Pripremajući se prošle godine za razgovor o postojanju Boga sa studentima filozofije, na Jutjubu sam odgledao nekoliko debata između ateista i vernika. U tim debatama ateiste uglavnom predstavljaju agresivni evolucionisti, poput Ričarda Dokinsa, ili liberalni ekolozi, kao što je Piter Singer. Veru u Boga najčešće zastupaju protestantski pastori, koji se muče da objasne zašto Sveto pismo treba da služi ljudima kao najveći autoritet. Pošto ti pastori postojanje Boga i istinitost otkrivenja pokušavaju da dokažu pomoću razuma, a ateisti su kao po pravilu od njih intelektualno superiorniji, liberalni filozofi odnose očiglednu pobedu.

Jedan od glavnih argumenata ateista protiv postojanja dobrog Boga punog ljubavi prema čovečanstvu je stradanje nevinih ljudi. Zanimljivo je da je i Ivan Karamazov izneo taj stav u razgovoru sa svojim bratom, Aljošom, u čuvenom romanu Fjodora Dostojevskog „Braća Karamazovi“. Da milosrdan Bog iz Jevanđelja stvarno postoji, smatra Ivan, ne bi stradala nedužna deca.

Ovakvo ubeđenje samo pokazuje potpuno nepoznavanje hrišćanskog učenja, po kojem je cilj ovog života samo priprema za život večni. Ali pošto taj večni život ne može da se vidi i opipa, ateisti odbacuju njegovo postojanje. Pošto za njih ne postoji ništa nakon ovog, zemaljskog života, jedini čovekov cilj vredan truda je zadovoljavanje fizičkih (seks, novac i komfor) i duševnih (obrazovanje, slava i moć) potreba.

Ateisti koji učestvuju u pomenutim debatama ili pišu knjige o tome kako je religija izmišljena samo da bi se neobrazovane narodne mase držale u strahu i da bi se njima lakše vladalo i upravljalo toliko su samouvereni, da ne prihvataju da čovek može doživeti nešto što oni nikada nisu doživeli. Oni su ubeđeni da su sve videli, razumeli i iskusili, i da drugačija shvatanja i uvidi uopšte nisu mogući. Vera u Boga je za njih rezultat iluzije, ludosti i obmane.

U svojoj bahatosti oni ne vide da čovekov razum nije svemoćan, da svetom ne upravlja svetska logika ili slučajnost, već blaga Promisao Božija, koja će za njih, ukoliko ne priznaju ograničenost svog uma i svoju nemoć da upravljaju sopstvenom sudbinom, zauvek ostati nedostupna.

Sa verske na političku arenu

Pošto istinskih hrišćana u svetu ima sve manje, i sve su slabiji glasovi kojima oni svedoče istinu, debate vernika sa ateistima su se uglavnom prenele na arenu političke filozofije. Pošto ateisti sve vide u svetlu borbe za vlast i dominaciju, i razumeju samo jezik politike, oni na hrišćane sve više gledaju kao na ideološke konzervativce, čijem mišljenju suprotstavljaju svoju religiju liberalizma, borbe za „ljudska prava“ i zaštite manjina.

U debati između ruskog političkog filozofa Aleksandra Dugina i jevrejsko-francuskog „javnog intelektualca“ Bernara Levija u Amsterdamu proteklog septembra, sukob između ideološkog liberalizma i konzervatizma na kraju se pretvorio u Levijevu agresivnu osudu Putinovog imperijalizma. Pripremljen za filozofsku raspravu i zatečen agresivnom NATO propagandom, Dugin se nije najbolje snašao.

U oštroj osudi savremenih ruskih ideologa sličnih Duginu, Levi je istakao svoje divljenje Solženjicinu, Saharovu i drugim sovjetskim disidentima. Kao odgovor Leviju i dokaz da je Zapadna imperija postala totalitarna naslednica Sovjetskog saveza, Dugin je mogao samo izraziti svoje divljenje sadašnjim zapadnim disidentima poput Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena. Činjenica da političkih disidenata u Rusiji više nema, dok se na Zapadu oni umnožavaju, dovoljno govori o prirodi i suštini zapadne vladavine.

Litije u Crnoj Gori – Foto izvor: Fejsbuk/Stanje stvari

Uostalom, Levi ne bi ni smeo da pomene Solženjicina da je slušao ili pročitao njegovo obraćanje harvardskim diplomcima 1978. godine, u kojima je slavni ruski pisac izneo svoju preciznu ocenu zapadne bahatosti, neobuzdanog materijalizma i licemerja. Sve te pojave potiču od gubitka vere, a Solženjicin je jačanjem vere ozbiljno produbio sopstvenu misao.

Preporod srpske Crne Gore

Boga niko nikad nije video, ali njegovo prisustvo može da oseti svako ko želi. Materijalisti poput Mila Đukanović ne mogu da shvate šta je to što pokreće gotovo pola Crne Gore, sa čijim je narodom dosad radio šta je hteo, na odbranu svetinja i, samim tim, na uzdizanje svoga duha. On i njegovi verni podanici verovatno stvarno to shvataju kao srpsku zaveru.

A narod „Srpske Sparte“ je – uprkos šest i po decenija agresivnog javnog materijalizma i ateizma, uprkos strahu od represija i progona, uprkos duhu komformizma i apatije, i uprkos (mora se to reći) prevrtljivosti nekih svojih arhijereja – osetio nadmoć duhovnog nad materijalnim, i digao se protiv bezbožja, nemorala i kiča, ustao u odbranu svoje etničke, istorijske, kulturne i, iznad svega, religijske suštine. U njemu se ponovo rađa poslovično „čojstvo“.

Otac Tadej Vitovnički je govorio da svako može da radi šta hoće i kako hoće, ali ne može dokle hoće. Postojanje Boga ne može se rečima dokazati. Lažna religija, kao komunizam ili montenegrizam, često se silom uteruje, i onda doprinosi propasti mnogih ljudskih duša, ali krajnji ishod poznat je već dve hiljade godina. Satana će na kraju biti zgažen.

Srbi su, najpre zbog sopstvenih greha, dugo služili kao pokusni kunić kulturnog inženjeringa, ali zalog koji nam je Hristos ostavio preko svog vernog raba, Svetog Save, suviše je snažan da bi se pokorio. Molitve Vasilija Ostroškog, Simeona Dajbabskog, Petra Cetinjskog, i ostalih svetitelja konačno nadglašavaju neubedljivu promociju politike klasnog, etničkog i rodnog identiteta. Srbi su, sve je očiglednije, krenuli kroz uska vrata i tesnim putem što vode u život (up. Mt. 7: 13-14).

Zato litije u Crnoj Gori, ma kako ih tumačili ateisti, služe, zajedno sa Blagodatnim ognjem i Tavorskim oblakom, kao najbolja najava poslednje Hristove pobede. Slike mladih ljudi sa krstovima i ikonama u rukama, i prizori preporođenog sabornog duha obesmišljavaju sve debate o postojanju Boga.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Litije u Crnoj Gori kao najava poslednje Hristove pobede

* Obavezna polja