sinisa ljepojevicObjava predsednika Vladimira Putina da Rusija odustaje od gradnje gasovoda Južni tok je pravi šok. Još jednom je Moskva iznenadila Evropsku uniju i Zapad, što sugeriše da zapadnjaci imaju veoma malo pouzdanih informacija o namerama ruskih vlasti. I, dok analitičari razmišljaju a gubitnici i dobitnici se presabiraju, obustava Južnog toka je jasna poruka da Rusija nema više nameru da moli bilo koga, nema nameru da čeka u zapadnim koridorima političkih intriga i, iznad svega, da za nju Evropska unija gubi prioritet, da je na putu da postane irelevantna.

Gasovod Južni tok je evropsko-ruski projekat, čiji je osnovni cilj da poboljša kvalitet snabdevanja ruskim gasom zemalja Južne i Srednje Evrope, članica EU, i Švajcarske kao i Balkana, posebno onih kroz koje je trebalo da prolazi gasni trasnport. To je dugogodišnji projekat, koji nije imao za cilj samo da zaobiđe politički i ekonomski nestabilnu Ukrajinu nego i da na vreme obezbedi adekvatnu infrastrukturu za sve većom evropskom gasnom tražnjom. Ništa nije bilo toliko sporno dok nije izbila kriza u Ukrajini, kada su Amerika a uz nju i Evropska unija krenule u ekonomski rat protiv Rusije. Ruski gas nije pod sankcijama, ali Južni tok je izbio kao zgodan instrument tog rata. Uloga miniranja projekta poverena je Bugarskoj, slabašnoj članici EU i NATO. I Bugarska je prihvatila tu sramnu ulogu.

Bugarima je izgovor bio da moraju da slede instrukcije Brisela, a Briselu da se Južni tok ne uklapa u takozvani Treći energetski paket. To, međutim, nije tačno jer ugovori o Južnom toku su potpisani pre tog Trećeg paketa, koji, uzgred, još nije završen, pa tako i nije važeći, i samim tim pravno ne podležu kasnijim „paketima“ EU. Politički pritisak je, kao i obično na Zapadu, bio jači, i Bugarska je blokirala gradnju gasovoda. Tu političku ambiciju su prepoznali lobisti i pritisak u javnosti preuzeli su oni zarad svojih interesa.

Ključna primedba iz Evrope je bila da Južni tokom ne može teći gas koji će prodavati ne samo oni koji ga proizvode nego i oni koji su vlasnici gasovoda kao ni oni što transportuju gas. U prevodu, lobisti su uspeli da nametnu Evropskoj uniji da postavi uslov da ruski gas prodaju posrednici, ti lobisti, a ne oni koji su izgradili gasovod, koji su vlasnici gasa i koji dostavljaju gas krajnjim korisnicima. Taj princip, međutim, nije važio i ne važi za sličan ranije izgrađeni projekat Severni tok. Manipulacije i pritisci traju već izvesno vreme, mnogi su, uprkos tome, bili uvereni da će na kraju ipak biti Južnog toka jer to je interes svih i verovalo se da će posle nekih zakulisnih ustupaka i, kada politička bura prođe, sve biti kako je i planirano.

U tom pravcu su išle zapadne procene. Kao i mnogo puta do sada, gotovo uvek zapadne procene o reakcijama Moskve i politici Rusije bile su pogrešne. Niko nije očekivao ovaku reakciju, niko nije očekivao da će Moskva tako odlučno reagovati.

patuljci01

Ko su gubitnici, a ko dobitnici odluke Rusije?

Prvo o dobitnicima. Najveći dobitnici su lobisti u Briselu koji zastupaju mahom američke trgovce gasom. Sada će veći deo Evrope planirane dodatne isporuke ruskog gasa biti prinuđen da nadomesti kupovinom gasa koji se uglavnom dovozi brodovima, što je daleko skuplji gas od ruskog. A posrednici su ti isti trgovci čiji su lobisti u Briselu i Vašingtonu. Reč je mahom o gasu iz arapskih zemalja. Za plasman tog gasa je zainteresovana i politička vlast na Zapadu jer je uzimala ogromne kredite od tih arapskih zemalja, a među aranžmanima je bilo i to da se poveća kupovina skupog gasa sa brodova. A to što je to skuplje i što će da oteža život ljudi i ekonomije, o tome niko ne vodi računa, nikoga u političkoj eliti Zapada uopšte nije briga. I da aspurd bude veći, građani sami finansiraju EU i njenu birokratiju, koji sada za njihove pare rade protiv tih istih građana.

Mnogi su skloni da kažu da je među dobitnicima i Amerika. Amerika jeste politički dobitnik jer je napravila još jedan korak u ponovonom porobljavanju Evrope. Vašington je takođe Evropi ponudio da je snabdeva svojim gasom dobijenim iz škriljaca. To je, međutim, na dugom štapu jer Amerika nema infrastrukturu za utovar gasa na brodove a nema ni brodova. A za sve to je potrebno nekoliko godina. Uz to, neizvesna je sudbina eksploatacije gasa iz škriljaca u Americi jer se pokazalo da je to nerentabilno. Trenutno, na jedan dolar prodatog gasa dolazi 1,4 dolara troškova eksploatacije, pa je to ekonomski neisplativo. Možda bi i bilo ako bi cena gasa drastično skočila, a to znači da će sve to platiti građani Evropske unije. Uz sve to, Amerika već ima ugovore o isporuci tog gasa Japanu, pa nije jasno koji bi onda gas mogla da prodaje Evropi.

Istovremeno se tvrdi da je među dobitnicima i Turska, koja sada postaje jedan od najvećih centara transporta gasa iz Rusije. Turska je generalno dobitnik, ali ne zbog obustave projekta Južni tok. Širenje energetske saradnje sa Rusijom je u pripremi već nekoliko godina, i to je bila poznata perspektiva Turske. Izgradnja novog gasovoda, uz postojeći Plavi tok, takođe je već dugo u pripremi. Ni planirana izgradnja izvoznog gasnog terminala sa ogromnim kapacitetima podzemnog skladištenja na tursko-grčkoj granici takođe nije novost. Izvorno je takav terminal doduše bio planiran u Grčkoj, u luci Aleksandropolis, a trebalo je da ga snabdeva jedan krak Južnog toka iz Bugarske. Grčka je, međutim, od tog projekta odustala još pre četiri godine pod pritiskom MMF, Svetske banke i Evropske unije, što je bio deo paketa „spasavanja“ grčke ekonomije. Svi ti planovi saradnje sa Turskom su od ranije pripremani, pa je teško reći koliko je Turska baš dobitnik zbog obustavljanja projekta Južni tok, ali u kontekstu trenutka objave obustavljanja i ugovora o širenju saradnje sa Rusijom Turska je učinila značajan pre svega politički iskorak, koji može da ima dalekosežne i političke i ekonomske posledice. U tom svetlu Turska je dobitnik.

A gubitnici? Među gubitnicima su pre svega EU, Bugarska i Srbija. Na gubitku su i Italija, Austrija, Mađarska i Švajcarska jer će sada plaćati skuplji gas od drugih dobavljača mada će Rusija tim zemljama drugim trasama moći da poveća postojeće isporuke. Bugarska je gubitnik jer ostaje bez perspektive da postane jedno od ključnih energetskih čvorišta južnog dela Evrope, što bi toj zemlji moglo da donese najmanje 750 miliona evra svake godine. Bugarska je blokirala Južni tok iako je ugovor sa tom zemljom dorađen i u skladu je sa takozvanim Trećim energetskim paketom.

U balansiranoj analizi čini se da je ipak veći, možda i najveći, gubitnik Srbija. Južni tok je praktično trebao da bude najveći investicioni projekat u savremenoj istoriji Srbije. Ekonomski on je trebalo da donese nekoliko hiljada radnih mesta, povoljan gas i najmanje 500 miliona evra godišnje od taksi za transport gasa. Uz to, gasovod je bio i prilika da Srbija izgradi nekoliko termoelektrana na gas i tako postane veliki izvoznik električne energije. Srbija je takođe kao zemlja kroz koju prolazi gasovod kojim se snabdeva nekoliko evropskih zemalja mogla da postane i generalno pouzdan partner evropskim zemljama, što bi promenilo njenu poziciju na savremenoj mapi. Iz ugla unutrašnje situacije, Južni tok je bio jedina investicija sa naglašeno integrativnom funkcijom zbog činjenice da prolazi i kroz Vojvodinu, pa bi u tom svetlu separatističke ambicije dela njenog političkog establišmenta izgubile bilo kakav značaj.

Obustavljanje Južnog toka je zato za Srbiju izuzetno nepovoljan razvoj događaja. Ali, nažalost, jedan deo aktuelne političke elite Srbije bi mogao biti i zadovoljan jer je godinama minirao Južni tok. Predsednik vlade Aleksandar Vučić u prvom reagovanju kaže kako Srbija nije kriva za propast Južnog toka. U osnovi i nije kriva jer je to jedan viši nivo međunarodne igre, ali ipak snosi deo krivice. Jer Srbija je, uprkos potpisivanju raznih ugovora, ipak neprestano minirala projekat Južnog toka. Uostalom, i sam premijer Vučić je nedavno, tokom posete Londonu, izjavio gotovo – utisak je – sa ponosom kako je odbio da sa predsednikom Putinom potpiše završni ugovor o Južnom toku. I takav neiskreni stav Srbije je sasvim sigurno doprineo ovakvom razvoju i u tom smislu Srbija jeste deo krivice.

patuljci02

Šire gledano, skoro ništa manji gubitnik nije ni Evropska unija. Rusija i EU su međusobno ključni trgovinski partneri i prve komšije. Obustavljanje Južnog toka je do sada najsnažniji i najjasniji signal Moskve da o EU više nema nikakvih iluzija. Rusija nema nameru da gubi vreme i na bilo koji način moli EU. Za Rusiju je EU sada samo jedna od strana u poslovima gde važe poslovni principi – ili hoćete ili nećete, niko vas više neće čekati. Drugim rečima, EU postaje irelevantna i što se tiče Rusije, kao jedne od svetskih sila – to je valjda jasno – Evropa više nije bitan faktor na međunarodnoj sceni.

Rusija poslovno neće napustiti Evropu, ali svoju državnu i političku energiju će, gotovo je sigurno, usmeravati na neka druga područja. Recimo na odnose sa Amerikom jer se pokazalo da je Vašington ponovo potpuno ovladao Evropom, pa će sve vezano za Evropu dogovarati sa Amerikom. Evropa je ponovo poražena i ponižena, i Rusija tu više nema velikog interesa. To je politička i istorijska zaostavština EU evropskom kontinentu. Moglo bi se reći i politička zaostavština kancelarke Angele Merkel pošto je ona dominantna ličnost u ovodnevnoj EU.

U prvim evropskim reakcijama se nastoji prikriti poraz i šok, pa neimenovani izvori govore kako je Rusija odustala od Južnog toka zbog „ekonomskih razloga“ a neki tvrde kako je reč o „taktičkom potezu“ predsednika Putina. Već su u pripremi besmislene medijske priče o nekakvim „južnim koridorima“. Neki „poznavaoci“ tvrde da još nije kraj Južnom toku jer bi navodno on mogao biti izgrađen jednog dana. Možda, ali ako tako i bude, onda će to biti pod sasvim drugačijim uslovima, znatno nepovoljnijim i u jednom drugačijem ambijentu.

To samo još jednom potvrđuje koliko EU ne poznaje Rusiju mada ima mnogo informacija. Na primer, većina ambasadora ključnih evropskih zemalja sa stažom u Moskvi već godinama ubeđuje svoje vlade kako predsednik Putin nikad ne blefira, ono šta kaže to je tako, a neko može da se slaže ili ne slaže sa tim.

A Rusija, da li je ona gubitnik ili dobitnik? Moglo bi se reći – i jedno i drugo. Gubitnik je zbog iluzija koje je imala o saradnji sa Evropom, tačnije sa EU. Vlast u Rusiji bila je izrazito proevropska a za predsednika Putina se tvrdi da je čak i germanofil. Rusija je polagala velike nade u saradnji sa EU, bila je spremna da mnogo uloži kako bi se EU osamostalila od američkog tutorstva i realizuje istorijsku ambiciju bližeg saveza sa Istokom. Takve procene Moskve su se pokazale kao pogrešne, i to je sada potpuno jasno. U tom smislu Rusija je gubitnik. Ali, s druge strane, kao što je NATO bombardovanje Srbije, kako je govorio Solženjicin, „probudilo Rusiju“, tako je suočavanje sa iluzijama o EU dalo Rusiji novi impuls ka drugim mogućnostima. U tom svetlu, Rusija je dobitnik. To je ključni, istorijski doprinos Južnog toka. Ekonomski, Rusija je dobitnik. Količina gasa koja je trebalo da ide Južnim tokom će sada ići preko Turske u gasni terminal i na svetsko tržište.

U međuvremenu, američki tenkovi su počeli da se vraćaju u EU, uglavnom u Nemačku. Pre nekoliko godina, u skladu sa novim odnosima u Evropi, američki tenkovi su napustili Stari kontinent, ali sada se vraćaju. Prvi kontingent od 150 tenkova se već vratio a Pentagon najavljuje nove dolaske.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kraj Južnog toka i šokirani evropski patuljci

* Obavezna polja