Zeljko-Cvijanovic 1Има ли решења за Србију на овом свету или га ваља тражити у мрачној зони оностраног? Питање је глупо, али га не треба расправљати са мном. Ено вам српска влада, која је своје мере представила на конференцији о српској економији, одржаној у четвртак у знаку апокалиптичне симболике „Квантног скока“, како је коференција названа. „Квантни скок“ је једна од оних њуејџерских нардилекарских идиотарија, готово као: „јести много, а мршавити још више од много – тајна је у много“. Према теорији „квантног скока“, наши живот, здравље и судбина зависе од наше ДНК. Ако смо незадовољни нашим животом, ако нам је рђаво здравље и ако стрепимо од будућности, то значи да смо незадовољни својом ДНК. Довољно је само да направимо „скок у ново стање свести“ (мошмислит!) – говори се ту и о сједињењу са Богом – одједном ће нам нестати мрак с очију. Све ће се променити – и ДНК, што ће рећи историја, и живот, и, наравно, судбина, што би овде требало да подразумева економију и будућност.

Е сад, да Србију заиста вади само „кватнтни скок“, на свој начин потврдио је и Вучић, медитирајући на конференцији како да намакне 800 милиона евра годишње у буџет – да ли да затвори Железницу или да смањи пензије? Да ли да подигне ПДВ на 25 одсто или да уведе солидарни порез за све труле богаташе са платом већом од 400 евра? Наравно, човеку са оваквим недоумицама „квантни скок“ бар не може да изгледа као најлуђа ствар коју је чуо у животу, иако бих, ако смо већ на пољу њуејџерских решења, предложио нешто класичније. Дакле, Махеш Махариши Јоги: „Гладан човек који медитира је срећан гладан човек“. Речју, можда је српска срећа сасвим изван економије, можда је формула да останемо гладни, а постанемо срећни – правац у коме би ваљало мењати српску свест и српску ДНК.

Наравно, суочавање са српским проблемима и не може се догодити изван зоне оностраног, будући да је „овај свет“ српска влада сасвим препустила странцима, а они га потпуно затворили за било какво решење за Србију, и то не у једној него у свим областима. Проблем ове владе који је наследила од Бориса Тадића је у томе што је за његовог мандата дошло до међусобног приближавања проблема Србије, односно до њихове такве повезаности да више није било могуће, на пример, правити уступке на Косову, а очекивати да ће се то на било који начин компензовати на, рецимо, економији; није било могуће предати Косово и урушавати економију, а, са друге стране, напустити пугубни пут приближавања ЕУ. Једна ствар повлачила је све друге.

vucic kvantni skok 4

Отуда су косовски избори нова тачка прелома, у којој ће се пре свега сви ти српски проблеми, међусобно повезани и зависни, постепено сложити у само један, нерешив чак и у простору „квантног скока“. Јер лако је било српској влади да потпише бриселски споразум, купујући тиме серију одушевљених коментара у западној штампи. Било је лако јер, кад су се пробудили дан после потписа, свет је изгледао исто као претходног јутра. Лако је било Србији да гледа кажипрст Кетрин Ештон, положен на папир, док Дачићу показује место где ће да стави свој параф, јер Србија је тада мислила – ако је нешто мислила – да у замену за своју остављену косовску браћу купује неко зрно хлеба са стола великих или барем време у коме ће бити остављена на миру да предахне и опорави се.

Али већ данас Србија гледа оно што је било невидљиво дан после потписа. Гледа понижене Србе на северу Косова, људе које међу собом деле и којима прете ако не изађу на изборе. И тек ће после избора Србија да гледа своју срамоту, кад на места председника општина седну људи без имало легитимитета, кад углед остане на страни губитника и кад власт и ауторитет не буду више становали на истом месту. Видеће тада да нелегитимна власт нема друге него да удари на ауторитет, чиме ће косовско финале бити завршено сукобом између Срба и Срба, који се данас међу њима засејава, обилно, за све паре.

Видеће тада Србија да је пустила Косово, али да Косово њу неће, макар тако што ће је натерати да гледа слике којих ће се стидети. И те ће слике гледати гладна, по чему ће поуздано знати да није била само покварена него и глупа. Видеће колики је предах купила кад Косово постане прво поглавље о коме ће разговарати са Бриселом, видеће шта је спасила када почну да се отварају проблеми у Војводини, која, је ли, жели да остане у Србији, али само да јој се врате све ингеренције из 1974. године; видеће кад јој објасне да су војвођанске оранице сувише добар ресурс да би га Срби имали за себе – иначе би нешто до сада урадили са тим ресурсом.

Растакање Србије ће се дакле наставити још брже, још бруталније, економска реформа и последице претходних урушиће и оно мало преосталих фирми које успевају да нешто привреде, сила народа ће бити раздвојена од своје имовине као последње гаранције какве такве слободе. Јужни ток ће, чак и ако до краја године дође Путин да отвори радове, бити рушен много бруталније него што га данас министарка енергетике руши са Инсајдером.

Влада, пред којом више неће остати ниједан избор, видеће како су се нагло променили њихови страни пријатељи, који су их пре предаје Косова лупали по раменима уверавајући их да су они ти који ће Србију реформисати, помирити са светом и подићи на ноге. Неће вредети ни то што ће, како им ствари буду цуреле из руку, српски владари почети да се присећају својих реченица од пре „квантног скока“, јер пред њима више неће бити раскрснице већ равна улица и пут у једном смеру. Можда та влада неће бити она која је Србију сахранила на Косову, али ће бити она која је на Косову пропустила последњу прилику да нешто уради за себе и за своју земљу.

kvantni-skok1_660x330

Одмах после косовских избора власт ће се суочити с тим да је Србији обећала хлеб, а странцима оно што је Србији преостало; да су Русима обећали Јужни ток, а Западу да ће га рушити; да су Европи обећали њиве, а Србији посао… То, наравно, не могу сви да преживе, а оне који планирају тада, иако не задуго, само може спасити сукоб у влади и нови избори, који ће бити мања шанса него иједни избори пре њих, али ће за оно што нас све чека бити као рајско насеље.

Речју, чим прођу косовски избори, Србија ће се срести са својим поразом у пуном формату, више него икада раније, без обзира што ће можда Американци јавити Шеику да пусти оне паре које су обећали за Косово, а нашим повериоцима да су Срби добили неке паре и да им је то последња прилика да се наплате ако већ инсистирају на кешу, а не на крви и тлу. Новине ће имати само једну рубрику – црну хронику, људи ће паре, ако им је нешто остало, радије склањати него што ће их пуштати у послове, телохранитељ ће опет бити тражено занимање, а Србија неће имати гомилу проблема, већ само један – себе.

Таквој Србији која ће постепено тонути у хаос радоваће се само будале, психопате и лопови, верујући како се ближи час у коме ће наплатити своју правду. Паметни би се обрадовали јер је крај пута увек нека раскрсница на којoј се може променити смер. Само, није то крај пута.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на „Квантни скок“ посткосовске Србије

* Обавезна поља