У првом обраћању јавности после изгласавања, у Скупштини Косова, закона о трансформацији Косовских безбедносних снага у војску „Косова“, председник Србије Александар Вучић је, као државе које подупиру тај корак, навео САД, Велику Британију и Немачку.

Изоставио је Француску, па су се неки понадали да ова држава у погледу оправданости додатне противправне милитаризације региона има издвојен и другачији став од оног на који смо у вези са безрезервном подршком „Косову“ навикли. Али, не лези враже, већ сутрадан се хитро званичним саопштењем огласила Амбасада Француске у Приштини, поручујући да Париз одобрава одлуку посланика косовске Скупштине. Да се зна и не брине.

Још једном се и на овом примеру показало колико је неупитна солидарност међу актерима агресије НАТО-а на Југославију, односно Србију, 1999. године, поготово кад је реч о политичким и, нарочито, безбедносним питањима у вези са њиховим ванбрачним, али зато не и мање вољеним и паженим чедом „Косовом“.

Француска јесте, као и ЕУ у целини, па стидљиво чак и САД, критиковала увођење приштинског намета од 100% на сву робу из Србије и захтевала њено укидање, али кад је у питању наоружавање пешадијских и локаторских постројби атлантске авијације, ту не може бити шале и некаквог искакања. Тога сви треба да буду свесни и да не гаје илузије о могућем лабављењу једне коалиције успостављење кршењем међународног права, а мотивисане најозбиљнијим геополитичким интересима који далеко надилазе регионалне међе.

Уосталом, искусни и мудри људи одавно су закључили да су најчвршћа пријатељства она скована у болници, војсци и затвору. Међународни поредак је већ одавно озбиљно болестан, тако да смо сви, на одређени начин, пацијенти једне глобалне клинике, с тим што је за неке јасно да се третирају као болесници, док други умишљају и настоје да ове прве убеде да су лекари, несвесни опасног вируса којим су и сами заражени.

Поједини политички лидери у нашем, бившем југословенском окружењу не либе се ни тога да јавно обзнане како су њихови народи „браћа по оружју“, при чему је, као и у случају пројектованих миротиворних и мироносних оружаних снага „Косова“, упркос свим умирујућим прогласима, јасно да њихово братство није сковано, рецимо, у Првом светском рату и да се потенцијално не би доказивало против Исланда или Јапана.

Главни протагонисти атлантског „постхеројског рата Запада против Југославије“ нису, додуше, у затвору, где би многима, с обзиром на почињене грехе и злочине, било место, али су нераскидиво повезани, и заточени, заједничким злочиначким подухватом, дакле, не искључиво браћа по оружју, већ и својеврсна „браћа по злочину“, што само појачава осећање чврстог заједништва.

Може ли се то у догледно време или уопште променити?

Тешко, сем уколико на најширем међународном плану не дође до таквих тектонских потреса и ломова који намећу стратегијска преиспитивања и нове размештаје тешких фигура. Ни такве околности не треба искључити, али ни очекивати да до њих, упркос садашњој ускомешалости света, дође брзо и у складу са логиком предвидљивом или прижељкиваном на основу актуалних геополитичких и геоекономских трендова.

Дипломатски разговори, поред непосредне практичне сврховитости, могу каткада донети занимљива и корисна сазнајна обогаћења.

У контексту разматрања трајности појединих стратегијских и вредносних опредељења великих држава, током рада у дипломатији нарочито су ми били продуктивни сусрети са појединим америчким колегама. Иако су наше позиције у вези са практично свим најважнијим политичким и другим темама биле неподударне, удаљене, па и супротстављене, са њима се, за разлику од већине представника њихове западне „браће по злочину“, углавном могло отворено и неоптерећено разговарати.

Посебно се живо сећам двају таквих отрежњујућих, а самим тим и корисних разговора. Први се збио још маја 1993. године у Вашингтону, дакле пре но што је атлантско оружје на Балкану братски и хорски проговорило. Међу америчким званичницима који су ме примили у мисији документованог обавештавања о страшним злочинима над српским цивилима у подрињским општинама Братунац, Милићи, Скелани и Сребреница током 1992. и почетком 1993. године, био је и Питер Галбрајт, у то време већ именовани амбасадор САД у Хрватској.

Он је тада био ангажован у сенатском Комитету за спољне послове. Памтимо га, из времена „Олује“, и са хрватског тенка и са српског трактора. Саслушао ме је учтиво, али приметно преко воље, уз осмех који је титрао негде на граници досаде и презира, да би ми на крају разговора саопштио оно што је за њега била једина суштина свега. Рекао је, отприлике, следеће: „Ви сте се дрзнули да поведете један рат против воље САД. Ви тај рат тренутно добијате. Ми за сада немамо довољно разлога да се непосредно ангажујемо и преокренемо његов ток. Међутим, пошто сте се овако понели према Америци, горко ћете испаштати, и то не само ви, него и ваша деца и деца ваше деце“.

Разлози су се, како знамо, касније појавили, прво у БиХ, па на Косову и Метохији, и одржали, све до данас…

Друго сазнање, и поука, потичу из разговора са америчким амбасадором при Светој Столици Џимом Николсоном, са којим сам у Риму службовао у исто време, средином прве деценије овог века. Николсон је био веома симпатичан човек, једноставан и пријазан, за разлику од безначајног Галбрајта нимало надмен, иако је пре амбасадорског именовања био председник Републиканске странке и лични пријатељ Џорџа Буша Млађег, а иначе познати адвокат, раније ренџерски часник и вишеструко одликовани јунак Вијетнамског рата.

После више дугих разговора, у којима се Николсон нарочито занимао за ислам, разлоге и природу сукоба у БиХ, поверио ми је да му се чини, и то не само на основу онога што је од мене чуо, већ и из контаката у Ватикану и у дипломатском кору, да су Срби у много чему у праву и да се тенденциозно приказују као једини виновници свих зала у том братоубилачком рату. Рекох да ми је драго што то чујем, али му одмах потом поставих и питање – какву би политичку или бар моралну сатисфакцију за нас могло донети такво сазнање обавештенијих саговорника у вашингтонском естаблишменту?

Одговор је гласио: „Никакву, поготово не политичку. Знате, америчка спољна политика је као неки огромни носач авиона. Кад исплови из луке, курс пловидбе му се веома тешко мења. Много оних који су га поринули или се на њега укрцали имају сву силу разлога за отпор мењању курса. Од личних, каријеристичких и утилитарних, до корпоративних, политичких и идеолошких интереса… а има и бирократске инерције на појединим нивоима администрације. Зато се, ако будете у стању, потрудите да приликом неког новог испловљавања своје интересе некако уградите у мапу и курс пловидбе. Овако, једино би неки догађај глобалног досега могао током кретања брода утицати на смер пловидбе“.

Тако је, ето, говорио искрен и честит човек, али и… Американац Није звучало утешно, али је било вишеструко корисно.

Како данас стоји ствар са курсом пловидбе тог великог „носача авиона“?

Ово питање нарочито добија на значају с обзиром на то да се Американци, после почетних противречних и недовољно јасних наговештаја у првој половини Трамповог мандата, несумњиво укључују у решавање балканске једначине са више непознатих. Чине то паралелно са најављеном (Трамповом) немалом намером да се, реално поражени, повуку из Сирије, што није срећна околност.

Не би ваљало да им наш простор постане (ако већ није постао?) резервна позиција у макрогеополитичком надгорњавању.

Сећамо ли се оних упозорења Џона Керија о „линији ватре“?

Да ли се ишта променило од Галбрајтовог бруталног предсказања?

Може ли се некако утицати на курс пловидбе Николсонове ратне грдосије? Помаља ли се на хоризонту онај његов „догађај глобалног досега“ који би могао бар донекле утицати на курс или га радикално изменити?

Као коначна потврда америчког ангажованијег улажења у игру стигло је Трампово писмо Хашиму Тачију. Сви су видели где је овај бивши герилац и осумњичени ратни злочинац седео на почасној трибини у Паризу, на свечаности поводом стогодишњице примирја у Првом светском рату, али је многима промакло да је на последњем испраћају Џорџа Буша Старијег стајао одмах поред Ангеле Маркел, а испред принца Чарлса и Џона Мејџора.

По америчком протоколу.

Да је писмо у Приштину послао онај „стари Трамп“ из предизборне кампање, оно би будило наду. Посланица „новог Трампа“, после свега што се у последње време издогађало, поред наде, која последња умире, изазива и поприличну зебњу.


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на Куда “плови” амерички државни носач авиона?

* Обавезна поља