Не може се, наравно, до краја рећи да је то био производ неке невидљиве „обојене револуције“, као једног од савремених модела обрачуна са демократијом (иако не само с њом), али још мање је било резултат обичних избора, како је то изгледало на отвореној сцени. Непосредних доказа и речи судионика који би подупрли ту тврдњу за сада нема превише, али доста посредних доказа и снажних индиција упућује на такав закључак.

Пре свега, Викиликсове депеше из Амбасаде САД у Београду упућују на генезу поремећених односа између Коштуничине и странке Бориса Тадића, која не датира од мајских избора 2008, већ од пре јануарских, годину дана раније. Из депеша се види да је ДС већ тад почела да излази из раније постигнутог косовског консензуса. Попуштајући под притисцима и понудама Амбасаде САД да напусти позицију одбране Косова, ДС је већ у зиму 2008, уочи проглашења независности у Приштини, пета колона западних сила. Урушавајући Коштуничине позиције, она већ тад са Западом координише потезе, тако што Вашингтон, на пример, на захтев ДС одлаже приштинско проглашење, остављајући Тадићу простор да победи на председничким изборима у фебруару 2008.

boris-tadic-vojislav-kostunica-sastanak-majkl-polt-1328585176-100899

Коштуничину формулацију којом је у пролеће 2008. објаснио рушење владе са Тадићем и расписивање избора – „враћање мандата народу“ – многи су с разлогом доживели као абдикацију. Додуше, једни су је видели као кукавичко узмицање, а други као прагматично прихватање судбине. Та судбина је, са једне стране, била омеђена великим западним притиском, у коме су се већ јасно виделе припреме за „обојену револуцију“, а, са друге, Коштуничиним одбијањем да у отпору Западу напусти границе демократије. Наравно, тада је још изгледало да он у оквиру демократије има шансу – чије пропуштање му данас многи не праштају – ако је то била шанса. Могао је да сруши коалицију са Тадићем и без избора формира владу са радикалима и социјалистима. Можда је чак, иако још мања, шанса постојала и после избора – да је на прави начин притиснуо већ сломљеног Ивицу Дачића. Али Коштуница је одбио чак и да са Дачићем директно разговара.

Кад је Тадић у ноћи своје изборне победе бесно запретио својим противницима да се не усуђују да „нешто покушају“, добро је знао шта говори. Припреме за избацивање Коштунице из игре већ су одмакле: државни апарат био је потпуно избушен, медијска кампања против ДСС и њених потенцијалних партнера – која је трајала непрекидно од фебруарског „митинга за патике“ – давала је резултат. Службе безбедности биле су разбијене, што се, наравно, јасно видело по њиховој немоћи да предупреде и супротставе се креираним инцидентима на поменутом митингу. Речју, ни за Србију ни за Коштуницу у том тренутку није било никаквих шанси у оквиру његовог демократског вјерују. Чак би се са ове дистанце дало рећи да је његова последња шанса био управо митинг за Косово од 21. фебруара 2008, и то под условом да на крилима народног беса и и на њему изграђеног поверења повуче потезе који би излазили из оквира демократије. Речју, да је Коштуница те године успео да формира владу без ДС, западне силе би га рушиле не бирајући средства, уз животне и ризике потпуног затирања сваке националне политике силом. Инциденти на митингу, стање државног апрата и економска криза, која је долазила, нису давали много наде да би Коштуница то могао да преживи. На крају, дубина политичких промена које су наступиле 2008. године, не много мања од оних из октобра 2000. године, посредан је доказ који указује на величину и значај добитка са којим су рачунале западне силе и, сразмерно њему, на шта су све биле спремне.

3.

Враћање у 2008. годину, кад је у српској власти и јавном простору убијен сваки отпор западним плановима, сведочи о немоћи демократије, Коштуничине или Клаусове свеједно, у директном судару са силом, која ће тек коју годину касније бити препозната као глобалистички тоталитаризам. Уосталом, чак би се у инвентури готово четврт века „обојених револуција“ могла уочити правилност да су оне биле мање успешне у судару са ауторитарнијим режимима него са онима који су тежили демократији. На крају, Владимир Путин, најзначајнији борац за националну државу данашњице, свој успех баштини и на бројним ауторитарним аспектима своје владавине. Отуда, закључак постаје парадокс: националну државу и демократију је против глобалистичког тоталитаризма лакше бранити излазећи из оквира демократских правила него остајући у њима.

Отуда, уске границе Коштуничине моћи и исмевање у јавном простору његовог измештања на политичку маргину после 2008. године – све је то заправо веродостојан опис статуса и граница моћи демократије у нападнутом српском друштву. На крају, Србија се, први пут после Титовог доба, поново исмевала са демократијом, скупо то плаћајући, исто као код Тита. Нестанак отпора власти западним силама убрзао је дезинтеграционе процесе у земљи, претварајући српски јавни простор у неодговорни пир олош-елта, измештајући осе друштва из центра према периферији и рушећи сваки друштвени и политички баланс, тако да је свако сумњиво политичко и социјално понашање пронашло своје место у оквирима маинстреам-а. Са својом демократијом, Кошутиница је не само био у медијима проглашен екстремистом него је то мање-више падало на плодно тле, натопљено утицајем оне измештене друштвене осе, која је, рецимо, модел политичког понашања једног Драгана Марковића Палме, локалног фоклорног популисте сумњиве прошлости, поставила као друштвено узоран, док је модел бриге за државу и демократију доживљен као екстреман.

dragan-markovic-palma-1332318489-137926

4.

Наравно, нису то могле да буду добре године за Коштуницу. Иако је рејтинг његовог евроскептицизма растао, иако се већина грађана непрестано изјашњавала против независности Косова, његов и рејтинг његове странке нису расли. То се само једним делом може приписати сталном рушењу Коштунице у листом прозападним медијима, јер то је, можда још више, било и окретање леђа грађана демократском моделу, који Коштуница представља. То се показало на прошлогодишњим председничким изборима. Изашавши на њих, Коштуница је прошао лоше. Али, истовремено, његова подршка Томиславу Николићу у другом кругу избора била је пресудна, кад се показало да је много више Срба који Коштуници верују него оних који би за њега гласали.

Разумевши то, Коштуница није ни покушавао да после прошлогодишњих избора уђе у власт и домогне се ефективне политичке моћи, али је настојао да искористи свој утицај и заустави или бар успори галопирајућу дезинтеграцију Србије. Иако тај утицај није био мали, он није био ни победнички јер није могао да се носи са утицајем западних амбасада. Отуда је, пошто је власт предала Косово, таква Коштуничина позиција постала све изложенија сумњама.

Наравно, Коштуничини противници из националне интелигениције целом низу замерки данас придружују и његову подршку Николићу. Да ли је заиста погрешио? Прво, важно је бити свестан да између два круга председничких избора у мају прошле године није била могућа неутралност: свако одсуство подршке Николићу, значило би подршку Тадићу. Осим тога, Коштуничина подршка Николићу, било је савим јасно, није била подршка настала на политичкој сагласности, већ на тактичком избору. Јер Тадићева победа тада би била егзактан показатељ да се српски бирачи већином слажу са његовом политиком фанатичног хода према ЕУ, одустајања од Косова, погубног економског колонизовања земље и драстичног сужавања поља политичких и медијских слобода. Иако напредњаци на челу владе у већини ових области нису донели побољшање, а у некима, попут Косова, забележено је и погоршање, они за такву политику нису добили мандат грађана као што би га Тадић добио само да је победио. На крају, процес превазилажења еврофанатичне политике у српском друштву није могуће довести до краја без да се и напредњаци не окушају у власти, без обзира на њихово касније политичко понашање. Овако ће процес трежњења Србије од европског сна, лаких и брзих решења и остваривања правде – али тако да се њиме ствара простор за нове још веће неправде – ићи својим током, брже или спорије. Тај процес, међутим, могао би да буде угрожен на два начина. Први је тренутно готово невероватан – да разочарење бирача у СНС, које свакако следи, искористи ДС и са својим сателитима се врати на власт. На тај начин би оно што нам данас изгледа као процес постало затворен круг из кога нема излаза. Други начин је нешто вероватнији иако још далеко од изгледног: да СНС и ДС после избора формирају заједничку владу. Тада би се круг једнако затворио. Како год са разлогом били разочарани владавином СНС, ДС остаје важна карика, будући да би њиховим повратком поменути процес био заустављен.

Можда је баш тако мислио и Коштуница кад није дозволио да му разочарење у Николића и Вучића отупи оштрицу према Драгану Ђиласу и ДС. Шта год да је рекао лоше о напредњацима, а његови наступи су све оштрији у последње време, Коштуница себи није дозвољавао да заборави на жуте, за разлику од једног дела интелекуалаца, којима је разочарење у Николића и Вучића готово омилило Тадића.

Уместо да упадне у замку политичког лутања, Коштуница је задржао широки план, што се најбоље очитује у ситуацији у којој он напредњацима и социјалистима поручује да ће им помоћи у смени Ђиласа у Београду, али да не може да им се закуне да с њима жели да има ишта више од заједничког непријaтеља.

kostunica-i-nikolic

5.

Реконструкција владе, њен састав, препознавање утицаја који су је стварали и прве најаве о њеним политичким потезима за Коштуницу су, чини се, били исто оно што и Кон-Бендитов проглас за Вацлава Клауса. Не само због тога, и Коштуничин одговор личи на Клаусов. Суочен са трендовима тоталитаризације друштва и политичким и финансијским банкротом земље, Коштуница зна да ће наставак тих трендова бити погубан за Србију, али и да би једнако погубни могли да буду и безуман отпор – какав заговара већи део ванпарламентарне националне опозиције, чак и делови ДСС – или, још више, стварање предреволуционарне атмосфере, која би више погодовала западним центрима и њиховим српским клијентима него патриотским настојањима за ослобађање земље.

И, исто као и Клаус, суочен са свим ограничењима демократије, Коштиница, разумевајући трендове, са једне стране, схвата да демократија неће наступити ни као једина ни као најјача алтернатива упорном подривању и комадању Србије, али да долазе и времена у којима она, бар за њега, неће бити ни копље за у трње. Каква су то времена у која нас већ на период од неколико месеци воде Вучић и Дачић са својом владом, када све то – мало је рећи – личи на баук којим Кон-Бендит наткриљује Европу, и каква у њима може да буде снага и демократије и утицаја Коштунице? Можда не онаква каква би могла да буде довољна да би се Србија спасила, можда не онаква како бисмо желели, али ни онаква како, тако често разочарани, све више говоримо.

Глобалистички тоталитаризам Клауса и Коштуницу брине не само као демократе и Европљане већ и као представнике два малобројна народа са несразмерно снажном традицијом одупирања тим бауцима. Утолико више што тај тоталитаризам неће бити ни избор чешке и српске политичке класе, неће чак бити ни увезен као у време источног блока, он ће бити наметнут одозго, из супраструктуре, као једини могући облик владавине. Отуда је Валдајски говор Владимира Путина – његов можда најупечатљивији идеолошки говор до сада – траг светлости у који ће следећих година гледати европски народи. Они ће бити свесни да руски председник те речи није изговорио у 14. години своје владавине Русијом зато што му је требало толико да га смисли, још свеснији да су Путинови кривудави путеви ослобађања Русије равнији од Клаусових и Коштуничиних таман онолико колико је велико тело Русије снажније од чешког и српског. Идентитет, историја, традиција, нација, држава и демократија – ако већ нису синоними – у Путиновом Валдајском говору јесу нераскидив ланац друштвене каузалности, исто онако као што су негације тих појмова нераскидиве унутар ланца глобалистичког тоталитаризма.

Наравно, гледали би отворенијих очију у тај говор и Томислав Николић и влада Србије кад он не би био негација свега што данас чини њихову владавину Србијом и да није толико сличан њиховим амбицијама од само пре годину дана, кад су се попели на власт на крилима неочекиване изборне победе. Њихови велики планови, ако су уопште били нешто више од слабих покушаја, распали су се за трен, колико је требало западним силама да им оборе хоризонте, уверивши их како њихов опстанак на власти и њихове каријере зависе искључиво од подршке амбасада и ничег више.

Lazar Krstic Vucic i Stros-KanОд тог момента сви рђави трендови у српској политици и друштву настављени су, чак заоштрени: одустајање ДС од одбране Косова и Метохије у новој влади показало се као излазак српских државних институција са Севера Косова; задржан је и радикализован погубни економски модел све већег задуживања, иза кога нема никаквог плана о обнављању производње, већ о продаји преостале државне имовине и обрадивог земљишта; медији и олош-елите наставили су да брутално кривотворе стварност, подривајући саму грађанску супстанцу; друштвена патологија толико је ескалирала да иза себе оставља слику Србије као друштва које умире у болу, напуштено и од инстинкта самоодржања. За то време, подела друштва и по политичкој хоризонтали и по социјалној вертикали постала је толико оштра да је Србија претворена у друштво упаљеног фитиља, немоћно чак и одбројава време до своје експлозије.

ПОЛИТИКА ОДЛАГАЊА УДАРА Кад се сви ти трендови имају у виду, кад се зна да је сваки од њих на овај или онај начин наметнут споља, док је допринос домаће политичке класе само у њеном настојању да се прилагоди и преживи на једном нижем степену политичког ланца исхране, тада је закључак да не постоји ниједан од наведених аспеката дубоке кризе чије решавање не подразумева макар неку врсту отпора западним силама. Влада, међутим, не показује унутрашњи капацитет и за најминималнији отпор. Поред наслеђених објективних околности зашто је тај отпор тешко предузети, његове могућности смањује и чињеница да се Дачић и Вучић, као главне полуге унутрашње моћи, пред странцима не појављују као иоле хомогена политичка воља, већ као оштри конкуренти који своју политичку позицију ојачавају количином понуде странцима. То их, на крају, директно супротставља држави коју воде, јер што су они јачи, то је држава слабија и обратно.

На тај начин влада, јасно опредељена за реалполитчки курс, не испуњава минималне услове који би тај курс чинили изводљивим – нити има иоле чврст стратешки основ за његово провођење нити остварује ма какву суштинску корист за земљу, којом би могла да оправда велике жртве које је дала. Тако се реалполитика Николића, Дачића и Вучића не очитује у избегавању краха земље, већ у одлагању тренутка када ће брод државне политике ударити у зид. Та политика одлагања – мада не само она – носила је Вучића у хапшење Мишковића, када је за кратко време задовољио потребу грађана за правдом. Политиком одлагања добрим делом водила се и реконструкција владе, која је грађанима требало да пружи илузију о новом одлучнијем почетку са новим људима, који нису омрзнути политичари и који уживају неподељене симпатије у друштву. Политика одлагања је и иза Вучићеве идеје да по повољним каматама задужи земљу у Емиратима, а иста стратегија биће и један од мотива за евентуално расписивање ванредних парламентарних избора већ следеће зиме или пролећа, за које су, сваки из својих разлога, посебно заинтересовани Вучић и Коштуница.

Да би се разумела Коштуничина улога у томе потребно је расветлити шта се заправо налази иза тог зида према коме срља брод државне политике. У тренутку кад све кохезионе силе друштва драматично слабе, ниједан од могућих сценарија не би могао да прође без изливања политике из институција и медија на улице – било да ће бити реч о енормном расту уличног криминала са политичким последицама, о серији мањих или већих уличних демонстрација са непредвидивим исходом или чак о некој врсти грађанског обрачуна. Притом, наравно, ваља имати у виду да ови облици изливања политике на улице веома лако могу да пређу један у други, а сви заједно у нешто још теже, што би могло да доведе до тешког проливања крви, где ни главе носилаца власти не би биле ван бубња.

Речју, реалполитика српске владе у крајњој инстанци није избегавање најгорих сценарија, она је пут у чеони судар с њима, и тога су људи на њеном врху потпуно свесни. Та чињеница – која је непосредни производ оног измештања политичке и друштвене осе, која је Коштуницу 2008. померила према маргини, а једну суштински екстремну политку према центру – на дужи рок неодржива је без драматичних последица. Данас је тешко рећи да ли је Коштуница тај који би својим враћањем у центар могао да спречи тај најизгледнији сценарио, али је чињеница да једини он на политичкој сцени има и такве потенцијале и минули рад који их очитује. Идемо редом.

kostunica-dos

ЦЕНА СТАБИЛИЗАЦИЈЕ – Тај потенцијал Коштуница је први пут показао у септембру 2000, кад је у потпуно подељеном друштву његовом изборном победом, по свој прилици, спречен грађански сукоб, који се већ добрано кувао, а можда чак и отворена страна окупација земље. Наравно, Коштуница је платио високу цену тога. Знао је у то време и политичку позадину и намере већине лидера ДОС, због чега није са много одушевљења истакао кандидатуру против Милошевића. Шта је све својом тадашњом победом увео у Србију, грађани, нажалост, гледају већ више од деценије, али шта је све тиме спречио, никад, срећом, неће сазнати јер се није догодило. Зато његов сукоб са већином из ДОС није био неочекиван, и зато је његов пораз 2002. године у том рату и довео до губитка политичке и друштвене равнотеже, која је резултовала порастом насиља у друштву, а оно је финализовано убиством Зорана Ђинђића и Сабљом.

Није Коштуницу склоност Запада за његову политку поново довела на власт 2004. године, већ свест западних сила о томе да раст друштвеног насиља отвара врата непредвидивим сценаријима и потреба за стабилизацијом ровите Србије. Четири године његове владавине, на незадовољство другосрбијанског антидржавља, резултовале су, поред тешких компромиса које је направио, и косовским консензусом, на крају кога је стајао нови Устав Србије, и куповином Телекома Републике Српске, чиме је финансијски и политички стабилизована Република Српска, која је била тешко урушена у перооду 2000-2004. године. Више од свега тога, међутим, Коштуница је учинио на попуштању политичких и друштвених напетости, настојећи да зацели ране подељеног друштва. Наравно, догађаји из 2008. године, описани у првом делу текста, обновили су и продубили поделу и тај домет потрли до те мере да данас о њему више нико и не говори.

Измештање политичке и друштвене осе, и маргинализација и медијска демонизација Коштунице оставили су трага на њему, додуше више на његовом изборном капацитету него на стабилизујућем утицају. То је добро разумео Николић, тражећи од Коштунице подршку у другом кругу прошлогодишњих мајских избора, а касније и Вучић, који је за годину дана власти отворио фронтове и са Мишковићем, и са Ђиласом, и са Дачићем, веома пазећи да то исто не уради са странцима и са Коштуницом.

Због свега тога је после формирања нове владе Коштуница у јавном простору делимично померен са маргине према центру: добио је нешто више простора у медијима (али не превише), потреба да буде дискредитован била је мања (али није престала), понекад је из редова власти поменут у позитивном контексту (али не пречесто). То, међутим, није довело до промене општег политичког тренда јер то померање није дошло као производ враћања измештене друштвене и политичке осе. И баш зато таква позиција Коштунице не може да буде ни стабилна ни дугог века: или ће он морати назад на маргину, или ће оса морати да се врати тамо где јој је место, или ће Коштуница морати да сасвим промени своју политику и потпуно је прилагоди измештеној оси.

DSSИЗА ЂИЛАСОВЕ СМЕНЕ – Догађаји око смене Драгана Ђиласа са места градоначелника Београда почетак су решења те ситуације. Било је сасвим логично то да Коштуница подржи смену Ђиласа, задржавајући свој непомирљив однос према ДС, какав има још од њихове издаје косовског консензуса. Једнако је било логично да одбије да безусловно уђе у градску власт, утолико пре што би тиме напречац жртвовао своју политику за нешто што би највише одговарало влади. То би сасвим зауставило Коштуничину критику владе или би је барем отупило, компромитујући га учешћем у београдској власти, која је у сваком случају више од обичног „неполитичког“ локала. Уместо тога, Коштуница, не улазећи али и не затварајући врата, захтева изборе, и то не само градске него и републичке. Шта то значи?

Коштуници је до градске власти, на жалост дела његове странке коме већ цури са крајева усана, стало као до лањског снега. Њега, прилике су, интересује много већи пакет од Београда, а у том пакету је пре свега политика. То значи да Коштуница – свестан свог потенцијала који је потребан Вучићу и који надилази снагу његове странке у парламенту – неће тражити мало.

Прво, он зна да ће и самом Вучићу бити боље да градске изборе распише заједно са републичким, који ће „повући“ тако да ће ДС тада у Београду бити побеђена много убедљивје него да се одржавају само градски избори. Друго, републички избори биће пре свега судар и развенчавање Дачића и Вучића, који су у свом савезу успевали да један из другог извуку само оно политички најгоре. Треће, Вучић се неће ратосиљати Дачића да би после избора венчао Ђиласа, са којим је откопао све ратне секире овог света. И до ове тачке интереси Вучића и Коштунице су идентични: компликације наступају одавде. Дакле, четврто, Коштуница, знајући га, неће са Вучићем разговарати о лепом времену, већ о кључним питањима будућности земље: о уставу, Косову, економији, НАТО, култури, медијима, Јужном току… Пето, уколико не намерава да изгуби подршку западних сила – а не намерава – Вучић ће и о Коштуничином уласку у владу и о претпостављеним темама морати да разговара са амбасадама. Коначно, цела прича своди се на то да Коштуница у овом моменту, са својих седам одсто, преговара са западним силама о будућности Србије и да ће његов договор или изостанак договора у крајњем значити само једно: ако договора буде и Коштуница уђе у власт, то, наравно, неће значити да Запад одустаје од контроле Србије, али ће значити да нису заинтересовани за овдашњи грађански сукоб. Ако се не договоре, то ће значити да им због нечега треба управо то да Србија у пуном гасу удари у зид, са свим проблемима и свим ризицима које то са собом носи.

Ето, то је данас снага демократије у Србији: недовољна да је ослободи, довољна да спречи крв. Наравно, уколико би Коштуница и странци успели да се договоре – а ту не може бити парцијалих договора, или би био постигнут цео пакет или ништа – све би то било далеко од идеалног. Немогуће је, на пример, да би могао да тражи враћање бриселског споразума на почетак, али би можда могао да стави тачку на даља попуштања; тешко да би могао да Србију у овом моменту скрене са европског пута, али би можда могао да „избије“ толико да европски пут престане да буде безуслован. Као што би можда могао да постигне још понешто.

kostunica 2Онима који мисле да је од овога што Коштуница покушава боље да се настави садашњи владин курс или да је реалније да се патриотска опозиција уједини, да потом сатре напредњаке, социјалисте и жуте, да западним амбасадорима покаже средњи прст, сјури се на Косово и прогласи ослобођење Србије – свакако ће наћи довољно разлога да Коштуницу прогласе издајником, чак и кад он са противником преговара о политичким стварима, а не о парама и позицијама. Рекло би се, међутим, да је смисао ове политике други.

Наиме, и оно што себе сматра реалполитком у Србији и оно што себе види као патриотску политику два су дрвета која не дају плода. Нити су први добили неки уступак или успорили пропадање нити су други успели било шта да ослободе. Што је још важније, све дубљи ров између те две политике чини додатно бескорисном и једну и другу. Са једне стране, напредњаци нису разумели колико би им, кад су већ решили да уђу у политички простор жутих, користило да помогну јачање патротских странака, као што би и том блоку – уместо што бесомучно и по себе бескорисно критикујући Дачића и Вучића, заборављају готово све Тадићу и жутима – било боље да успостави неку везу са реалполитичарима, макар онолику колику је имало Дража са Недићем. Истина, кривица зашто тога нема пре свега је на СНС, будући да не успева да заузме никакву стратешку позицију. Отуда је очигледно да целовитију слику тих прилика има једино „необавештени“ Коштуница, који би, уз све ризике по себе и своју странку, могао да преузме ту улогу. Србија би тада добила оно што јој је у овом моменту неопходно – две политике, које би једна другу чиниле смисленим, где реалполитичари не би морали да под притиском „патриота“ пристану на баш сваки уступак који од њих странци захтевају као што патриоте не би били толико измештени из политичког маинстреам-а као до сада.

Ово је тренутак да се одговори на питање да ли је то могуће. Мало је могуће, али уколико пристанемо на то, тада смо и веома близу да пристанемо како је ипак најбоље решење да се ми лепо међу собом дохватимо за вратове. Али и тада ће Коштуничина улога бити посебна – и реалполитичари и патриоте ће најпре желети да се обрачунају с њим. Последњи пут заједно.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Коштуница или баук и оружје

* Обавезна поља