Budući da se potresi povodom darvinizma ne smiruju i da vinovnici tog zla, kako oni neprikriveni, tako i prikriveni, ne prestaju da „prekoračuju granice otaca“, nastavljajući da zloupotrebljavaju pozicije u crkvenoj prosveti, pokrenut savešću i odgovornošću koju imam u poverenoj mi službi učiteljstva, i ovom prilikom ću još jednom ukazati na hrišćanski stav u vezi s teorijom evolucije i svim njenim negativnim posledicama. Namera mi je da sistematski, koliko je to moguće, izložim ključne aspekte ovog problema, imajući ponajpre u vidu sotiriološki značaj pravilnog ispovedanja vere. Radi toga posebnu pažnju usmeravam na evharistijski kontekst problema darvinizma, jer se, na kraju krajeva, naša vera proverava Evharistijom, kako je govorio sv. Irinej Lionski. I u ovom tekstu okosnica bogoslovske analize svih pitanja u vezi s teorijom evolucije jeste bogoslovlje sv. Maksima Ispovednika, koji „iz dubine vekova“ osveštanog bogoslovskog Predanja, proročki nadahnut, nudi odgovore na sablazni, zamke i nedoumice kojima smo svedoci u vremenu u kojem živimo.

ZAČECI I TEMELJI FILODARVINIZMA

Iako je davno prevaziđen rimokatolički sholastički stav shodno kojem je filosofija, a sa njom i nauka, sluškinja teologije (ancilla theologiae), podanički odnos između ovih dveju oblasti nije iščezao. Teg podaništva prebačen je na Zapadu odavno, a odnedavno kod nas, na jedan broj teologa, koji ne našavaši svoj identitet u istini vere, prednost daju nauci, ne preispitujući bogoslovskim kriterijumima sadržaj koji ona nudi.

Već više od jednog veka biblijskom učenju o stvaranju sveta i čoveka suprotstavlja se jedna pseudonaučna teorija. Anglikanci su njenog utemeljivača – Čarlsa Darvina posthumno rehabilitovali, rimokatolici su ga uveliko prihvatili: papa Jovan Pavle II je 1996. godine izjavio da evolucija „nije samo hipoteza već dokazana činjenica“. Tome učenju sleduje sadašnji papa Francisko, nasuprot njegovom prethodniku Benediktu XVI, koji nije bio sklon da teoriju evolucionizma tretira s pozitivnim konotacijama. I među pravoslavnima su se odavno već pojavili oni koji bi da Darvinovoj teoriji prokrče put, te je još sv. Teofan Zatvornik (1815–1894) opominjao da je „sebe anatemisao svaki onaj koji se oseća pripadnikom Darvinovog učenja i koji tvrdoglavo mudruje protiv Crkve“.

Premda se pravoslavno bogoslovlje nikada nije mešalo u razvitak nauke, kao što je to mnogo puta u istoriji bio slučaj na Zapadu, u stavovima na osnovu kojih se ljudski život tretira kao sredstvo, a ne cilj, teolozi su dužni da, pred licem naučne javnosti, kažu svoju reč. Kritičko preispitivanje naučnih postavki zasnovanih na načelima ontološkog naturalizma naprosto je neophodno, bez tendencije da se bogoslovski pristup nauci nametne. Zadatak verujućih članova jedne svete, saborne i apostolske Crkve jeste svedočenje istine, kako one zapisane u Bibliji, tako i one otkrivene u svetotajinskom životu Crkve Božije, ali i razobličavanje svakog pogrešnog mišljenja, posebno jeretičkog.

Veliku sablazan među vernima naše Crkve je izazvalo nedavno zalaganje pojedinih nastavnika i saradnika Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu za Darvinovu teoriju i teoriju evolucionizma u načelu. Naklonost ovih teologa prema hipotezama o postanku sveta i čoveka koje je zastupao Čarls Darvin, anglikanski teolog po obrazovanju, evidentna je u njihovim rečima podrške teoriji evolucije iznetim u Javnom apelu, upućenom protiv inicijative grupe građana da se izvrši „revizija izučavanja teorije evolucije u našim školama i fakultetima“: „Bez obzira na prigovore koji joj (teoriji eveolucije, prim. Z.P.) se mogu uputiti i poteškoće koje ima prilikom objašnjavanja pojedinih fenomena u istoriji razvoja života, trenutno ne postoji nijedna plauzibilna alternativna naučna teorija koja bi mogla da je zameni“. Istom prilikom, jedan od stručnjaka u oblasti biologije i potpisnik pomenute inicijative koja je zahtevala kritičko razmatranje navedene teorije, izjavio je da „darvinizam i teorija evolucije ne doprinose našem razumevanju bioloških sistema. Biologija bez ikakvih problema može da funkcioniše bez darvinističke dogme“. Pritom, dobro je poznato da darvinizam nije pružio validan odgovor na pitanje porekla života i ljudske vrste, niti je u stanju da odgonetne poreklo genetskog koda, niti da objasni niz svrsishodnih informacija u molekulu DNK i dr.

Kada se samo pođe od ovih sumarnih naučnih činjenica, zauzimanje onih koji predaju biblijsku povest o stvaranju Adama po ikoni i podobiju Božijem, za krajnje ponižavajuću antropologiju i podržavanje teorije o zajedničkom pretku čoveka i majmuna predstavlja nonsense par excellence.

Podrška darvinizmu među teolozima u nas ima svoju genezu i posledica je idejnog ili, još tačnije, ideološkog nasleđa koje je već decenijama obeležilo određene bogoslovske krugove. Jedan od najglasovitijih predstavnika „nove teologije stvaranja“ svakako je pergamski mitropolit Jovan (Zizjulas), čiji je tekst „Religija, nauka i životna sredina“, objavljen u časopisu Sabornost, glasilu braničevske eparhije: „Bilo bi neophodno da hrišćanska teologija prihvati osnovne postavke ideje evolucije u biologiji i shvati da je ljudsko biće organski deo životinjske vrste. Ovo je u saglasnosti sa verovanjem da je čovek mikrokosmos koji u sebi sabira svu ostalu tvorevinu, što su posebno isticali grčki sveti oci Crkve. Ne postoji suštinska opasnost po hrišćansku veru u prihvatanju teorije evolucije u njenim osnovnim načelima, odnosno u ideji da ljudsko biće predstavlja poslednju tačku biološkog razvoja, mada nema potrebe prihvatiti detaljan opis ovog razvoja u Darvinizmu. Sama Biblija govori o stvaranju čoveka u poslednji dan i iz prirodnih sastojaka, već postojećih. Opstanak ljudskog bića zavisi od ostale prirode“.

Misao mitropolita Zizjulasa „da je čovek mikrokosmos koji u sebi sabira svu ostalu tvorevinu“, tj. da je mali svet u velikom – mikrokosmos u makrokosmosu, ima drevno jelinsko poreklo. Ne slučajno, sv. Grigorije Bogoslov je odnos čoveka i sveta iskazao obrnutim redosledom, rekavši da je čovek „veliki svet u malom“ – makrokosmos u mikrokosmosu. Njegov stav je u skladu s Hristovim rečima da je čovekova duša pretežnija od celog sveta, jer kakva je korist čovjeku da sav svijet zadobije, a duši svojoj naudi (Mk. 8, 36). Zašto mitropolit pergamski nije naveo misao velikog bogoslova Crkve, koja mu je zasigurno poznata, može se zaključiti iz ostatka teksta. Svoj stav Zizjulas zasniva na tezi da je „ljudsko biće organski deo životinjske vrste“. Treba reći da ne postoji jedna životinjska vrsta, već mnogo vrsta unutar životinjskog sveta, a čovek nije deo tog sveta, nego jedino biće sazdano po ikoni i podobiju Božijem (1. Mojs. 1, 26), stvoren s ciljem da objedini vidljivi i nevidljivi svet. Prema sv. Grigoriju Niskom, čovek je po svojoj slovesnosti, „brat sa anđelom“.

Prema učenju sv. Irineja Lionskog, sv. Atanasija Velikog i drugih otaca, čovek je biće kojemu je Bog udahnuo Duh Sveti, te je postao duša živa (1. Mojs. 2, 7). Njegovo poreklo je „odozgo“, a ne „odozdo“, a u njegovom telu, sačinjenom od zemlje, život nije potekao iz veze sa zemljom, već sa Duhom Svetim, te je postao duša živa. Čovek nije imao prvo vegetativnu (biljnu) dušu, zatim animalnu (životinjsku) dušu, da bi naposletku primio ljudsku dušu, kako je tvrdio Toma Akvinski, preteča darvinizma. Ovaj razvojni proces on je stavio u vremenski period od četrdeset dana, čime je odbacio biblijsku veru o istovremenom stvaranju duše i tela. Čovek nije „poslednja tačka biološkog razvoja“, kako tvrdi mitropolit Zizjulas, sledujući darvinistima, već car tvorevine koga Bog, na kraju stvaranja, uvodi u njegovo carstvo, dajući mu vlast nad celokupnom tvorevinom. On nije poslednja karika u lancu prirode, već prva tačka u zajednici Boga i sveta i jedino slobodno biće među svim zemnim stvorenjima preko kojeg svet jedino pronalazi jedinstvo s Bogom. Iako ima sve elemente prirode u sebi, čovek je biće koje identitet zadobija u zajednici s Bogom.

Bogom ustanovljeni poredak delovanja u stvaranju i postojanju bića, koji polazi od Boga, ne može biti narušen isključivanjem bilo kog činioca. Stavljanje tela ispred duše u čovekovom odnosu prema tvari, ili pak isključivanje duše iz odnosa prema tvorevini nije svojstveno ocima i učiteljima Crkve. Svako odvajanje tela od duše i njegovo prepuštanje stihijama prirode vodi narušavanju njihovog skladno postavljenog jedinstva, predstavlja „smrt pre same smrti“ i deontologizaciju ljudskog bića. Živonosna veza između tela i Boga ostvaruje se posredstvom duše, nikako bez nje, jer dušu stvara i pokreće Bog, a telo stvara Bog, a pokreće ga duša. Osobenost postojanja duše u odnosu na telo sastoji se u tome što ona ima u svojoj prirodi samopokretnost, za razliku od tela koje to svojstvo nema. Te osobine najočiglednije dolaze do izražaja posle smrti, kada se pokazuje da telo nema samostalno bivstvovanje bez duše, dok duša ima postojanje i posle smrti tela. Dakle, poredak stvaranja čoveka jeste sledeći: Bog – duša i telo, a poredak delovanja čoveka prema svetu je Bog – duša – telo. Sv. Maksim Ispovednik govori o pokretnosti duše i tela na sledeći način: „Ono što se pokreće od nečeg drugog, nema u samom sebi životno načelo, nego ga dobija od pokretača, i postoji sve dok je posedovano od te pokretačke sile. A raspada se čim prestane to dejstvujuće načelo. Ono, pak, što se ne pokreće od nečeg drugog, nego ima sposobnost kretanja samo od sebe, kao što je duša samopokretna, nikada ne prestaje da postoji, jer onome što je samopokretno sleduje to da je uvek pokretno“.

Kad bi dušu pokretalo telo, tada bi, prema učenju sv. Atanasija Velikog, „bilo sasvim prirodno da i ona umire kada se njen pokretač od nje odvoji“. Duša ne umire, jer telo nije njen pokretač, već samo gradivni element bića, preko koga čovek ima zajednicu sa svetom. Posredstvom tela, duša prima utiske iz sveta, ali telo ne donosi nikakve odluke u vezi s načinom jedinstva sa spoljašnjim svetom. Takozvani „telesni čovek“ nije onaj koji se lišio duše, nego koji je svoju dušu potčinio telesnim željama i strastima. Darvinistička teza o čoveku kao biću svedenom na animalne funkcije, na instinkt, nema uporište u realnom iskustvu svakog pojedinačnog čoveka, ali ni ljudske vrste u celini. Čovek je uvek biće koje je (i kod onih koji su najviše ugroženi na planu intelekta) iznad svih svojih bioloških funkcija, jer poseduje dušu kojom je otvoren za gornje svetove, za zajednicu s Bogom, s anđelima i svetima. Za njih, kao i za one koji su dostigli duboko smirenoumlje, Gospod Hristos kaže: Blaženi ništi (siromašni) duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko (Mt. 5, 3). Takvi su smirenjem dosegli do Gore bogopoznanja, koja je, prema rečima sv. Grigorija Niskog, „u čistoj vedrini istine, izbegla svaku senku uzdignutih brežuljaka zlobe i sa svih strana je obasjana lučama istinite svetlosti“.

Na sasvim suprotnoj strani od ništih jesu oni koji su svoje intelektualne darove okrenuli protiv Darodavca Boga, samim tim i protiv sebe. Mnogo puta se u ljudskoj povesti pokazalo da je čoveku najveći neprijatelj luciferska gordost. Premda sazdan od Boga, čovek ima slobodu da se do te mere udalji od svog Sazdatelja i okrene propadljivom svetu, da mu veza s Tvorcem postane izlišna. Kao takav, on se odvojio od logosa svog bića, od Božije volje o sebi i nalazi se u neprirodnom (παρά φύσιν) stanju i pošto stranstvuje u ovom svetu, hraneći se prolaznim stvarima, zaboravlja na izobilje života koje mu Bog pruža (Lk. 15, 17–19). Udaljavanje od Boga takvog čoveka može dovesti do toga da bude „demon po duhu“, ili da svede sebe na nivo beslovesnih bića, da se upodobi „majmunu po ponašanju“. No, uprkos svemu, on nikada ne gubi logos bića, tj. ne može promeniti Božiju volju o sebi i postati demon ili majmun.

Zanemariti čovekovu logosnost znači lišiti čoveka onog što je najvažnije u njemu, prevideti slobodu kao najveći Božiji dar i zanemariti pozvanje koje ga čini gospodarem svog bića i celokupne tvari. Gubeći iz vida bogoslovsku potku čoveka, mitropolit Zizjulas je, suprotno Hristovim rečima, da ne živi čovjek samo o hljebu, nego i o svakoj riječi koja izlazi iz usta Gospodnjih (Mt. 4, 5), ustvrdio da „opstanak ljudskog bića zavisi od ostale prirode“. Ova poluistina se ne može dovesti u vezu sa rečima Gospoda Hrista, kojima se nedvosmisleno ističe uzvišenost ljudskog postojanja: Duša je pretežnija od jela i tijelo od odijela (Lk. 12, 23). Zizjulasova zamena teza dolazi do punog izražaja kada se njegove reči stave pored reči sv. apostola Pavla, da sva priroda tuži i čeka da se jave sinovi Božiji da je oslobode od truležnosti (Rimlj. 18, 21).

Stavove mitropolita Zizjulasa zastupa i episkop braničevski Ignjatije, a na njegov odnos prema Darvinovoj teoriji ukazano je još pre petnaest godina u dnevnom listu „Blic“ 9. septembra 2004: „Predsednik Komisije Srpske pravoslavne crkve za pripremu programa verske nastave episkop braničevski Ignjatije kazao je još pre tri i po godine da je Darvinova teorija pogrešno shvaćena kod nas.“ U istom napisu citirane su i reči pomenutog episkopa SPC: „Darvin nije postavljao u svojim knjigama pitanje da li je Bog stvorio čoveka i svet. Na to pitanje nije ni odgovarao. On je samo govorio o tome na koji su način čovek i ostala priroda vezani. I ta veza ne može biti strana, ni nama teolozima“.

Očigledno je da je episkop Ignjatije rekavši da je „Darvinova teorija pogrešno shvaćena kod nas“ aludirao na to da je nerazumevanje ove hipoteze prisutno u crkvenim krugovima. To potvrđuje njegov iskaz da Darvinova teorija o povezanosti čoveka i ostale prirode „ne može biti strana ni nama teolozima“. Na koje je teologe pritom mislio episkop braničevski? Svakako na mitropolita Zizjulasa i na sebe, jer na osnovu njegovih bogoslovskih mnjenja, od disertacije do poslednjih tekstova, teologija na razmeđu vekova pripada njima dvojici, Zizjulasu i njegovom epigonu. I dok je Zizjulas dao nemali doprinos u mnogim dogmatskim temama, o nekakvom značaju bogoslovlja episkopa Ignjatija nema valjanih razloga trošiti reči. U svemu što je napisao on je ponavljač mitropolita Zizjulasa, pa je tako i na polju evolucije njegov spiritus movens pergamski episkop. Prethodno iznete kritike upućene mitropolitu Zizjulasu, bezrezervno se, dakle, mogu uputiti i na adresu episkopa Midića.

Treba, međutim, istaći da se Zizjulas i njegov sledbenik ne poklapaju u potpunosti. Na mestu gde Zizjulas završava misao i stavlja tačku, vladika Ignjatije, valjda zarad orginalnosti, stavlja zapetu i „produbljuje“ ono što je njegov predvodnik započeo, a to je uvek na štetu ovog prvog. U nastojanju da bude inventivniji od Zizjulasa, on ide i protiv samih činjenica ili uprkos činjenicama. Tako, episkop Ignjatije u osvrtu o darvinizmu tvrdi da Darvin nije odgovarao na „pitanje da li je Bog stvorio čoveka i svet“. Ipak, ni po ovom pitanju, Darvin nije, suprotno mišljenju episkopa braničevskog, ostao bez svedočanstva o sebi. On se bavio ovim problemom gotovo ceo život, dao je odgovore i u knjizi Poreklo vrsta i u spisu Poreklo čoveka. Darvinove krize vere bile su više pravilo nego izuzetak. U pismima sačuvanim u njegovoj Autobiografiji postoje svedočanstva i da je bio „verujući“, agnostik, ali i neverujući: „U moju dušu se polako potkradalo neverovanje, tako da sam na kraju postao potpuno neverujući“. Kontradiktornost je Darvina pratila do kraja života. Neposredno pred smrt, u pismu od 28. 2. 1882 g. engleskom geologu D. Mekintošu (1815-1891), on je još uvek pokušavao da odgonetne pitanje: „Može li biti dokazano postojanje spoznajnog [conscious] Boga na osnovu postojanja zakona prirode (tj. određene kauzalnosti događaja). To je složeno pitanje i ja sam se mnogo zadržao na njemu, ali nisam našao jasan odgovor“. No, kako je mogao doći do jasnog saznanja onaj koji je rekao: „Ja lično ne verujem ni u kakvo Otkrivenje.“

Dakle, Darvin je ostavio iza sebe dovoljno potvrda kakav je bio njegov odnos prema Bogu. No zašto bi to sve morao da zna vladika Ignjatije, koji, pokazalo se mnogo puta, živi u uverenju da ono što on ne zna, ne zna ni niko drugi. Darvin je, prema rečima protojereja-stavrofora Andreja Filipsa, u svojoj teoriji „namerno isključio Tvorca iz svojih posmatranja. Njemu je bila tuđa ideja o postojanju Promisla i Boga ljubavi, Koji interveniše u stvorenom svetu i vodi ga Svojom rukom. Po njemu, tvorevina se razvila bez Boga. Darvinov je intelekt bio bezblagodatan, bez obzira na to kakvo je, možda, bilo njegovo srce“. On tvrdi da je Darvin „izgubio svoju veru, ali mi se pitamo da li je ona ikada i postojala, jer da ju je imao sigurno bi tvorevinu, koju je proučavao čitavog života, sagledavao u potpuno drugačijem svetlu: To i jeste njegova tragedija – Darvin je bio žrtva zapadnjačke evolucije – evolucije ateizma“ – zaključuje Andrej Filips.

Mišljenje episkopa Ignjatija da „Darvin nije postavljao u svojim knjigama pitanje da li je Bog stvorio čoveka i svet“, nema neutralni karakter, jer „za one koji verom znaju da takav Bog postoji, njegova teorija ima ograničen značaj, zato što isključuje ključni deo slagalice“ – pravilno prosuđuje prota Filips. Za episkopa braničevskog mnogo je važnije pitanje „na koji su način čovek i ostala priroda vezani“. U prvi mah, moglo bi se pomisliti da ovog nekritičkog sledbenika Zizjulasa – zastupnika ideje da „ontologija isključuje etiku“, konačno počinju da zanimaju i etički problemi. Međutim, to je samo privid, jer on se ne bavi ontologijom kada je najpotrebnija, kada se ne sme zaobići. Umesto odnosa Boga i sveta, koji suštinski određuje i čoveka i svet, episkop Ignjatije ističe ono čime se prevashodno zanimao Darvin: pitanje odnosa unutar tvorevine, bez kauzalne veze s Bogom. Na ovaj način on beži od suštinskog problema darvinizma. Zaklanjajući sramotu Darvina, episkop braničevski krije svoju sopstvenu, te otuda i njegov zaključak da Darvinovo tumačenje odnosa između prirode i čoveka „ne može biti strano nikome“. Govoreći tako, on ustvari ističe apsolutnu važnost darvinizma. To je darvinizam par excellence. Kada kaže da Darvinovo učenje ne može biti strano „ni nama teolozima“, on sebe stavlja u red njegovih pristalica.

VERA U SVETU TROJICU I DARVINIZAM

Ako je Darvinu, kao anglikanskom kvazi-teologu, bilo strano Božije Otkrivenje i nepoznato učenje otaca Crkve, ne bi se očekivalo da je to slučaj s pravoslavnim bogoslovima koji su branili doktorate na bogoslovlju sv. Maksima Ispovednika, sv. Grigorija Bogoslova i drugih otaca Crkve. Među njima je i episkop Maksim (Vasiljević), vodeći evolucionista u nas, koji smatra „da je u svetu ogroman broj hrišćana naučnika koji zastupaju teoriju evolucije, ali im to ne predstavlja prepreku da veruju u sve osnovne istine hrišćanske vere: Svetu Trojicu, Hrista, Crkvu, svetitelje, blagodat Duha Svetoga, Svete tajne i tako dalje“. Nije tačna njegova tvrdnja, i potpisnika Apela podrške darvinizmu da „vera u trojičnog Boga koji je slobodni tvorac sveta i života, uopšte nije (nužno) u sukobu sa teorijom evolucije“. Kako će episkop Maksim objasniti Darvinov iskaz iz dela Poreklo čoveka: „Barem sam, nadam se, ipak učinio dobru uslugu, jer sam pomogao da se obori dogma o posebnom stvaranju“, jer ova misao je uperena protiv bilijske istine o stvaranju sveta po vrstama (1. Mojs. 1, 11).

Za sagledavanje problema odnosa Boga prema svetu u stvaranju i rasvetljenja tajne vere u Svetu Trojicu od posebnog značaja je učenje sv. Maksima koji je protumačio ključne probleme svog vremena i na taj način dao dobre polazne osnove za razrešenje mnogih savremenih nedoumica. Agnosticima svih vremena, savremenim protestantski nastrojenim apologetičarima i ateistima, koji ili odbacuju Boga ili na pogrešan način govore Njegovom odnosu sa svetom, sv. Maksim uputio je ovu misao: „Nećemo nikad nazvati mudrima one koji nisu mogli ili nisu hteli poznati Boga preko Njegovih stvorenja“. O načinu na koji stičemo veru u trojičnog Boga posmatranjem tvorevine, on govori sledeće: „Kao što na osnovu postojanja bića verujemo da postoji i sam nadsuštastveni Bog, tako na osnovu razlike suština među bićima po vrstama, saznajemo da postoji Premudrost koja je urođena Njegovoj suštini, koja održava bića. I opet, na osnovu suštinskog kretanja bića po vrstama, shvatamo da postoji Život koji je urođen Njegovoj suštini i koji dopunjuje bića, stičući i pojam o Svetoj Trojici – o Ocu i Sinu i Svetom Duhu – kroz celomudreno posmatranje tvorevine. Jer, večna Božija Sila jeste Logos, kao jednosuštan Njemu, a večno Božestvo jeste jednosuštni (Ocu) Sveti Duh“. Nedvosmislen je sv. Ispovednik u tvrdnji da je postojanje sveta na osnovu razlike suština (priroda) među bićima po vrstama temelj vere u Sina – Premudrost te da suštinsko (prirodno) kretanje bića po vrstama predstavlja osnov vere u Svetog Duha.

Očigledno je protivrečje između stavova filodarviniste episkopa Maksima i „pročih s njim“ i učenja Crkve. Darvin i drugi evolucionisti ne prihvataju biblijsko učenje o stvaranju sveta po vrstama, a to njegovi sledbenici u redovima Crkve ne vide ili neće da vide kao prepreku za pravilno ispovedanje vere. Oni ili odbacuju biblijsko učenje i tumačenje sv. Maksima, ili ga ne poznaju. No, može li neko ko ne poznaje učenje otaca Crkve istupati u ime Crkve i u ime njene najveće visokoškolske ustanove? Nije dovoljno nominalno ispovedati Svetu Trojicu, a u samoj realnosti odbacivati svemoć Trojičnog Boga i ne ispovedati veru da su Otac i Sin i Sveti Duh stvorili svet neposredno, bez evolutivnih procedura.

Krajnje je beznadežno priklanjanje episkopa Maksima agnosticizmu, u pokušaju da misao apostola Pavla, da niko ne zna šta je u čovjeku do duh njegov (1. Kor. 2, 11), protumači u skladu sa svojim darvinističko-agnostičkim postavkama. Iz ovih apostolskih reči ne treba izvoditi stav da „sama priroda odnosa sa Bogom nije poznatljiva nikome“, kako veli vladika zapadnoamerički. Mora se imati u vidu da istrgnutoj Apostolovoj misli slede reči: Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega (1. Kor. 2, 11). Kada se ima u vidu dati kontekst onda je jasno da ap. Pavle ne govori o odnosu čoveka prema Bogu, budući da pravi poređenje između čovekopoznanja i bogopoznanja. Već u narednom stihu, protivno svakom agnosticizmu, Apostol jasno poručuje: A mi ne primismo Duha ovoga svijeta, nego Duha koji je od Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga (2. Kor. 2, 12). Izgleda da samo vladiki Maksimu nije jasna „priroda odnosa sa Bogom“, i pored toga što ap. Pavle kaže da znamo šta nam je darovano od Boga. Kao hrišćani ispovedamo Boga i Duhom Svetim imamo živ odnos sa Njim, jer govorimo, ne riječima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetog, duhovno duhovnim dokazujući (2. Kor. 1, 13).

Na osnovu konkretnog odlomka iz Poslanice Korinćanima i celokupnog kazivanja ap. Pavla o telesnom čoveku i čoveku u Duhu Svetom, kao i na osnovu učenja sv. Maksima o odnosu između Božijeg načina postojanja i postojanja sveta, jasno je da je bogopoznanje dar Božiji. Bog poznaje nas da bismo mi Njega poznali, budući da mi volimo njega, jer On prvi zavolje nas (1. Jn. 4, 19). Mnogi podvižnici Duha, poput sv. Grigorija Bogoslova, sv. Simeona Novog Bogoslova, sv. Grigorija Palame, detaljno su svedočili „o prirodi odnosa s Bogom“. Iz asketskog iskustva Crkve je više nego jasno da dar bogopoznanja ne mogu zadobiti svi, već samo oni koji veruju Pismu i njegovim rečima. Neprihvatanje biblijske vere o zasebnom poreklu vrsta (1. Mojs. 1, 11) predstavlja iskazivanje neverovanja u Sina, Koji održava bića u postojanju, a neprihvatanje prirodnog kretanja po vrstama predstavlja odbacivanje vere u Svetog Duha, Koji dopunjuje bića u njihovom postojanju.

Nije moguće ispovedati veru u Svetu Trojicu, a ne ispovedati i veru u Božije stvaranje sveta, jer Otac stvara kroz Sina u Duhu Svetom, tako da u svakom aktu stvaranja učestvuje svecelo Sveta Trojica. Neprihvatanje ovih istina predstavlja greh neverovanja, a taj greh, prema učenju sv. Maksima, jeste hula na Duha Svetoga: „Sve ono u čemu neko greši prema ljudima ima mnoge motive (razloge) opraštanja – jer neko, grešeći prema (jednom) čoveku, a drugom čoveku dobro čineći, prirodi kojoj je sagrešio njoj se i opravdava, a hula na Duha – koja je neverovanje, koje nema drugi povod za praštanje nego da neko postane vernik – s razlogom, onome koji u neverju okonča život, ne dopušta da mu se oprosti greh neverovanja i bezbožnosti, ni ovde ni u budućem (veku)“.

VERA U STVARANJE SVETA I DARVINIZAM

Uzaludno je to što vladika Maksim pokušava da argumente za darvinizam pronađe u bogoslovlju sv. Grigorija Bogoslova, koristeći njegov izraz ζῷον θεούμενον. Prevodeći ga rečima „životinja u procesu oboženja“, episkop Maksim demonstrira svoje tendenciozno uverenje, a ne tumači svetiteljevu misao na adekvatan način. Pojam ζῷον, naime, pre svega znači: „živo biće“, ono što je „živo, živ stvor, stvorenje“, a zatim se još prevodi i kao „životinja“, „biljka“ i dr. U kontekstu učenja sv. Grigorija tačan smisao izraza ζῷον θεούμενον jeste „oboženo živo biće“. Ovde je, dakle, reč o podmetanju kukavičijeg jajeta i zameni opšteg pojma pojedinačnim. Nije svako živo biće životinja, kao što nije ni biljka, ni čovek. Praveći izbor između više značenja reči ζῷον, vladika Maksim preuzima ono koje najviše odgovara njegovim darvinističkim shvatanjima. To i jeste suština filodarvinizma – slobodno opredeljenje za nižu, a ne višu vrstu, za animalno, a ne ljudsko poreklo.

Iz mnoštva značenja reči ζῷον upravo se vidi da je ona u saglasju sa biblijskim poimanjem postojanja sveta po vrstama, budući da ukazuje na ono što je sv. Grigorije svakako hteo da naglasi korišćenjem ovog izraza – da je čovek jedino živo biće koje se izdvaja od svih drugih kao slobodno stvorenje i nosilac oboženja celokupnog sveta. Bilo bi dobro da teolozi darvinisti (naročito oni koji gledaju druge sa visine svojih katedri), stave sebe u ulogu čitaoca i iznova, „opet i opet“ iščitavaju reči apostola Pavla: sva priroda tuži i čeka da se jave sinovi Božiji da je oslobode od truležnosti (Rimlj. 18, 21).

Sledujući učenju iskazanom u knjizi Postanja, sv. Maksim Ispovednik uči da ceo svet i svaka vrsta ima postojanost u Božijoj volji, tj. logosu bića koji joj prethodi i koji se ogledaju „u održanju stalnosti svake pojedine vrste“. Bog nije ostavio mogućnost prelaska iz vrste u vrstu, jer nije sva živa bića sazdao na isti način. Ne samo biljne i životinjske vrste, nego i delovi čovekovog bića, duša i telo, ne mogu odstupiti od vrste koju sačinjavaju kao celinu, jer njihov logos odnosa (tj. bivanja prema nečemu) „poseduje jedinstvo po prirodi koje nema nikakav odnos prema nečemu drugome, te stoga ne može da, kroz spajanje s nekim drugim, po prirodi upotpuni ipostas, bez propadanja i bez prelaska u ono što nije bilo. Naime, ono što po sebi odranije postoji, tome nije prirodno da se menja u ipostas druge vrste“.

Sveti Maksim Ispovednik

Ako bi se u obzir uzela darvinistička pretpostavka da duša ili telo postaju složeni, radi obrazovanja druge vrste, onda bi se, shodno učenju sv. Maksima, svako od njih (i duša i telo) trošilo „istupajući iz svojih prirodnih granica, postajući onakvo kakvo nije stvoreno i pretvarajući se u ono što nije bilo – a ima li od toga išta nerazumnije?“. Da li je, posle ovih reči sv. Maksima, jasno darvinofilistima do kakvog bezumlja su se srozali? Samo „istupljenije iz uma“ može dovesti do učenja o „istupljeniju“ jedne vrste u drugu.

Sv. Maksim nas uči da odstupanju od logosa prethodi strasnost, ali ona nije u stanju da promeni stalnost ili postojanost vrste. Ukoliko bi bilo moguće da duša ili telo obrazuju neku drugu vrstu po prirodi, onda bi, saglasno sv. Ispovedniku, i jedno i drugo „uvek činilo ono što je svojstveno njihovoj prirodi, tako da duša nikada ne bi prestala da se preovaploćuje, niti bi telo prestalo da se preoduševljuje“. Zaključak koji izvodi sv. Maksim jeste da čovek kao celovito biće, nije produkt ni „strasnosti“, niti prirodne sile „delova pri njihovom uzajamnom spajanju“, već Božije volje o njihovom istovremenom nastajanju. Na osnovu ovog stava velikog učitelja pravoslavne antropologije, lako je izvući zaključak da je odnos čoveka prema bilo kojoj drugoj vrsti određen njegovim logosom bića, Božijom voljom koja je nepromenljiva, tako da čovek ne može stvarati nikakvu novu vrstu ni sa jednim drugim bićem.

Logosi bića se ne mogu izuzeti od zakona prirode, koji se pak ogledaju „u istovetnosti prirodne energije svake vrste“. Za sv. Maksima bogoslovlje je neodvojivo od prirode, zato što Bog, ne prepušta svet koji stvara svojom voljom silama stihije, nego je u njemu prisutan i delatan posredstvom prirodnih zakona. Cilj držanja prirodnih zakona jeste u tome da nas poučavaju kojoj vrsti čovek pripada i da „čovek nauči da ne menja prirodni sa nekim drugim – neprirodnim zakonom“. U biljnom i životinjskom svetu ne postoji nikakva „prirodna potreba“ za prelaskom iz vrste u vrstu, za „mešanjem“ vrsta, pošto se sva bića ponašaju ili po instinktu, ili po urođenom, od Boga datom, prirodnom zakonu. Problemi nastaju kada ljudi nastoje da preusmere prirodnu energiju drugih bića ili svoju sopstvenu energiju. Ova opasnost je mnogo veća od pokušaja konstrukcije mitoloških sirena, kentaura i različitih, genetski modifikovanih organizama. Najkobnije pošasti našeg vremena upravo su posledice neprirodnog usmeravanja ljudske energije – homoseksualizam, i prekida te energije, tj. prekida života novog bića – čedomorstvo.

Logosi bića i zakoni prirode predstavljaju, dakle, osnovne pretpostavke postojanja celokupne tvari. Tvorevina logosima bića, prema kojima se upravlja, objavljuje svoga Tvorca, a prirodnim zakonima, vaspitava čoveka za vrline. Svaka priroda može imati samo jednu prirodnu energiju, te je otuda besmisleno govoriti o podeljenosti u delovanju prirode. Dejstvo u suprotnom pravcu od prirodnog jeste greh, jer je posredi zaokret od bogoustanovljenog načina upotrebe energije. Pogrešno usmerenje prirodne energije ili njena zloupotreba jesu razlozi zašto vrline, iako pripadaju prirodi slovesnih bića, nisu jednako prisutne i delatne kod svih ljudi. Sv. Maksim govori i o „neostvarenju onoga što pripada prirodi“. Sledujući njegovom učenju o mudrosti i dobroti, koje se daju onima koji će na osnovu vere zadobiti večno dobrobitije, „nećemo nikad nazvati mudrima one koji nisu mogli ili nisu hteli poznati Boga preko Njegovih stvorenja“, ali, isto tako, nećemo nazvati dobrima one koji iskrivljuju prirodne zakone i koji ne ispunjavaju vrline, ni delom, ni rečju.

PRAVOSLAVNA ANTROPOLOGIJA I EVOLUCIONIZAM

Za razliku od Darvina, kojemu je bilo strano Božije Otkrivenje, teolozi darvinisti u formalnom smislu prihvataju i Sveto pismo i Predanje, ali ostaju privrženi stavovima teorije evolucije. O tome kako je moguće spojiti nespojivo: Božije stvaranje i teoriju evolucije, pokušavaju da predoče drugi zastupnici ovog novog učenja o stvaranju. Prema Hristu Janarasu, jednom od zastupnika relativnosti teorije evolucije, „Crkva se ne plaši da će njena istina biti okrnjena time što nauka prihvata ‘evoluciju vrsta’ i da čovek eventualno biološki potiče od majmuna… Bilo da se ovo poreklo čoveka poklapa sa biološkom pojavom ljudske vrste ili da se ono ukopčava kao jedan beočug u lancu evolucije svih vrsta, istina biblijske i crkvene antropologije se time uopšte ne menja“.

Ovom stavu se pridružuje i Aleksandar Đakovac koji kaže: „Sa određenom dozom smelosti možemo izneti hipotezu da je evolutivni razvoj pre pada, predstavljao deo promisla Božjeg… Evolucija bi, dakle, mogla biti shvaćena kao način na koji Bog stvara. Samo stvaralaštvo nikako nije na taj način ugroženo, nego naprotiv ono dobija dublji smisao. Ovako shvaćena evolucija bi mogla da dâ pozitivan doprinos teologiji, jer bi joj pomogla u jasnijoj artikulaciji njene svagda prisutne spoznaje da čovek nije biće odvojeno od ostale prirode (tvorevine) nego da je njen sastavni deo“.

Janaras, za njim i Đakovac, potpuno relativizuju pitanje čovekovog stvaranja, previđajući jedinstvenost i uzvišenost njegovog postanka. „Evolucija vrsta“ ili „evolucija kao način na koji Bog stvara“ podrazumeva postojanje kataklizmi ili, u najmanjem, nesklad među živim bićima, pre postanka čoveka, što je u suprotnosti s biblijskom povešću o stvaranju. Prelazak iz vrste u vrstu, nastanak čoveka od primata, i sve drugo što prati teoriju evolucije znači pripisivanje Bogu onih dela koja On nije učinio. Sv. Maksim proročki ukazuje na besmisao takvih pretpostavki: „Govoriti da određena bića, saobrazno svojim prirodnim osobenostima, nisu u njima bez izuzetka prisutna pri njihovom prvobitnom sazdavanju, znači sve uzajamno mešati i tvrditi da nijedna stvar nije ono što jeste i kakvom se naziva. A što je najgore, pokazaće se da takvo tvrđenje neskriveno sadrži najveću klevetu protiv božanske premudrosti i sile“.

Smelost s kojom pomenuti teolozi darvinisti atakuju na Božiji Promisao i prilagođavaju ga evolucionoj teoriji, posve je besprimerna. Premeštanje Promisla u nepojamnu prošlost, u vrtloge predkosmičke biologije, predstavlja sablažnjivu iluziju kojom se nameće izvitoperen odnos između čoveka i tvari. Prema takvom shvatanju, zajedništvo čoveka i drugih bića se može zasnivati čak i na pretpostavci da je čovekovo telo bilo u jedinstvu s vegetativnom ili animalnom dušom. Ako bi pračovek evolucije u nekom predadamovskom periodu, o kojem govore ovi teolozi, radi jedinstva s biljnim svetom, imao vegetativnu dušu, koja doprinosi hranjenju i rastu, onda bi, da se poslužimo mišlju sv. Maksima, „to telo, koje se hrani i raste, po svom logosu očito pripadalo nekoj biljci, a ne čoveku. A kako čovek može biti otac biljci, to ne mogu da razumem „. Druga opcija polazi od toga da čovek, u cilju jedinstva s životinjskim svetom, može da zadobije čulnu dušu, tj. dušu neke životinje, konja ili bika npr. ili, shodno darvinističkoj verziji, majmuna. No, takav čovek „pri prvobitnom sazdavanju ne bi bio po prirodi otac čoveku, nego… nekoj zemaljskoj životinji… Ima li od ovoga išta neumesnije i bezumnije?“ – upućuje retorsko pitanje sv. Maksim Ispovednik pretečama darvinizma i današnjim teolozima darvinistima. Jednako neumesno ili možda još neumesnije je da neka zemaljska životinja, u darvinističkoj verziji – majmunoliki predak bude otac čoveku.

Svaka od navedenih varijanti evolucionizma podrazumeva besporedak u prirodi, a sama misao o stihijnosti sveta suprotstavljena je Božijem promislu. Čak i kada je Adam narušio lični odnos s Bogom i kada je, shodno biblijskoj povesti, njegov greh izazvao nesklad u prirodi, koja je „pustila bodlje i trnje“, Bog nije svoju tvorevinu prepustio sebi samoj, niti nekim sekundarnim zakonima u njoj. I posle pada praroditelja nije promenio Svoju volju o bićima, niti je dao vlast nekakvim „alogosnim silama“ nad njima.

Skup o Darvinizmu u Bogoslaviju

HRISTOLOGIJA I DARVINIZAM

Ideja evolucionog razvoja predstavlja ne samo atak na biblijsko poimanje odnosa između prvosazdanog Adama i ostale tvorevine, na razumevanje autentične čovečnosti prvog čoveka, ali, isto tako, i odnosa Starog Adama i Novog Adama – Hrista, po čijem je liku naš praroditelj sazdan. Prema učenju sv. Maksima, „Bog je prilikom prvog stvaranja u zajednicu sa Sobom priveo čovečansku prirodu, koja je bila čista, pošto je počastvovana (stvaranjem) rukom Božijom, i što joj je, kroz udahnjivanje (daha), predao upodobljenost božanskoj lepoti po obrazu“. Hristos je istinski čovek, rođen iz čiste devičanske krvi Djeve Marije, prave i istinske predstavnice ljudskog roda, što potvrđuju jevanđelisti Matej (Mt. 1, 1–16) i Luka (Lk. 3, 23–38) iznoseći Njegov rodoslov i nabrajajući sve Njegove pretke do praoca Adama. Nije, drugim rečima, Hristos nastao od nekakve ljudske prirode koja bi bila produkt evolutivnih promena izmaštanog pračoveka primata.

Lažna antropologija uzrokuje i iskrivljenu hristologiju. Ako su nam merilo reči sv. Teofila Antiohijskog: „Pokaži mi tvog čoveka, pa ću ti ja pokazati svog Boga“, onda je više nego jasno da na osnovu čoveka koji ima „darvinovsko“ poreklo nije moguće pokazati bilo kakvog Boga. Tim pre, nemoguće je pokazati Hrista, koji se u Ovaploćenju prisajedinio sjemenu Avramovu (Jevr. 2, 16), kome je predak prvi čovek, nosilac Njegove, kao i naše, genealogije po telu. Samo posredstvom Boga koji je primio telo – istinsku ljudsku prirodu, bilo je moguće spasenje ljudi. Da Hristos nije primio celu ljudsku prirodu, da je i najmanji njen segment bio animalan, a ne sui generis (svoje vrste/roda), ljudska priroda ne bi mogla biti spasena, zato što „ono što nije primljeno – tvrdi sv. Grigorije Bogoslova – ne može biti ni isceljeno (ἀπρόσληπτον – ἀθεράπευτον)“.

Govoreći za Gospoda Hrista da je Sin Čovječiji koji siđe sa neba (Jn. 3, 13) i da se nije prisajedinio anđelima (Jevr. 2, 16), apostol Pavle otklanja mogućnost pomisli da se Hristova stvorena priroda može poistovetiti s prirodom anđela. Da Gospoda Hrista uporedi s četvoronožnim bićem koje se uzdiglo sa zemlje i koje je nastalo od primata, kao što to tvrde darvinisti i filodarvinisti teolozi među njima, nije mu na pamet palo, baš kao što nije mogao pretpostaviti da bi se među hrišćanima mogli naći oni koji bi, shodno rečenom, gledali na Hristovo poreklo. Prema biblijskom svedočenju Bog se nije sjedinio ni sa nekom uzvišenom, ali pomešanom prirodom anđela i čoveka, ali ni sa nekom nižom hibridnom prirodom čoveka i primata. Ako ne mogu da s ocima Crkve ispovede istinitost ljudske prirode, onda neka darvinisti bar s Pilatom kažu: Evo čovjeka (Jn. 19, 5).

Predvečni Logos je ispunio logos svog bića u telu tako što se ovaplotio i što je u istinskom telu postradao. Odbacivanje jedinstvenosti i posebnosti ljudske prirode koju je primio od Djeve Marije dovodi pod sumnju sami smisao Njegovog Ovaploćenja i Stradanja, samim tim i Vaskrsenja. Da je Hristos primio neku drugu prirodu, a ne iskonsku prirodu prvog Adama, onda On ne bi mogao biti istinski Spasitelj ljudi, jer bi se tada, prema teolozima darvinistima, njihove prirode razlikovale, ne samo zbog greha, već i zbog tela. Govoriti da je Hristos primio hibridnu prirodu (pra)čoveka jeste bezumlje koje je usmereno ne samo protiv logosnosti čoveka, već i protiv logosnosti prvonačalnog Logosa.

Shodno biblijskom shvatanju stvaranja, vera u Hrista kao Novog Adama, po čijem liku je sazdan prvi Adam, jeste vera u Prvorođenog prije svake tvari (Kol. 1, 15), koji je Glava tijela Crkve i Prvorođeni iz mrtvih (Kol. 1, 18), koji je prizvao sve ljude i svu tvorevinu u večni život blagodaću Vaskrsenja. Gospod Hristos sve ovo čini tako što kao Bog prihvata istinsku ljudsku prirodu, njene zakone, ali delujući i iznad zakona, bez greha, prolazeći Stradanje i životvornu smrt, da bi svu tvar uveo u Vaskrsenje. Prema učenju sv. Maksima, „otvoreni neprijatelj Božiji i lažljivac postaje svaki čovek koji neuko i nepobožno ograničava Boga zakonom prirode, i odbija da poveruje da Onaj Koji je iznad zakona prirode nije ništa pretrpeo po prirodi time što se potčinio prirodi, i da dejstvuje po prirodi, jer sve može“. Logos, dakle, ispunjava savršeno logos bića ljudske prirode. Svaka druga, a posebno majmunoobrazna antropologija, udaljava od istine Božijeg Otkrivenja, a na ontološkom planu uzvišeno biće čoveka svodi na nivo beslovesnih i neslobodnih stvorenja. Takva antropologija nije tek neprihvatljiva, već je dostojna osude, zato što joj je temelj greh neverovanja.

ESHATOLOGIJA I DARVINIZAM

Pitanje porekla čoveka nije nezavisno od pitanja njegovog konačnog naznačenja. Kakav bi bio smisao života čoveka čije je poreklo u bićima nastalim pre njega? Prema logici darvinista, čovek ne može biti iznad sveta iz kojeg je nastao, tj. ne iznad njegove biološke ipostasi. Čovek po darvinističkom modelu nije biće zagledano u večnost, što je izvorno značenje stare slovenske reči „čelovjek“, već je, kao i cela tvorevina, zarobljen u vremenu i prostoru, podložan jedino nadi koja proizlazi iz opservacija biologa i drugih prirodoznanstvenika.

Nikako nije dovoljno reći: „Bog je stvorio čoveka“, a biolozima prepustiti odgovor na pitanje kako ga je stvorio, kao što tvrdi još jedan darvinista među srpskim teolozima – A. Jevtić. Gledajući na početak stvaranja i na ulogu koju Bog ima u oduhotvorenju čoveka (koji postade duša živa, Post. 2, 7), ali i na Vaskrsenje Hristovo, hrišćani veruju u ponovno stvaranje koje će nastupiti na kraju istorije. Biolozi, na drugoj strani, koji polaze od pretpostavki ontološkog naturalizma, ostaju nemušti pred svim čudima koja Bog čini u istoriji. Ne samo da nisu u stanju da pojasne kako je svet nastao, nego su čak i bez mogućnosti da dokuče pojavu energijskog delovanja svetih moštiju (za nauku, „mrtvih tela“). Nikakvo naučno tumačenje ne može objasniti pojavu blagodatnog Ognja na Veliku Subotu na Grobu Gospodnjem i to isključivo na molitvu pravoslavnog jerusalimskog patrijarha i vernog naroda. To su pojave koje se dešavaju u prirodi, ali na njih biolozi ne mogu dati relevantne odgovore. Čuda koja se neprestano odvijaju u životima vernih pokazuju da zakoni smrti dejstvuju samo u domenu biologije ovog života. Ne umanjujući značaj pomenute nauke na planu sagledavanja strukture bića, mora se konstatovati da gledanje sveta očima biologa podrazumeva gledanje tvorevine koja živi umirući. Biolozi lišeni vere ne vide dalje od smrti, a ukoliko ipak teže besmrtnosti, uzaludno je traže u stvorenoj, samim tim smrtnoj prirodi.

Prenebregavajući učenje o stvaranju, iskazano u Knjizi postanja, teolozi darvinisti upadaju u zamku suprotstavljanja svemu onom što Bog čini posle stvaranja. Skloni pogrešnom tumačenju prvog stvaranja, oni automatski sebi ukidaju mogućnost održanja vere u novo stvaranje u Hristu. Kako će onaj koji ne veruje da je Bog sazdao čoveka od praha zemaljskog, poverovati u čudo Vaskrsenja, pri kojem će čovekovo biće biti iznova sastavljeno od zemlje u koju je prethodno položen? Da li će koketiranje s učenjem o stvaranju čoveka od primata i naklonost teoriji o različitim stadijumima evolucije, od majmuna do čoveka, dovesti i do ideje da bi sličan „projekat“ pratio sveopšte Vaskrsenje? To bi moglo pasti na pamet onim evolucionistima koji još uvek veruju u Vaskrsenje. Ali ako zaista veruju da će Bog vaskrsnuti ljude bez evolucionih „procedura“, zašto ne poveruju da je delo stvaranja Adama iz praha zemaljskog Bog učinio na početku? Ili možda Bog u početku nije imao tvoračku moć, pa ju je tek vremenom stekao? Nije li možda vremenom i ojačao? Ima li kraja besmislenim pitanjima koja proizlaze iz bogoslovlja neodarvinista?

Mikelanđelo – Stvaranje Adama

Ne samo Hristovo Vaskrsenje, nego i Lazarevo vaskrsenje i vaskrsenje mnogih koji su ustali iz grobova po Hristovom silasku u Ad (Mt. 27, 52–53), svedoče nam da će buduće Vaskrsenje biti trenutni događaj, a ne evolutivni proces. I apostol Pavle, u Poslanici Solunjanima, govori o preobražaju vernih koje će se zbiti za kratko vreme, u času Hristovog ponovnog Dolaska, kada će oni koji budu živi proći kroz smrt, kako bi bili vazneti u susret Gospodu (1. Sol. 4, 17). Kako će pseudoteolozi darvinisti dočekati Drugi Gospodnji dolazak, pogotovo oni koji su zauzeli Njegove katedre i sede „na mestu Hristovom“? U Svetom pismu se govori da će Gospoda ugledati svako oko i oni koji ga probodoše i zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska (Otkr. 1, 7; upor. Zah. 12, 10). Kako će pred Adama, Noja, Avrama, Mojseja, pred Hrista i Njegovu Majku, stati oni koji ga iznova probadaju kopljem sopstvenog neverovanja? Kako će stati pred toliki oblak svjedoka (Jevr. 12, 1), pred vesnike Vaskrsenja i večnog života, koji već sada svojim svetim moštima isijavaju blagodat večnog života?

Treba stati licem pred svete i suočiti se sa njima, tj. stati pred lice Sveca Izrailjevog – Bogočoveka Hrista i prepoznati svoj lik u Njemu. Oni koji nose pri sebi Darvinovo ogledalo i traže da vide u svom liku majmunoliko lice primata mogu samo čuti od Gospoda reči: Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje (Mt. 7, 23). Već jednom su, zbog neverovanja u Hristov božanski lik, ostali bez Božijeg okrilja jevrejski sinovi Carstva, zbog čega će biti izgnani u tamu najkrajnju (Mt. 8, 12), a sada se ista opasnost nadvila nad onima koji ne veruju i krivotvore Njegov ljudski lik. Nekada su bezumnici govorili u srcu svom: nema Boga (Ps. 13, 1), a sada je nastupilo vreme bezumnika koji govore: nema čoveka. Za filodarviniste ne postoji čovek sazdan po ikoni Boga živoga.

Prvi korak u veri određuje onaj poslednji. Zaboravili su na to teolozi neodarvinisti. Podsetiću ih još jednom: nije moguće govoriti o novom životu u Hristu, bez prethodno postavljenog zdravog temelja vere u božansko stvaranje sveta po vrstama, kao i vere da je, Logosom i Duhom, čovek stvoren po ikoni Božijoj iz praha zemnoga. Da bismo dobili bilo koje dobro od Gospoda, verom kroz molitvu, prvo verujemo u sve ono što je zapisano u Bibliji, kako je govorio sv. Serafim Sarovski. Prva i poslednja knjiga Biblije – Postanje i Otkrivenje, u apsolutnom su saglasju, jer reči: U početku stvori Bog nebo i zemlju (1. Mojs. 1, 1) i reči Evo sve novo tvorim (Otkr. 21, 5) potvrđuju da Bog neprestano stvara, sazdaje i presazdaje svet, ne ostavlja ga samom sebi, već ga uvodi u novi, večni i besmrtni život.

Pitanje porekla čoveka i njegove ikoničnosti tiče se našeg spasenja, života ili smrti, blagodatne, a ne prirodne besmrtnosti, koja jedino pripada Bogu. Istinska pobožnost, prema učenju sv. Grigorija Palame, „nije u rečima nego u stvarnostima“. Misli teologa su uvek okrenute ka izgrađivanju Crkve kao Tela Hristovog, a ne ka ispraznoj i kvaziakademskoj polemici. Stoga je od presudne važnosti vera u Hristovo realno Ovaploćenje, da se Logos obukao u istinsko telo, i da je došao među nas kao istinski čovek – Novi Adam. Oni koji ne veruju u takvo Hristovo Ovaploćenje, neće se pri Drugom Dolasku obući u Njegovo telo. Odbacujući Ovaploćenje, nenavidnici Njegovog prečistog tela odbacuju i Njegovo Stradanje, a time i pobedu nad grehom – Njegovo Vaskrsenje. Takvima Hristova smrt neće dati oslobođenje od večne – druge smrti.

Sledujući naznačenoj logici, svi koji veruju u majmunoobrazno poreklo čoveka, pa i teolozi darvinisti, ne mogu imati realno učešće u zajednici s Hristom – istinskim Bogom i Čovekom. Učešće u Pričešću Njegovim Telom, za njih ne bi bilo ispunjenje Promisla Logosa, a učešće u Krvi Njegovoj ne bi bilo ispunjenje Suda koji predokušamo u Evharistiji (Sada je sud ovome svijetu – Jn. 12, 31). Bog Koji je na početku stvorio svet, neprestano ga sazdaje kroz Logosa u Duhu, ali ne tako što ga predaje ili što će ga na kraju istorije predati nepostojećim zakonima evolucije, već čuvajući njegovu logosnost i preobražavajući ga Svojim božanskim energijama, tj. uvodeći ga u večni život.

Postoji analogija između prvog stvaranja i novog evharistijskog stvaranja. U prvom stvaranju Adama Bog uzima tvorevinu iz praha zemnoga i sazdaje čoveka udahnjujući mu život Duhom Životvornim. U novom stvaranju, ustanovljenom u Ovaploćenju i projavljenom na Tajnoj večeri, Gospod tajinstveno žrtvuje i prinosi sebe „za život sveta“; uzima sve elemente prirode, predstavljene u hlebu i vinu, i blagodatnim dejstvom Svetog Duha presazdaje ih u Svoje Telo i Krv. Ovaj preobražaj tvari u Hrista – Novog Adama ispunjenje je prvog i jedinog naznačenja stvaranja čoveka. Na početku čovek je, sabravši u sebi sve elemente prirode (a ne sve vrste!), postao duša živa (1. Mojs. 2, 7), a u Evharistiji, na sabranju sa svima svetima i sa svom tvari, blagodaću Svetog Duha, postaje blagodatni Hristos – Novi Adam. Zbog jedinstva čoveka s Bogom, omogućena je celokupnoj tvari (i svim vrstama!) zajednica s Bogom.

Pa ipak, između čovekovog odnosa prema prirodi oko njega i odnosa prema Hristu postoji suštinska razlika. Prema učenju sv. Nikole Kavasile, čovek uzima prirodu u vidu hrane i ona postaje njegovo telo, a primajući Hristovo Telo i Krv, on uistinu postaje Onaj s kojim se sjedinjuje. Prvi vid metabolizma (μεταβολή – promena, preobražaj) je potrošački i u duhu darvinizma, dok je liturgijski metabolizam jedino spasavajući, i za ljude i za svet koji ih okružuje. Pokazuje se da zaista ne živi čovjek samo o hljebu, nego o svakoj riječi koja izlazi iz usta Gospodnjih (Mt. 4, 5), a prevashodno onih reči koje preobražavaju hleb u Telo Hristovo. Imajući udela u evharistijskom metaboličkom iskustvu, čovek i povereni mu svet, silaskom Svetog Duha „na nas i na predložene darove“, stupaju u najprisnije jedinstvo s Bogom. To je zajedništvo „sviše“, od Boga, preko čoveka do tvari, koja se posredstvom čoveka preobražava. Gledanje „iz nižnje perspektive“, od tvorevine na više, od nižih bića ka čoveku, kazuje nam da tvar nije u stanju ni samu sebe da pokrene, a kamoli čoveka. Iako svedoči o Bogu, bez sinova Božijih njeno svedočanstvo ne dostiže krajnje domete, niti celovito naznačenje.

Ne postoji dublja veza između ljudske prirode i ostale tvorevine od evharistijske, budući da u njoj i čovek i tvar dobijaju mogućnost večnog postojanja. Sazdani svet i čovek – car tvorevine, istinsko postojanje i preobražaj nalaze u Hristu – jedinom Posredniku između Boga i ljudi (1. Tim. 2, 5), koji pored savršene božanske ima savršenu ljudsku prirodu. Božija briga o čoveku je sveobuhvatna, a ne selektivna, ona traje od početka stvaranja ni iz čega, a ne od nekog zamišljenog evolutivnog stadijuma primata, kako veruju evolucionisti i sledbenici Darvina među teolozima. Ta briga o čoveku ne dolazi do izražaja pri biološkim metamorfozama i izmišljenim skokovitim prelazima iz niže u višu vrstu, s izvesnošću da u bezizlaznom lavirintu biološkog postojanja čovek bude samo beočug u (bes)poretku kojim gospodari smrt. Jedina perspektiva za čoveka jeste njegovo neprestano presazdanje, zadobijanje dobrog bića, koje vodi oboženju i prelasku u večno dobro biće, kako govori sv. Maksim Ispovednik. Evharistijska ontologija, a ne evolucionizam, jeste, dakle, ključ za razumevanje čovekovog postojanja, ali i njegovih najdubljih relacija sa svetom.

EPILOG

Obrazac za uspostavljanje ravnoteže između teologije i nauke, bar kada je reč o teološkoj strani, treba tražiti u povratku istinskom bogoslovlju, Ocima koji su razvili autentičnu antropologiju, polazeći od biblijske ideje o stvaranju. „Povratkom ocima“, prevashodno velikim antropolozima, sv. Maksimu, sv. Grigoriju Niskom, sv. Atanasiju Velikom, sv. Irineju Lionskom i drugima, i primenom njihovog učenja na savremene probleme način razobličava se neverovanje „darvinista u našim redovima“, među kojima su i oni koji druge „uče“ veri. Njihova neodgovornost je naročito pogubna, utoliko više što sablazan darvinističko-ateističke teorije propagiraju, licemerno se zaklanjajući iza institucija obrazovnog sistema države.

„Nemoguće je (istinu) priznati, a ono što je moguće (pokajanje) ne priznati“, govorio je Dostojevski. Jedini put pokajanja u slučaju filodarvinista jeste: ispovedanje veru Crkve u stvaranje sveta po vrstama i stvaranje čoveka po ikoni i podobiju Božijem. No, to ispovedanje ne bi smelo biti deklarativno, kako su, zarad „viših ciljeva“ u službi rimocentrične ideje „volje za moć“ i pod vidom zadržavanja misli (mental reservation) spremni da ga ispovede pseudoteolozi filiokvisti. Nije dovoljno ispovediti veru u Boga kao Tvorca. Neophodno je svedočenje vere u Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetog Duha, upravo onakvo kakvo daje sv. Maksim Ispovednik govoreći o poznanju trojičnog Boga: Oca kao nadsuštastvenog, Koga poznajemo na osnovu postojanja prirode, Sina kroz postojanje raznolikosti u prirodi i postojanja po vrstama, i Duha Svetog, kroz razvoj i život po vrstama. Nezaobilazno je ispovedanje stvaranja čoveka kao bića sazdanog po ikoni Božijoj, uz odricanje darvinističkog učenja o stvaranju sveta „prelaskom iz vrste u vrstu“ i stvaranja čoveka od primata, kao i anatemisanje svih onih koji sleduju tim učenjima. Neophodno je, sve u svemu, da rode rod dostojan pokajanja (Mt. 3, 8).

Gospod Hristos nepokajane i licemere vidi kao najveće grešnike i kaže da će prije njih carinici i bludnice ući u Carstvo Božije (Mt. 21, 31). Svi koji u Crkvi svedoče delatnu veru, čuvajući u srcu i umu važnost ispunjenja kako prirodnog, tako i pisanog zakona datog Otkrivenjem Božijim, pozvani su da svedoče Istinu, kako bi milošću Njegovom, postali učesnici zakona blagodati novog života u Hristu. Upozoravajući nas na potrebu neprestanog straženja u veri, Gospod Isus nemarnim u blagočešću govori u Otkrivenju: Znam djela tvoja, da nisi ni hladan, ni vruć. O, da si hladan ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih (Otkr. 3, 15–16). Svima nama potrebna su dela dostojna istinske vere i preumljenja, ali je teško posle pogrešnog javnog istupanja u ime Crkve, otkloniti nastale posledice. Zato je Gospod posebno naglasio: Gledajte da ne prezrete jednog od ove moje najmanje braće (Mt. 18, 10).

U duhu ovih Gospodnjih reči treba razumeti i tekst koji predočavam našoj, pre svega bogoslovskoj javnosti, ističući da njegov sadržaj nije usmeren protiv ličnosti darvinista koje se u njemu pominju, već protiv učenja koja zastupaju. U ovome sam isključivo podstaknut revnošću za očuvanje prave vere, koja je temelj našeg spasenja, a ne nekim drugim razlozima „od ovog sveta“, naročito ne ispraznim javnim polemikama, koje neretko pojedinima služe kao još jedan vid lične promocije. Iskreno se nadam da će pobornici darvinizma među srpskim teolozima shvatiti svoju zabludu i prineti nelicemerno pokajanje Bogu, kako zbog njih samih, tako i zbog onih kojima predaju bogoslovsku nauku, ali i radi celog našeg blagovernog naroda, dovoljno smetenog sveukupnom našom realnošću. Za sve koji su stupili na put učiteljstva u Crkvi, opominjuće zvuče reči sv. Maksima: „Mnogo nas je koji govorimo, a malo koji delamo. Ali, niko ne treba da krivotvori reč Božiju zbog svoje nemarnosti, nego svako neka ispoveda svoju nemoć i da ne krije istinu Božiju, kako ne bi sa prestupanjem zapovesti bili optuženi i za pogrešno tumačenje reči Božije“.

Autor je redovni profesor Bogoslovskog fakulteta „Sveti Vasilije Ostroški“ Univerziteta u Istočnom Sarajevu


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kritika učenja teologa darvinista

* Obavezna polja