Drug se poznaje u nevolji, to je lekcija i nama, kao i svim postsovjetskim republikama – poručio je u ponedeljak u Sočiju beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko prilikom susreta sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom. Savladao je Lukašenko tu lekciju, nakon što su mu desetine hiljada demonstranata zakucale na vrata rezidencije tokom masovnih protesta koji republiku potresaju još od 9. avgusta i održanih predsedničkih izbora, na kojima je započeo šesti uzastopni mandat na mestu šefa države.

Iako je rezultat bio 80 odsto za njega i svega 10 za protivkandidatkinju Svetlanu Tihanovsku, ova velika prednost u glasačkim kutijama nije sprečila mase da izađu na beloruske ulice, zahtevajući ostavku popularnog Baćke. A sama Tihanovska se već proglasila za „legitimnog predsednika“, poput Huana Gvaida svojevremeno u Venecueli. I dok je Huan bežao u Kolumbiju i SAD, Svetlana za sada tihuje u Litvaniji.

„PELCOVANJE” LUKAŠENKA

I dalje je Lukašenko političar sa najvišom podrškom građana, ali mu domaće i međunarodne okolnosti više ne idu naruku. Istrošio je dobrim delom kredit poverenja u Kremlju, Zapad mu ionako nikada nije verovao, a protestni potencijal, pred izbore, dosegao je takvu razmeru da je Tihanovska uspela da osvoji skoro 600.000 glasova, što na ranijim glasanjima opoziciji nije polazilo za rukom. Beloruska ekonomija je zbog pandemije (i bez velike ruske pomoći kao prethodnih godina) opala za čak 21 procenat, pa je nemoguće u takvim okolnostima održati stabilnost beloruske rublje, kao ni redovnost u isplatama građanima. Sve to stvara dodatan pritisak na Lukašenka i njegovu vladu, pa se obratio Putinu za dodatnu finansijsku podršku u vidu kredita u iznosu od 1,5 milijardi dolara. Ruski kolega ovog puta, naravno, nije odbio da pruži pomoć za spas Belorusije.

Pored toga, Moskva će Minsku prvom isporučiti vakcinu protiv kovida. Da li je to Putinova poruka da će na taj način „pelcovati“ Lukašenka i zaštititi ga – kako od korone, tako i od prevrata – najbolje će znati oni kojima je upućena. A to su pre svega „zapadni prijatelji“, svi oni kojima se beloruski lider do pre samo nekoliko nedelja duboko klanjao. I čak „pretio“ Rusiji da Minsk „uvek može da se okrene i na drugu stranu“ ako mu ljudi iz Kremlja ne daju još ekonomskih povlastica i stimulacija.

Pojedine procene ukazuju da je Lukašenko za protekle više od dve decenije na razne načine „usisao“ preko 100 milijardi dolara ruskog novca, ali je poslednjih nekoliko godina bio strašno ljut kada ga – pre isplate – upitaju zašto, recimo, nikada nije priznao Krim kao deo RF. Govorio je, sve do nedavno, beloruski Baćka da će se ako zatreba snaći i bez oslonca na Moskvu. Gas će mu dopremati iz EU (što je „recept“ koji su na svoju štetu prvi primenili Ukrajinci), a naftu iz SAD. Šef Stejt departmenta Majk Pompeo ga je u februaru ove godine uveravao da „ne brine“, jer će mu Amerika dati sve što treba „po konkurentnim cenama“. Izgleda, sada, da je cena koju treba da plati prevelika, pa se zabrinuo i pohitao kod Putina.

A ruski predsednik je u srdačnom razgovoru sa Lukašenkom naglasio da se Rusija zalaže za to da Belorusi sami, bez pritisaka spolja, odrede kako će živeti. „Znamo za vaš predlog da započnete rad na Ustavu i smatram da je to logično, pravovremeno i svrsishodno. To će omogućiti da se izađe na nove horizonte u pogledu političkog razvoja zemlje. Rusija ostaje privržena svim našim dogovorima, uključujući i one koji proističu iz sporazuma o Saveznoj državi i ODKB. Smatramo Belorusiju našim najbližim saveznikom i, bezuslovno, kako sam vam više puta govorio, izvršićemo sve obaveze koje smo na sebe preuzeli, još od 1994. godine, kada ja još nisam bio predsednik. Bez obzira na to ko je tada bio na vlasti, država mora svoje obaveze da izvršava. Tako ćemo i da učinimo“, podvukao je Putin.

Putin i Lukašenko – Foto: Rojters/Vasilij Fedosenko

Istakao je da je Rusija najveći investitor u belorusku ekonomiju: samo atomska elektrana čija je gradnja pri kraju vredi 10 milijardi dolara, preko 50 odsto trgovinskog prometa Minsk ima sa Moskvom, a u najzapadnijoj članici Evroazijske unije radi više od 2.500 preduzeća sa ruskim kapitalom.

„Imamo stabilnu i veoma duboku saradnju u čitavom nizu sektora ekonomije. Treba da nastavimo zajednički rad i u sferi odbrambene industrije, gde takođe imamo veliku saradnju, uključujući i prilično osetljive oblasti. Naravno, i u vojnoj sferi takođe. Započinjemo višednevne vojne vežbe koje smo planirali i najavili još prošle godine. Da ne bi bilo nikakvih spekulacija, po njihovom okončanju ruska vojska vratiće se na mesta stalne dislokacije“, istakao je predsednik Rusije.

Ove reči, naglašene tokom prvog susreta dvojice lidera posle nekoliko meseci, trebalo bi pažljivije analizirati. Pre svega da „Belorusi treba sami i bez pritisaka spolja“ da odrede šta im je činiti i ko će da ih predvodi. To znači da Moskva neće dopustiti prevrat u Minsku koji bi se odigrao uz aktivno učešće i podršku Zapada. A to se upravo sada dešava. Kako je rekao Putin, Moskva će izvršiti sve obaveze koje proističu iz bezbednosnih i integracionih aranžmana sa Belorusijom. A one se, prosto rečeno, svode na sledeće: ako Lukašenko i njegova vlada zatraže svaku vrstu pomoći, pa i vojnu, Rusija će to bez oklevanja učiniti.

I još jednostavnije: kao što Amerika ima pravo i obavezu da štiti NATO saveznike, tako i Rusija postupa prema važnoj članici svog vojnog saveza. Zašto bi neko to smatrao problematičnim, ili iznenađujućim? Tu čak nije glavno pitanje da li Rusija želi da štiti Belorusiju – znajući da time najdirektnije štiti i sopstveni opstanak – već ona mora to da učini pošto bi u suprotnom izgubila međunarodnu reputaciju. Ko bi još želeo da se osloni na državu koja ostavlja na cedilu najbližeg saveznika?

Zato će vojna direktna pomoć i intervencija u Belorusiji biti automatska i neizbežna ako Belorusija bude napadnuta – bilo spolja, bilo iznutra. Ne treba zaboraviti da su mnoge države poslednjih decenija bile atakovane i razbijene upravo iznutra, što je na početku ličilo na građanske sukobe i ratove, da bi kasnije isplivalo na videlo koje strane zemlje su stajale iza svega. Ne treba sumnjati da Rusija neće čekati da „istorija pokaže“ kako se sve odigralo i ko je koga huškao, finansirao i obučavao – već će delovati munjevito.

BOLJE SPREČITI NEGO LEČITI

Drugi faktor je ekonomija. Izgleda da Lukašenko više neće imati primedbe da „Rusija želi da ih proguta“, što je bio njegov izgovor kada je trebalo odbiti dublju integraciju sa Moskvom. Ruska ekonomija je nekoliko desetina puta veća od beloruske (i ruski BDP po glavi stanovnika je dvostruko viši od beloruskog), pa je logično pretpostaviti da će Moskva lako da „proguta“ beloruska preduzeća. Tim pre što su ekonomije dve zemlje kompatibilne – Minsk proizvodi mnogo toga što je potrebno ruskom tržištu, a čak 10 miliona Rusa radi u preduzećima koja su u većoj ili manjoj meri priključena na belorusku industriju, koja je pak u većoj ili manjoj meri već pod kontrolom ruskih investitora. Sad je Lukašenko spreman da ponudi „totalnu ekonomsku integraciju“, kada je revolucija došla po svoje: „Ovi događaji su nam pokazali da treba tešnje da se držimo našeg starijeg brata i da sarađujemo po svim pitanjima, uključujući i ekonomiju.“

Demonstranti sa transparentom na kome su prikazani simboli otpora opozicione beloruske političarke Svetlane Tihanovske tokom mitinga u Minsku, 06. avgust 2020. (Foto: Celestino Arce/NurPhoto via Getty Images)

Ima li, međutim, mesta upozorenjima zapadnih stručnjaka da su Kremlj i Lukašenko spremili „plan“ za Belorusiju, od kojeg bi njeni građani trebalo da strahuju? I da li bi, zbog svega toga, „zapadni lideri morali da reaguju“, kako u svom tekstu u američkom Forin afersu pozivaju Majkl Karpenter i Vlad Kobec? Kada tekst od četiri stranice započinje, već u četvrtoj reči, sintagmom „autoritarni režim Aleksandra Lukašenka“, a završava se „brutalnom diktaturom Kremlja“ koju u Belorusiji može da spreči jedino – kako kažu, uz podršku Zapada – „lider beloruskog demokratskog pokreta Svetlana Tihanovska“, onda se svakako radi o nepristrasnom, objektivnom i, iznad svega, izbalansiranom materijalu kome treba verovati.

Otuda je, nesumnjivo, i njihova zabrinutost za beloruski narod – principijelne prirode, vođena dubokom saosećajnošću i čistim pravdoljubljem. I to je u redu. Tamo kod njih niko ne hapsi, ne bije i ne ubija nedužne demonstrante već ih daruju cvećem. Ali problem je kada takvi autori predviđaju „žestok otpor beloruskog društva“, gde „zapadne demokratije ne smeju da budu pasivne“.

To je, zapravo, poziv da Belorusija postane nova Ukrajina – radi „slobode i demokratije“. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa idejom Moskve da Belorusi bez uplitanja spolja odrede svoju budućnost. U poređenju sa Ukrajinom, ipak, postoje „dve male razlike“: Savezna država i ODKB. I ruska obaveza da spreči ukrajinski scenario u Belorusiji. Kremlj će se držati principa da je bolje sprečiti nego lečiti. Za beloruski narod ne treba brinuti, jer prema svim istraživanjima tek 10 odsto građana smatra da je Rusija protivnik (glasači Tihanovske), dok je kao saveznika vidi preko 80 procenata stanovništva (birači Lukašenka). Oni će braniti svoju zemlju i pružiće svakako žestok otpor „ukrajinizaciji“. Zato su „lekcije iz Sočija“ korisne – kako za Lukašenka, tako i za Zapad.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Lekcije iz Sočija

* Obavezna polja