Русија више нема моралног основа да, после најновијих ракетних напада САД, Француске и Велике Британије на Сирију, задржава продају ПВО система С-300 Дамаску. Који је иначе те системе платио Русији пре више година – унапред. По речима министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова, Москва је западним партнерима, пре скоро десет година, обећала да С-300 неће бити испоручен Сирији.

Вероватно је то обећање, пре свега, дато Израелу са којим Русија има специјалне односе, но интересантно је да Москва западне земље и даље назива партнерима, док те земље бомбардују руског савезника, уводе економске и политичке санкције Русији, покушавају да на све начине уруше руску економију, продукују шпијунске афере против Москве и сатанизују Владимира Путина.

Разумем језик дипломатије, али и поред свега те су земље руски „партнери”? Баш као што су неке земље Запада и даље наши пријатељи, иако су нам узели 15 одсто територије, наступају против Србије у светским организацијама када год је реч о заштити наших државних и националних интереса, љуте се на нас што све то не схватамо, прихватамо и поздрављамо.

Можда је тренутак за редефинисање појмова „партнери”, „пријатељи” и „непријатељи” барем међу државама. Заправо, ако је за мушко-женске односе „партнерство” постало вишевекторско, односно вишеканално, зашто тај принцип не би вредео и за односе између држава. Живимо у модерним временима, јесмо партнери, али твог ћу партнера и савезника мало да избомбардујем, наравно уз твоју претходну сагласност шта све могу да гађам, а да не пређем црвене линије.

Да бисмо нас двоје и даље остали партнери. То што ће твој „партнер” тихо патити и мислити да после свега твојом вољом није више твој партнер, већ само клијент, ништа не мења на ствари, јер ако се имало јавно побуни – неће више бити ни клијент. Могу да променим клијента тиме што ћу га довести на власт.

Бомбардовање Сирије требало би да нас коначно освести да ми нисмо политички ни војни партнери са великим силама, односно да можемо бити само економски партнери и да престанемо да се заносимо око тога. Русија никада неће ући у рат против САД због Србије, или због Косова, јер коначно ни Србија неће у рат због Косова. Ово око расположења јавности за Косово показују неке најновије наручене анкете, са суптилно прилагођеним сугестивним питањима у циљу „омекшавања терена”. Дакле, лака коњица у циљу извиђања већ је кренула…

Расправљати сада колико су ракета Сиријци оборили, да ли су Руси употребили електронски систем за ометање типа „красуха”, или нису, да ли су две крстареће ракете, које нису експлодирале, већ пребачене у Москву, све је то, на неки начин, већ прошлост.

Амери су лансирали старе и нове крстареће пројектиле, старе „томахавке” и нове типа ЈАССМ АГМ-158 и АГМ-158 Б ЈАССМ ЕР, Французи крстареће ракете „скалп ЕГ”, што је иначе француска верзија британског пројектила „сторм шедоу”, што све заједно производе, Италија, Француска и Велика Британија. Већина америчких крстарећих ракета испаљена је са ратних бродова у Црвеном мору и из подручја Персијског залива, што би значило да су неким циљевима у Сирији дошле иза леђа.

Што опет није посебно битно за одбрану, јер радарски системи одбране требало би да делују кружно, да покривају све правце евентуалног удара. Осим тога, Руси тврде да су два њихова „авакса” била непрекидно у ваздуху. Војни ефекти бомбардовања су мали, али морално-политичке последице могле би да буду велике.

Посебно је питање како би Руси реаговали да је нека ракета погодила руске базе Тартус и Хмејмим? Пошто Руси у тим базама имају само једну батерију система С-300, поморска база Тартус, и једну батерију система С-400, ваздухопловна база Хмејмим. Наравно, ту су и системи „бук М-2” и „панцир”. Иначе, батерија, то су четири возила са по четири ракете у једном рафалу. Недовољно за одбрану од масовног авио-ракетног удара „партнера”.

Да ли би у том случају сукоб ескалирао у руски удар по британским базама на Кипру, покушај потапања противничких подморница у Средоземљу, или удар по НАТО снагама на Балтику? Што су, заправо, и најближи и најрентабилнији НАТО циљеви, ако се сукоб настоји још да одржи на режиму степеноване контроле и контролисане ескалације. Шта би у том случају урадио НАТО и Амери? Масовни ваздушно-ракетни удари по руским базама на Криму?

Москва онда узвраћа и удара по америчким антиракетним базама у Пољској и у Румунији. То још није територија САД, то још није употреба нуклеарног оружја, све још може да буде само конвенционално, али све је то близу да се отме свакој политичкој контроли. Пошто генерали могу да дођу у ситуацију да самостално проширују рат, јер времена за политичку процену више нема. Армагедон је ту, а „партнери” глуме партнере…


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Лазански – “Партнери” који глуме партнере

* Обавезна поља