jevtovic-goranUdarna naprednjačka pesnica – ništa manje ni kolacionih Rasima, Vuka, Vulina, Krkobabića, Popovića, Karića… – nestranački kandidat Miroslav Lazanski, sasvim izvesno budući ministar vojni ostatka Srbije, kako izborna kampanja odmiče pojačava medijsko angažovanje. Tačnije, lestvica spinovanja a neretko i obmanjivanja srpske javnosti s njegove strane je podignuta izuzetno visoko. Prosto da se čovek zadivi.

E, sada, ne bi to bio problem zbog predstojećih izbora a posebno ne iz nekih ličnih razloga, ionako je sve odavno poznato. Problem je što drug Lazanski mnogo toga piše a još češće govori – medijske resurse ima kao na tacni i u izobilju – i što ostavlja ozbiljan trag i posledice kod nemalog broja Srba. Njegov uticaj je, hteli sa time da se složimo ili ne, i dalje ogroman. I ne radi se samo o spinovanju kako naglasih, već, što je opasnije, o svojevrsnom obliku defetizma koji on vešto gura između redova, gde god da se pojavi i šta god da iz svog naliv-pera sroči. Bar nekoliko godina unazad.

Recimo, poslednja njegova kolumna u Politici pod nazivom „Dobrovoljci iz Haga“1, veoma je zanimljiva po više pitanja kao i iz raznih uglova, i zaista zaslužuje temeljno pretresanje i malu, stručnu analizu. Ponavljam, to nema veze sa izborima i njegovim ličnim „nestranačkim“ pregnućem, već sa istinom i samo istinom. Istina i znanje će nas povratiti u život i osloboditi. Kad-tad.

Pa da krenemo od kraja kolumne. Lazanski iznosi sledeću misao: „Vojska je pod Miloševićem doživela pad standarda, tehničke i tehnološke moći, ali i to je bilo relativno podnošljivo vreme u odnosu na ono što je posle usledilo.“

Vojska Jugoslavije je pod Miloševićem (ali i pod Dobricom Ćosićem i Zoranom Lilićem) doživela pad životnog standarada svojih pripadnika, isto onako kako je celokupan narod prolazio kroz užase pritisaka, pretnji, ekonomskih, finansijskih i svih ostalih blokada i sankcija od strane agresivnih zapadnih sila, sa kojima će Lazanski u narednom periodu sarađivati. Ali nije doživela pad tehnološke moći. Naprotiv, sve ono sa čime je raspolagala, a to su bili impresivni vojni efektivi, ne samo da je sačuvala, već je tehnološki i u svakom drugom pogledu revitalizovala, održavala na potrebnom nivou, remontovala, osvežavala. I na bazi toga prilagodila sjajnu organizacijsko-formacijsku strukturu svojih kako strategijskih, tako i operativnih i taktičkih sastava.

To što SRJ nije mogla ozbiljnije da ulaže u avijaciju i PVO sisteme i da se modernizuje, poznato je valjda svima. Ili se neko i dalje zanosi time da je Milošević, eto, iz besa odlučio da ne naoružava RV i PVO? Teška i neopevana laž koju upravo forsira Miroslav Lazanski i njemu slični, a nije ih malo. Mnogo puta je do sada iznosio kako Milošević nije voleo vojsku i kako mu je policija bila glavna uzdanica. Što je još crnja neistina.

E, sada, idemo do udarnog dela kolumne koju je malo ko razumeo na pravi način, to jest zbog čega je, između ostalog, ona i sročena. Obratimo pažnju kako Lazanski rekapitulira takozvanu reformu Vojske i šta nam između ostalog predlaže:

„Vojska se brojčano smanjivala i reformisala tako da su u penziju slati potpukovnici-instruktori padobranstva sa preko 2.000 skokova, jer nisu završili komandnoštapsko usavršavanje.“

Ovako kako je napisao ispada da se Vojska Jugoslavije, a zatim i SCG i Srbije, reformisala sama od sebe, dakle, izbegava da jasno i precizno naglasi kako je taj proces, kao jedan od najvažnijih, rađen direktno od strane NATO saveza kroz aktuelni (a njihov) program „Partnerstvo za mir“, preko „državotvornih“ petooktobarskih revolucionara. I to nije bila nikakva reforma, već plansko i potpuno uništenje Vojske, koja im je pokazala šta može upravo 1999. godine.

Pritom, zbog čega apostrofira isključivo padobrance „sa preko 2.000 skokova“? Zbog čega je zaboravio brutalno i osvetničko čišćenje preko sto ratnih generala, preko dve stotine pukovnika i značajno više potpukovnika, majora, kapetana, zastavnika, starijih vodnika… Onih koji, između ostalih snaga, angažuju i padobrance.

Kad već njih pominje, zašto nije naglasio da su ugašene dve najelitnije i nadaleko poznate jedinice ranga brigade, čuvene – 72. specijalna brigada i 63. padobranska brigada, kao i mnogobrojni drugi specijalni sastavi ranga bataljona, odreda, četa, vodova, i od toga sklepana na jedvite jade samo jedna specijalna brigada?

I onda ide ključna rečenica koja ga potpuno demaskira: „Slepo preslikavanje tuđih modela nije se pokazalo najboljim. Priče o najvišim standardima koje kopiramo, priče su za amatere.“

lazanski-vucic-300x200

Neće biti Miroslave da se radilo o „slepom preslikavanju“ (nekada je i sam o tome pisao tu i tamo, koliko da ne povredi prijatelje iz onog drugog tabora), već se radilo o preciznom NATO planu sa kojim se krenulo odmah nakon petog oktobra, a zatim je isti dinamiziran 2001. i 2002. godine, da bi puni tempo zaživeo od 2003. godine. Prva faza „reforme“ je završena 2007. godine, kada je praktično uništena živa sila, njen borbeni moral i osobito borbena tehnika. Tačno onako kako je naložio NATO. Gde je 800 tenkova, preko 3.000 artiljerijskih oruđa, više od 500 oklopnih transportera, ogroman broj vidovskih i trupnih sredstava PVO?

E, sada, zašto on to zaboravlja, odnosno vrlo lukavo spinuje?

Prvi razlog – zato što bi morao da osuje paljbu na svoje sadašnje „poslodavce“ koji su od 2012. godine, kada su se dohvatili srpskog vojnog kormila, sve ono što su petooktobarci radili (i doradili), podigli na znatno viši nivo. Bez preterivanja, bar trostruko više. Drugi razlog – morao bi da otvori paljbu na buduće NATO prijatelje i „partnere“. Ili se neko i dalje zanosi mišlju kako će im „Laza pokazati svoga boga“?

Da je iskren, stvari bi nazvao pravim imenom a to je da je onaj plan NATO s početka („preslikavanje tuđih modela“) a zatim i nastavka okupacije, kroz (ovo je važno ne gubiti iz vida) NATO program „Partnerstvo za mir“, nastavio da „živi svojim životom“ i da se realizuje stavku po stavku. Kroz nebrojeno „mehanizama“ i operativnih planova. Dakle, da jasno apostrofira kontinuitet nametnute NATO agende.

I naravno, sve to zahvaljujući krovnom SOFA sporazumu koji, na njegovu žalost, nisu stigli da potpišu „žuti“ ili neki drugi, već Vučićeva družina s početka 2014. godine. Glavni uslov bez koga ne bi bilo plana (a ne sporazuma) pod nazivom IPAP, čije je težište ne samo da podiže „interoperabilnost“ i „operativnu sposobnost“ (a ne borbenu gotovnost) Vojske Srbije i da stvara uslove za njeno borbeno (a ne samo mirnodopsko) angažovanje širom sveta, već pre svega da vrši promenu srpske svesti putem takozvane „javne diplomatije“.

Sledi deo kolumne gde nam Lazanski nabraja rezultate te i takve „reforme“ sistema odbrane, naravno, ne imenujući glavne krivce i izvršioce radova. Eto, tek da prozbori koju kritičku, pa se uhvatio remontnih zavoda i mehaničara, valjda kao primer. No, tu se malo zaigrao, krajnje nevaspitano upoređujući neuporedivo – ko je važniji u sistemu odbrane, oni koji održavaju avione ili oni koji se bave kamionima. Što bi pošteno građanstvo kazalo – avioni i kamioni. A šta ćemo sa kuvarima, vozačima, rukovaocima? Oni su tek nebitni, je l’ da?

Budući ministre vojni, ne ide to tako, zato što će te dočekati „na nož“. Da bi se bavio ovakvim poređenjima i primerima, mora pre toga mnogo vojnih knjiga da se pročita. Ali i da se prođe kroz trupu, visoke komande i vojne institute. A to je svakako nemoguća misija. Suviše je kasno.

I na samom kraju kolumne slede biseri defetizma i neznanja:

„Da bi neka vojska bila uspešna, sistem odbrane bio uspešan, mora da postoji ili ideologija ili pare.

Prvo više odavno ne postoji, drugog je očajno malo, a goli entuzijazam potrošna je kategorija…“

Strašno da strašnije ne može biti! Tačno u duhu novonaprednjačkog liberalizma i evrofanatizma. Što bi poštena inteligencija, srpski građani i seljani rekli – skidaj gaće na vreme!

Da bi sistem odbrane i vojska kao najvažniji podsistem bili uspešni, druže Miroslave, nije potrebna nikakva ideologija (to je i uništilo JNA), već slobodarska misao, jedinstvena želja naroda i obaveza rukovodstva države da tu želju sprovodi. Ako je to ideologija, neka bude, zovimo to kako hoćemo. Kada tako nešto postoji, eto nam i entuzijazma.

A kada budemo imali nezavisni državni aparat (znači, ne onaj koji nam instaliraju zapadne sile na „slobodnim“ izborima), onda imamo i suverenost, onda se entuzijazam pojačava i eto para. Kako? Pa tako lepo, centralna banka je slobodna, monetarnu politiku nam ne određuje MMF, Svetska banka i EU, koji štampaju svakog meseca na desetine i stotine milijardi dolara i evra, a nama čak i zabranjuju pojam – primarna emisija.

Da se vratimo na početak kolumne gospodina Lazanskog, gde on naširoko tumači pitanje učešća dobrovoljaca u građanskom ratu na prostorima SFRJ. I tek se tu upliće, što bi se narodski reklo k’o pile u kučinu, demonstrirajući koliko, u stvari, malo zna. A ono što mu je površno poznato i te kako izokreće na svoju vodenicu. Da bi u nastavku i sam sebe demantovao.

lazanski-nis

Evo šta piše, postavljajući pitanje: „Zašto su se uopšte i pojavili dobrovoljci, otkuda potreba za njima, kada je JNA uoči raspada SFRJ imala oko 300.000 vojnika, oficira i podoficira?“ A zatim daje „stručno“ objašnjenje: „Odgovor je moguć u samo jednoj rečenici: od 37 mobilisanih brigada JNA na teritoriji Srbije, Crne Gore i BiH tokom 1991. i početkom 1992. godine 33 brigade su se ili raspale, ili pobegle, ili nisu izvršile zadatak.“

Šta reći na ovo i ne zaplakati. Doslovno. Ajme, što bi rekli oni sa jadranske obale.

Prvo, odakle mu podatak da je mobilisano 37 brigada JNA na teritoriji Srbije, Crne Gore i BiH? Da li je to on prisustvovao nekoj od analiza borbene gotovosti tadašnjeg Generalštaba JNA, Prve vojne oblasti, Druge, Pete vojne oblasti…? Ko mu je dao takve podatke i kako je uopšte mogao da mu da? Što nije pobrojao sve te brigade kada već raspolaže navodno preciznim podacima? Da li razume razliku između mobilizacije ratnih jedinica, domobilazacije mirnodopskih sastava, popune i sličnih termina i radnji? Teško. Nikako. Jer, nema nikakve kvalifikacije za tako nešto, a ni praksu.

I onda, ajmo babe i žabe u isti koš – od 37 brigada 33 se „raspalo, pobeglo ili nisu izvršile zadatak“. Dakle, najmanje tri različite i ozbiljne borbene radnje, od kojih ona „nije izvršen zadatak“, je potpuno legitimna i kao takva se, inače i predviđa u borbenim dokumentima – zapovestima. I nijedna se nije dogodila na takav način i u toj meri, kako to Lazanski poput holivudskih producenata i režisera opisuje, navodeći samo neke od primera.

Međutim, ovde nešto drugo iza kulisa izaziva pažnju i tu se krije pravi odgovor na njegova pitanja i navodne dileme. Lazanski vrlo precizno kritikuje i analizira srpske jedinice i srpski kadar i to je u redu. Međutim, gde su u toj priči Slovenci i Hrvati, a zatim i Muslimani, pa nedugo posle i Makedonci, koji su se kolektivno i munjevitom brzinom okrenuli protiv vlastite države i vojske? Gde je kritika te strane medalje?

Pa, čekaj, druže Lazo, ako četiri od šest ravnopravnih republika-država prema Ustavu iz ’74. odluči da se otcepljuje, kako da Srbi i Crnogorci spasavaju takvu tvorevinu sa zajedničkom vojnom silom, koja je organizaciono i ideološki raspolućena? Polovina kadra od SSNO do poslednje čete nisu Srbi, obavezna mobilizacija neizvodljiva, a vrhovni komandant u vidu Predsedništva potpuno paralisan?

Vojnim udarom, je l’ da? Da ne bulaznim previše, da li bi tako nešto Lazanski sada savetovao aktuelnom Generalštabu, recimo, po pitanju oslobađanja Kosmeta što je kudikamo bolniji primer? Naravno, da mu ne pada na pamet. Ali, zašto? Jesu li to Bled, Kranjska Gora, Zagorje ili Moslavina, bile veće svetinje tada, nego metohijski manastiri u ovom vremenu?

Zbog svega navedenog ona JNA, koja je imala preko 300 hiljada boraca u miru nije mogla da izvrši zadatke o kojima je Lazanski maštao. Kada bi razumeo šta je to mobilizacija, sve bi mu bilo jasno. Zato i nije bilo čudno i neprirodno što su srpske majke tražile svoju decu nazad. Da li su to one bile tada manje vredne ili je trebalo da budu kudikamo veće heroine u komunističkoj tvorevini koja se raspada, od majki Slovenki i Hrvatica, čija su deca masovno dezertirala iz redova JNA, kako mirnodopskih, tako i ratnih?

Vrlo je interesantno kako uporno naglašava, a to čini vrlo dugo i veoma vešto samo malo ko primećuje, recimo sledeće: „Bilo je to vreme opšte bežanije…, vreme kada su neke krupne jedinice JNA u Sloveniji i u Hrvatskoj između ostalog predali oficiri JNA Srbi….“

I u celoj kolumni ne navede ni jednog Hrvata i Slovenca koji je neku jedinicu predao! Ama baš ni jednog. Suprotno, prema primerima koje je naveo, gde je jedan Slovenac odigrao junačku ulogu, ispade da nam nije bilo oficirskog kadra iz redova bivše braće, mi bismo propali. E, kome do sada nije bilo jasno kako izgleda spinovanje i izokretanje teza, evo najškolskijeg primera. Neka pročita pažljivo ovo remek delo Miroslava Lazanskog. Napisano bez trunke srama.

I, naravno, njegovo tumačenje uloge dobrovoljaca u ratu je u ravni rasprava osnovaca na časovima građanskog vaspitanja. Prvo, dovodi njihovu ulogu i legitimitet koja je i prema tadašnjem Ustavu i zakonima, ali i prema međunarodnom pravu, potpuno regulisana, dakle legalna. A drugo, otvoreno ih potcenjuje i baca drvlje i kamenje, pa onda u jednom delu jednu grupaciju njih i pojedince veliča, da bi ih na kraju sve zajedno abolirao. Ali kako? Tako što tu zaslugu direktno pripisuje Haškom tribunalu kroz proces Vojislavu Šešelju. I konstatuje kako je to učinjeno „delimično“. Da nije naivno ali iznad svega nestručno i lukavo, stvarno bi bilo duhovito.

I na kraju, teško da Lazanski razume (ubeđen sam u to) da pored svetskih, regionalnih i lokalnih ratova, postoji i zvanična kategorija „građanski rat“ kao međunarodnopravno priznata, u kojem upravo dobrovoljci igraju jednu od najvažnijih uloga. I ta uloga je regulisana brojnim Haškim ali i Ženevskim konvencijama, te su „dobrovoljci“ potpuno legitimni borci, za njih važe ista ratna pravila i imaju prava kao i pripadnici regularnih vojski. Jer, da razume, ne bi se bavio pitanjima dobrovoljaca na ovakav način. Neznatno različito, recimo, od Nataše Kandić i njenih zapadnih šefova.

lazanski-sns

Baš kao što ne razume šta je to „komandna odgovornost“ u vojsci o kojoj se raspričao nedavno u emisiji RTS-a „Da možda ne“2. Idući na ruku Haškom tribunalu, svesno ili nesveno, tvrdio je da je dužnost komandanta da apsolutno odgovara za sve što uradi i poslednji borac. Dakle, da mu je poznato šta se sprema i događa na terenu. Šta ćemo ako se radi o supertajnoj (ilegalnoj) akciji koju je nemoguće otkriti u realnom vremenu? Kako će to komandant preko svojih organa da blagovremeno dozna (a vrlo često i ne pre kraja rata) da se dogodio ratni zločin pa da se sve to i validno procesuira-dokumentuje, ako je ta mikro lokacija pod snažnom artiljerijskom i svakom drugom vatrom neprijatelja u dužem trajanju?

Teško da je to drugu Lazi poznato zato što nikada nije bio komandant i svakako se nije nalazio u borbenim operacijama u kojima se čine ozbiljni i prikriveni (ili namešteni) ratni zločini.

Kao što mu je nepoznato (ili će pre biti da mu jeste poznato, ali se namerno pravi nevešt) zbog čega nije uvedeno „vanredno stanje“ na Kosovu i Metohiji 1998. godine, kako bi Vojska Jugoslavije navodno mogla isključivo da deluje onako kako je predlagao Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba. Sve izrečeno, takođe nedavno u emisiji „Ćirilica“3. Da se time podrobnije bavio, znao bi da je u tadašnjim propisima i posebno „Pravilu službe VJ“ bila precizno regulisana uloga Vojske u borbi protivu terorista i na nesmetanom deblokiranju putnih pravaca u zonama odgovornosti jedinica u miru, bez proglašavanja „vanrednog stanja“.

Naravno, to je izgovor, baš onako kako ga je u to vreme potezao uveliko vrbovani američki agent Perišić, koji će do kraja pasti tek nakon petog oktobra. Najlakše je okriviljivati Slobodana Miloševića, koji je navodno zazirao od vojske a protežirao policiju, što Lazanski neprekidno ističe, a što je bezobzirna neistina i laž.

Da je pročitao knjigu generala Nebojše Pavkovića „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“, mogao je u njoj ekskluzivno da vidi i da svojim očima pročita sadržaj dokumenta pod nazivom „Platforma za kontakte sa predstavnicima američke vojnoobaveštajne službe – DIA“, koji razotkriva stvarnu zaveru Perišića i još svega nekolicine pojedinaca iz vojnog vrha, u korist SAD i NATO. E, onda bi mu bilo jasno šta se zaista odigravalo tih godina u Jugoslaviji i Srbiji. I ne bi neprestano srljao grlom u jagode i to pred višemilionskim auditorijumom, koji svesno ili nesvesno obmanjuje.

Da apsurd bude kompletan ali i nepravda – zaveru je otkrio sam Milošević uz pomoć razumnih profesionalaca iz vojnog vrha i državne bezbednosti i sprečio neviđenu tragediju i poniženje u realnom vremenu. Da te akcije nije bilo ne bismo došli do Rezolucije 1244 nakon herojskog otpora oružanoj agresiji.

No, kako sve to da komentariše Lazanski na ispravan način a da istovremeno sačuva svoj pedigre, dostignuti nivo i davno namenjenu ulogu?

Kako, kada je general Aleksandar Dimitrijević i dalje na sceni. Kao i (posebno) onaj koji je druga Miroslava uveo u „prave“ vojne, da ne kažem „operativne“ vode, nekada davno, ’80-tih. Nekadašnji strah i trepet vojne službe bezbednosti, pukovnik pred kojim su, u vreme admirala Branka Mamule, generali stajali mirno, a zove se Milan Damjanović. Oficir čija je uloga bila vanserijska. Naravno antijugoslovenska i antisrpska.

Eno ga, i dan danas mirno živi u Zagrebu, kako je i sam Lazanski primetio, neskriveno izneneđen prozivanjem baš tog imena od strane urednika emisije „Ćirilica“.

Slučajno ili namerno?

____________________________________

1 http://www.politika.rs/scc/clanak/352309/Pogledi/Dobrovoljci-iz-Haga

2 http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/2263618/%D0%94%D0%B0+%D0%9C%D0%BE%D0%B6%D0%B4%D0%B0+%D0%9D%D0%B5.html

3 http://www.happytv.tv/Cirilica/link/cirilica-kako-bi-izgledala-srbija-da-nije-vodila-ratove-(video)


Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na Lazanski naš Napredni

  1. Komentar od Petar:

    Dobar tekst, da se ne zaboravi.

    Jedino gde se baš i ne bih 100% složio, je Slobodanov odnos ka vojsci.
    Nije on imao ništa protiv vojske (to je tačno), ali kada je trebalo (oko 1995.) nije odreagovao kako bi trebalo (kako bi 90% patriota tada odreagovalo…). Naime nije pristao da mu Ruska „mafija“ proda naoružanje (Buk sistem, igla, VOIJ-in, remont MiG-29-21, sistemi veze, artiljerije, itd…)
    ALI!
    Realno da je nabavio pare (u igri je bio samo keš zbog Jeljcina…), ne bi bilo rasta privrede od 1995-1999. u SRJ, pa bi opozicija verovatno opet došla na vlast….
    Sa druge strane, da je reopremio armiju, NATO SIGURNO ne bi napao ni 1998-99-00-08… a i da je napao, gubio bi po 50% angažovanih letelica (NEODRŽIVO),pa bi munjevito odustao.
    Znači realno Sloba je bio u izuzetno gadnoj situaciji.
    Jedino sam siguran, da nije smeo da bez borbe pusti „Oluju“ i da potpiše „Kumanovski sporazum“ bar još dva meseca. Kao i da je moralo da se završi sa ustašama (u zagrebu) još 1992. Ali i kočnice su tada bile strašne.
    Lako li je mrtvog napadati i biti general posle bitke…

  2. Komentar od Milena Nikšić:

    kakav je bio visoko cenjeni novinar u narodu, svi su čitali njegove kolumne, slušali preko tv-a bilo kojoj, svi su mu verovali, jer je govorio istinu i kao novinar i poznavalac borbenih krajeva gde su se vodile borbe.Neka se seti malo i Milovana Drecuna kojeg je narod isto tako voleo i cenio, posle 1999 g, naročito, jker je bio na Košarama i na celom Kosovu, držao je predavanja po celoj Srbiji.Sale su bile prepune ljudi, koji su hteli da čuju iz pravih usta istinu, jer su mnoga naša deca bila na Kosovu, malo, po malo sve je manje bio novinar, a više političar, i to sve do nastanka SNS-a koji su ga vrbovali za njihovog člana.Zapitaj se Lazanski gde ćeš ti biti? isto kao i Drecun, danas od sviju zaboravljen, poslanik, kada stigne i to vrlo retko da diskutuje u Skupštini da li ćeš ti postati nešto drugo? neverujem, postaćeš Drecun broj 2.Vrlo me je žao što sam se prevarila ne samo u vas dvoje nego u celu vladu koja ne vredi ni pišljiva boba, tamo ćete i vas dvoje.Ko zna možda je to naredba naših vladara iz Brisela da ne bi mnogo pričao, pa hajde kao da te unaprede, tako i Drecuna.Pa srećno vam bilo, jer je Vulin sa konjskim repom, Čeda Jovanovič koji liči na majmuna i govor mu je takav daleko cenjeni Vučiću nego vas dvoje. <3

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Lazanski naš Napredni

* Obavezna polja