Фјодор Иванович Ладигин – бивши начелник Главне обавештајне управе, односно руске војне обавештајне службе – боравио је претходних дана у Београду због промоције српског издања своје књиге Војнодоктринарна основа спољне политике САД. По њеном завршетку, генерал Ладигин је одговорио на неколико питања портала “Факти”

Књигу сте написали заједно са С. Афанасјевом. Одсад ће моћи да се чита и на српском. Али изнесите укратко: шта су војнодоктринарне константе или координате спољне политике Вашингтона?

— Књигу смо завршили у финалној фази изборне кампање у САД. Циљ нам је био да покажемо да спољна политика САД принципијелно не зависи од тога ко је председник те земље по партијској припадности – демократа или републиканац.

Спољну и војну политику САД формира америчка владајућа елита. Подређена је искључиво обезбеђивању „животних интереса“ САД, а њима је Вашингтон након Другог светског рата као мрежом прекрио цео свет, укључујући и Антарктиду. У извесном смислу се може рећи да цело човечанство данас не живи на планети Земљи него на планети „животних интереса САД“.

За „заштиту“ себичних интереса северноамеричких држава – Вашингтон већ више од 70 година користи цео комплекс средстава и инструмената за утицање на друге државе: политичких, дипломатских, економских и пропагандистичких (у последње време у форми информационих ратова), а, што је најважније – и војну силу. То се стално допуњава субверзивним акцијама и „обојеним револуцијама“.

У актуелној Стратегији националне безбедности САД (усвојена 2015) Вашингтон директно саопштава: „Када год и где год примењивали силу, то мора доприносити заштити наших националних вредности и потврђивању исправности наших корака. САД, ако то налаже ситуација, користиће војну силу и једнострано, на пример – ради заштите својих животно важних интереса…“.

У том циљу је наша плава планета (укључујући и Антарктиду) – као и раније – и данас унапред подељена од стране Пентагона на ратне театре. А за сваки од њих су формиране, припремљене и обучене такозване зонске команде оружаних снага САД. Преко 90 одсто војне машинерије САД (укупно 2.170.000 људи) предвиђено је за дејства на територији других држава.

Шта је у томе најбитније за Србију и Србе и српско-руске односе? Чега се Београд мора највише чувати?

— Највећи значај за Србију, Србе и српско-руске односе, као и за друге субјекте међународног права, има то што Вашингтон самовољно шири по свету ускокорисне, суштински хегемонистичке „животне интересе“ САД које као омчу намиче свакој независној држави и тражи беспоговорно потчињавање америчким интересима на штету интереса појединачних земаља, њихових народа и односа са другим државама.

Руководства свих држава која су одговорна пред народом своје земље, укључујући и званични Београд, пре свега и више од свега осталог треба да се боје губитка државне независности и покорног праћења агресивног курса страног „партнера“.

Доналд Трамп је Оружаним снагама САД већ обезбедио значајно повећање буџета и жели да својој земљи осигура војну надмоћ у наредним деценијама. То значи да би „војнодоктринарне основе“ требало да буду њиме задовољне. Због чега онда амерички генералитет не стаје у његову одбрану?

— Повећавање војног буџета и војних расхода САД није заинтересован само амерички генералитет. Чак су заинтересованији институти војно-индустријског комплекса САД. Осим тога, добар део америчких генерала припада америчком естаблишменту, у којем тренутно, као што се зна, преовладавају антитрамповска расположења. Има разлога да се претпостави да су неки генерали превртљивци који гледају куда ће ветар да окрене – односно, ко ће изаћи као победник.

Трамп своје политичке опоненте означава као „вашингтонску мочвару“. Имајући у виду водеће америчке либералне медије, говори и о „фабрикама лажних информација“. Американолози по свету сматрају да му препречује пут и покушава да му приреди импичмент „дубока држава“. Ко су, по вашем мишљењу, прави Трампови противници? Ко антитрамповским ратом управља из позадине? Шта је – из војнодоктринарног угла – „дубока држава“?

— Не могу да се сложим са Трамповом оценом водећих америчких либералних медија, са оценом да су само они „фабрике лажних информација“. Таква распојасана лажљивост није туђа ни неким другим западним земљама.

За владајућу елиту САД, била она демократска или републиканска по партијској припадности, Доналд Трамп је „страно тело“. Он се домогао Беле куће упркос свим либералствујушћим и осталим елитним фронтовима вашингтонског политичког спектра. А то је оно што Трампу никада неће опростити ни ни они, а заједно са њима ни „фабрика лажних информација“ водећих америчких медија која им је на услузи.

Они ће тражити, ако не његов импичмент, а оно претварање „председника Трампа“ у лутку којом ће управљати елитни луткари.

Трампови противници и русофобски део америчке елите само што не тврде да је председник САД Путинов агент и да га је Москва најдиректније довела на власт. Притом не нуде никакве доказе. Да је Русија реално утицала на председничке изборе у САД 2016, да ли би Вашингтон изашао са проверљивим подацима и доказима?

— На несрећу америчког народа, као и народа других земаља, уз „фабрику лажљних информација“ налази се и продукт садашње „лажљиве“ по својој суштини америчке демократије. Управо тај „продукт“ – у виду представника америчког естаблишмента, који су се већ налагали – спреман је да у својим лажима пође на све могуће гнусобе, укључујући и тобожње хакерско мешање Русије у америчке изборе, нимало не водећи рачуна о свом реномеу у очима трезвених људи у свету.

Под изговором који је био потпуно измишљен у Вашингтону, почетком 90-тих година била је разрушена СФРЈ, у марту 1999. изведена ничим испровоцирана агресија на Југославију, 2003 – агресија против Ирака, 2011 – војна акција против Либије итд.

Руси за оне који стално лажу имају изреку: „Мељи, Јемељане, ово је твоја недеља“. А у случају Вашингтона – који је тобоже „светионик демократије“ – недеља лагања по амерички траје деценијама.

Трамп је оценио да се у САД истраге о „руском мешању“ тако воде да се томе смеју и Демократска партија САД и Русија. Да ли се ви смејете?

— Можда Трампу, и не само њему, изгледа смешном унутарполитичка баханалија која у Вашингтону траје, ево, дуже од седам месеци. Међутим, то није само смешно него и тужно. То је и веома опасно, пре свега за међународну ситуацију. Јер та баханалија траје у владајућој елити велике силе која претендује на светско лидерство, још тачније – на светско господство.

То што америчка владајућа елита своју локалну вашингтонску баханалију шири на цео свет бременито је непредвидљивим последицама по човечанство.

Председник Србије Александар Вучић изјавио је да ова генерација Срба треба да реши проблем Косова и Метохије, да то питање не треба да оставља својој деци. Његови опоненти наглашавају да Србија нипошто не сме да жури, да би Косово требало да држи у статусу замрзнутог конфликта, јер време не ради за Албанце већ за Србију и Србе. Треба ли Србија да жури и – ради ли заиста време за њу?

— Општепознато је да је Косово и Метохија – у складу за обавезујућом Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН и са Уставом Републике Србије – саставни део Републике Србије. Решење тог проблема је унутрашња ствар земље. Задржати или не задржати тај проблем у статусу замрзнутог конфликта, препустивши његово решавање будућим генерацијама или у томе журити – то треба да решава искључиво народ Србије.

У књизи посебно наглашавате да Русија у постојећим међународним околностима треба да се држи „тврде линије“, али и да тежи компромисима. Упозоравате да Русија у Вашингтону никада неће бити прихваћена као партнер, већ третирана као противник САД. Путин се управо тако и поставља, бар од свог чувеног говора у Минхену. Шта ће се на том плану даље догађати?

— Дозволите да прво прецизно наведем нашу формулацију из књиге: „…у стратегији националне безбедности САД Русија се стално представља као главна претња САД јер је главни и тврди противник Вашингтону у његовом агресивном промицању својих животно важних интереса по целом свету. САД у првом реду због тога никада Русију нису, а по свему судећи никада и неће, третирати другачије осим као противника“. У 21. веку се то временски повезује са временом минхенског говора председника Путина, али је тога било и раније.

Тврда линија наше земље у одбрани својих интереса, при истовременој спремности на тражење обострано прихватљивих компромиса при равним партнерским односима између САД и Русије, једини је прави и исправни курс који одржава безбедну ситуацију у свету. Чим вашингтонска елита буде схватила да је бесмислено да са Русијом разговара са позиција силе – односи међу нашим земљама почеће да се нормализују. Сачекајмо, дакле.

Противници успостављања трајних савезничких односа између Србије и Русије, који би подразумевали да Русија наступа као „сила заштитница“, као аргумент наводе да Србија нема заједничку границу са РФ. Колико је то реална препрека, а колико модус за манипулацију?

— Односи Србије и Русије увек ће имати и присталице и противнике. Ови последњи (противници) увек ће изналазити „убедљиве“ (као се њима чини) разлоге. Главно је да поборници одржавања добрих српско-руских односа буду верни идеалима пријатељства међу нашим народима и земљама који су прошлу проверу векова.

Донбас је био кренуо према успостављању Новоросије. Ових дана је у Доњецку за циљ проглашена Малорусија која би била у границама данашње Украјине. Колико ће Руском свету бити потребно времена да се врати у своје природне границе?

— Генерално, све што се у последње време догађа у Украјини, са свим жртвама и страдањима народа Украјине – све је то последица америчке политике наметања својих „животних интереса“ том делу бившег Совјетског Савеза. Државни преврат који се у Кијеву догодио 2014. године, заједно са дивљањем фашистичко-националистичког екстремизма и необузданом русофобијом кијевског руководства – резултат је мешања америчке владајуће елите и њених западноевропских помагача.

Русија је била а и даље је за целовитост Украјине и њеним данашњим границама, али уз услов да кијевске власти обезбеде и поштују легитимна права рускојезичног становништва које се у Украјини нашло са стварањем Совјетског Савеза 1922. године. Чим власт у Кијеву и њени западни луткари разумеју легитимност права народа који живи у самопроглашеној Доњецкој и Луганској Републици – у Украјину ће почети да се враћа миран живот.

Рат у Сирији није само сиријски рат. И он је, да се послужимо речима Збигњева Бжежинског, део „велике шаховске табле“. Како ће се тај рат завршити и шта ће се са његовим исходом променити у свету?

— Мени се свиђа шах који је древна игра, али само за шаховским столом и са шаховским фигурама. Збигњев Бжежински је у тој књизи – свеједно да ли је то хтео или не – показао да је планета Земља, или „планета животних интереса САД“, за Вашингтон такође шаховска табла, на којој се америчка елита преко својих оружаних снага обрачунава са народима и државама који постоје хиљадама година, убијају и доводе до беде милионе људи који нису ништа криви, злурадо се веселе крвавим егзекуцијама лидера независних држава. То је најопаснији могући шах и поигравање савремених инквизитора за које друго име не постоји.

Вашингтон се у Сирији држи тог курса. Бивши председник САД Барак Обама и претендент на Белу кућу Хилари Клинтон желели су да се по сваку цену обрачунају са Асадом, као са Хусеином и Гадафијем. Није им пошло за руком. Засад се мало шта мења под новим председником Трампом. Чим би се Вашингтон сагласио са предлогом Москве да се започну заједничка војна дејства против Исламске државе – ситуација и у Сирији и у Ираку, као и на Блиском Истоку у целини, почела би да се мења набоље.


Извор: Факти

Оставите коментар

Оставите коментар на Ладигин интервју – Срби треба да страхују за своју независност

* Обавезна поља