Miroslav-lazanski-RTSВодитељ емисије „Отворено“ ХРТ-а господин Мислав Тогонал рекао ми је да се појавим у просторијама хрватске телевизије око 21 сат. На улазу Б-30. Уместо тога ушао сам на главни улаз, директно са аутопута, односно Вуковарске авеније. Претходни пут био сам у тој згради у рано пролеће 1990. године, заједно са чувеним карикатуристом Јошком Марушићем. Емисија је била на тему „Шта постати и радити у животу”, а дечја публика у студију бирала је између посла војног коментатора и карикатуристе. Победио је посао карикатуристе.

Јошко је тих дана имао велики лични проблем, није могао да се одлучи хоће ли се оженити тренутном вереницом или најновијом љубавницом.

„Не могу се одлучит, мој Лазо, обје су дивне“, јадао ми се Јошко на типичан далматински начин.

„Па, како ћеш, шта ћеш урадити”?

„А ништа, заказат ћу директни састанак између њих двије, па нека оне између себе одлуче која ме више воли. Мени је ионако свеједно.“ Резултат тог састанка и одлуке Јошко ми никада није јавио. Догађаји и ток историје на овим просторима наметнули су друге, приоритетније теме.

Сетио сам се тог разговора док сам, после 26 година, опет улазио у зграду ХРТ-а на Присављу, зграду коју су неки раније називали и „далековидницом“, или храмом хрватске журналистике. Дочекали су ме љубазно, као да сам јуче ту нешто снимао, или монтирао. Водитељ емисије Мислав Тогонал и гости професор Влатко Цвртила, декан приватног свеучилишта Верн, у којем је годишња школарина по студенту 5.000 евра, магистар Никола Брзица, нестраначка личност, али члан Одбора за питања одбране ХДЗ-а, иначе дипломац америчке војне академије Вест Поинт, где је био пети у класи од 4.000 кадета, а његова супруга је такође завршила Вест Поинт, и војни аналитичар Игор Табак. Из Србије је био позван начелник Генералштаба генерал Љубиша Диковић. Није дошао, па није дошао ни генерал Ловрић, начелник генералштаба, односно Главног стожера хрватске војске. Није дошао ни технички министар одбране Хрватске господин Анте Котромановић.

Тема емисије била је наоружавање у региону, хрватске ракете домета до 300 километара и српске ракете руског система С-300. Водитељ је професионално усмеравао питања трудећи се да сваком дискутанту даје подједнако времена. Наравно, ко се изборио за више простора, била је ствар умећа. Углавном, хрватски учесници у емисији били су као бајаги изненађени што се у Србији поставља питање о евентуалној хрватској набавци америчких ракета домета од 300 км, када је то унутрашња и суверена ствар Загреба. Затим су изнели мишљење да те ракете никада неће бити претња за Србију, да су намере Хрватске према Србији крајње мирољубиве итд.

lazanski-hrt (2)

Одговорио сам да се паметна политика никада не равна према изјавама, декларацијама и саопштењима, већ према способностима и капацитетима оне друге стране. И да је зато реакција државног врха Србије логична, јер на кога би требало да буду уперене те хрватске ракете домета 300 км. Скоро све земље око Хрватске чланице су НАТО-а, Загреб сигурно неће набављати такве ракете због Италије или Мађарске.  Саговорници су опет инсистирали на сувереној слободи Хрватске да набавља оружје које она сматра за потребнo. Одговорио сам им да унутар НАТО-а постоји „подела рада“, па, рецимо, Румунија и Хрватска не треба да имају подморнице, други развијају капацитете АБХО, трећи планинске јединице, четврти ПВО…

Покушао сам да им укажем да хрватске ракете домета од 300 км не опуштају атмосферу на Балкану и да Хрватска као корисник колективне безбедности НАТО-а нема потребу за таквим ракетама, ни као средством одвраћања ни као оружјем за одмазду. Онда су опет уследиле тезе да смо се ми у Србији уплашили хрватске војне силе и да сваки моменат њеног јачања и реформи користимо за унутрашњополитичке сврхе у Србији. Осетио сам дискретну хрватску амбицију за улогом војног лидера на бившем југопростору.

Да, дотакли смо се и мог чувеног интервјуа са генералом Кадијевићем. Саговорници су били згрожени када сам признао да сам наговарао Кадијевића да изврши војни пуч и спречи крваве грађанске ратове. Одмах је уследила теза да је ЈНА дошла из Србије и извршила агресију на Хрватску 1991. Реплицирао сам да је ЈНА у Хрватској била од 1945. и да није требало да блокирају и нападају гарнизоне ЈНА. Онда је на ред стигла „балван револуција“ и тако је могло унедоглед…

Ја сам свој наступ завршио са Северином која се удала за Србина. Професор Цвртила је додао: „Два пута“.

Хрватски десничарски портали напросто су полудели после емисије. Живописно су ме представљали, од ратног хушкача до рођака Биљане Плавшић. Све са питањем: „Како је Лазански васкрснуо на ХРТ“? Највише је пенио бивши капетан бојног брода Југословенске ратне морнарице и касније адмирал Хрватске ратне морнарице Давор Домазет Лошо, са питањем: „Како су звали Лазанског, а не мене?“ Сироти Лошо, одувек је носио штуцоване бркове у стилу отмених бечких келнера, а остао је у Београду до задњег дана школовања за чин адмирала, скоро до краја јуна 1991. После је у хрватским медијима свој предуги останак у Београду бранио потребом да сачека да му се направе нови зуби. Као, остао је без протезе, па се није могао раније вратити у Хрватску. Ваљда му то Хрватска, ипак, није опростила и зато га и не зову на ХРТ. Због зубне протезе. Ја са тим немам ништа.

Јер, ја сам, кажу хрватски десничари, васкрснуо на ХРТ-у. Признајем, било ми је забавно. Пре свега, све је било културно. Свако је остао при својим ставовима, али смо се пристојно саслушали. За почетак, и то је нешто…


Извор: Политика

Коментари

2 Коментара на Лазански – Како сам васкрснуо у Загребу

  1. Коментар од драга:

    Из овога видим да Хрватима је стало да буду лидери на Балкану. Колико је то малограђански не морам ни да наводим. Тако исто наш врли премијер пати да Србија буде лидер на балкану, као да је то најважније од свега. Народ незапошљен нема хлеба да једе а он се замајава са лидерством које није оправдао ни као премијер. То се само Србији дешава. Наш премијер стално настоји да се странцима допадне а његов народ му звижди у арени. Нешто што може да се призна премијеру је помагање Ватерполистима а можда да није Вања министар, питање је како би све то било ?

  2. Коментар од косовац:

    Лазански,
    Одмах се видело у емисији да се осећаш као риба у води, да ноншалантно примаш неке критике (питања) које су ти учесници Хрвати унапред припремили. Мало је водитељ показивао агресивност, али је бар дозвољавао да се чује твој одговор. За разлику од водитеља у Б92 или оне гуске у РТС који госта черече уздуж и попреко, а гост јадан само зева, а не чује се од водитеља да ли је ишта рекао.
    Иначе имаш ману што си Југоносталгичар, али велика олакшавајућа околност ти је што ту носталгију не изражаваш кроз папагајску мантру коју 90% Југоносталгичара понавља „за распад смо криви ми Срби, а нарочито Слободан Милошевић“. Као што рецимо корисни идиот Чедомир Антић разматра и уздише шта би било да Милошевић није уопште постојао.
    Такође си показао да немаш неке замерке Војиславу Шешељу (чак напротив), за разлику од неких запењених Срба који ме убеђују нон-стоп да би Србима било много лепо да им срећу не квари поменути Шешељ.
    Памтим такође да си једно време извештавао са ратишта у Либији. Пошто се примећивало да си афирмативно причао о Гадафију а не о Саркозију и НАТО, приметио сам и да је српска телевизија укинула твоје извештавање зато што је одударало од цензуре и програмске ЕУ оријентације. Верујем да је то и код других, а не само код мене баш и подигло твој углед.

Оставите коментар

Оставите коментар на Лазански – Како сам васкрснуо у Загребу

* Обавезна поља