Posle Berlinskog kongresa (1878) oni naivni su verovatno pomislili da se zapad odrekao svog političkog uticaja na Balkanu. Ostavljajući Seldžucima-Osmanlijama na upravljanje veliki deo onog hrišćanskog Balkana. U tom delu Otomanske imperije već naviknuti na nepravde pravoslavci su nastavili svoju borbu da prežive. Boriće se svim raspoloživim sredstvima za osnovno pravo svakog čoveka, slobodu. Otomane to nije sprečavalo da nastave svoj zulum nad hrišćanima, ali ni zapad da svoja interesovanja sada prebaci na nešto drugo. To drugo je oduvek za rimokatolike i Anglo-Saksonce bilo prvo, materijalno. To su u ovom slučaju svakako prirodna i rudna bogatstva.

Sadašnjost nam je najbolji pokazatelj i svedok te zapadne pohlepe, pokvarenosti i licemerne brige za istinu i pravdu. Sva njihova „ljudskost i humanost“ se svodi na izazivanje novih žarišta, da bi u prljavim i nepotrebnim sukobima oni mogli da izvuku svoju materijalnu korist i dobit. Nekad su se glavni interesi sukobljavali oko rudnih bogatstava kao što su zlato, bakar i ugalj… Njima su danas pridodati nafta, gas … Oduvek su nemiri, ratovi i sukobi na svim delovima planete nastajali ili se naglo širili sa dolaskom zapadnih „mirotvoraca“.

Gradili su oni tako svoje opstajanje i napredak na tuđim resursima, bogatstvu, krvi i životima. Što je drugima nesreća bila veća to je zapadnoj „demokratiji“ bio lakši put da izvrši planiranu krađu, otimanje tuđe imovine i resursa. Zato i ne čudi da dok se posle Berlinskog kongresa granice na terenu još nisu čvrsto ni utvrdile rudarski stručnjaci (Nemački, Francuski, Engleski…) detaljno i temeljito su izučavali prirodna i rudna bogatstva balkanskih zemalja. Tu je zapad bio vrlo „pedantan“, njih tuđi životi nisu sprečavali da čine sve ono što su smatrali za svoju korist. Čekali su samo pravi trenutak u kom će svom neminovnom budućem plenu „pomoći“, tako što će „bolesniku izvući jastuk ispod glave, da lakše ispusti dušu“.

Isto tako su radili i verovali i stari Germani, a novonastali to pretočili u poznati mit o Nibelunzima, kao temelj buduće pangermanske tradicije! Mitu nastalom za vreme velikih seoba naroda u V i VI veku nakon čega se usmeno prenosio. Negde u XII veku mit je zapisao nepoznati pesnik pretočivši ga u „herojski“ ep. Dugo je ovaj ep bio zaboravljen a onda je ponovo početkom XVIII veka dobio na popularnosti. Postavši tada obavezna lektira u školi i neizbežna knjiga u privatnim bibliotekama Nemaca. Upravo ovaj ep su koristili u propagandne svrhe i tokom rata sa Napoleonom 1815.godine. Peter Galzner germanista i stručnjak za srednji vek na univerzitetu u Bonu o tome je rekao:

„Ljudi su se u različita vremena identifikovali sa različitim delovima epa. Na primer, sa vernom suprugom Krimhildom u vreme Bidermajera od 1815 do 1848. Od 1871. počeo je uzlet Zigfrida. Pesma Nibelunga je u Prvom svetskom ratu bila kult, delo koje je trebalo da pokrene ljude i ulije snagu vojnicima. Nakon što je rat izgubljen, pesma Nibelunga se ponovo pojavljuje, ovoga puta kao uteha i podrška velikoj naciji koja je doživla poraz na vojnom polju.“ (1)

Herman Gering komadant nemačke avijacije 30.januara 1943 neposredno pred pad Staljingrada je održavši govor pred oficirima Vermahta rekao:

„Svi znamo za moćni herojski ep o borbi kojoj ravne nema. Zove se „Borba Nibelunga“. Oni su se probijali kroz vatru, gasili žeđ svojom krvlju, ali su se borili do kraja…“ (1)

Svaki narod ima svoje junake, mitove i epove, nama ostaje zaključak da su nemački zasnovani na patuljcima. I kao što su po mitologiji Nibelunzi opevani u epu iz XII veka ustvari patuljci koji žive u podzemlju čuvajući nekakvo blago, Germani su živeći na svojim mitovima nastavili da svoj život svode na otimanje i čuvanje ukradenog blaga. Time su ustvari pokazali svoje opredelenje da nastave da žive u svetu podzemlja, zaslepljeni materijalnim i time u nemogućnosti da vide onu pravu svetlost. Njihova kob je da su prateći svoj mit o patuljcima i sami zauvek ostali ljudski patuljci.

Zapravo su bankari i industrijalci planski finansirali istraživanja rudnih bogatstava i širenje mita o Nibelunzima. Sve sa ciljem početka velikodržavnih priprema za glavni projekat „Drang nach Osten“ (prodor na Istok). Tako pod maskom izgradnje železnice, kao nosioca progresa i napretka u tim dalekim, egzotičnim zemljama Levanta (levant – u opštem značenju istok, istočne zemlje), žele za početak da stignu od Berlina do Bagdada. U antičkom Rimu se za Levant upotrebljavao naziv Oriens – istok, od toga je nastala reč Orijent. Otuda i naziv voza „Orijent ekspres“ koji je trebao da predstavlja samo novog „Trojanskog konja“. Uspešno maskirajući njegov polazak iz Londona, preko Pariza i naravno sledstvenog Beča, sve do dalekog Bagdada!

Upravo zemlje istočnog Mediterana Sirija, Liban, Jordan i Egipat na kojem su se u prošlosti smenjivale razne civilizacije poput Asiraca, Vavilonaca, Feničana, antičkih Grka i Rimljana zapad je odredio kao svoj dugoročni cilj. To svakako neće biti prvi pokušaj zapadne „civilizacije“ da se nametne kako ona to ume. Pokušavao je zapad to već u periodu od IX do XIII veka sa nekoliko pljačkaških pohoda evropskih feudalnih vojski. Preobučeni u lažno duhovno ruho i pod vidom nekakvih krstaških ratova već su činili na toj teritorij svoja zlodela. Za one verujuće mnogo je bitnije da je upravo to prostor na kome je pre nešto više od 2.000 godina nastalo hrišćanstvo. Nemojmo naivno verovati u slučajnosti. Ako su slučajnosti otkud opet taj prostor baš sada u centru svetskih dešavanja?

U svakom slučaju da bi novoosmišljena pruga „Orijent ekspresa“ stigla do cilja morala je da pređe preko Srbije. Tako su Srbiji nametnuti „usrećiteljski krediti“ za izgradnju deonice kroz tadašnju kneževinu, koja u to vreme ni kolske puteve nije imala sređene. Kao ni danas ni tad se Srbija nije pitala šta je za nju preče. Jednostavno se morala evropeizirati po njihovom, uterana u pokornost bez milosti! Kako tada tako i sada, samo su to danas neki novi koridori i auto–putevi koji služe interesu velikih ali ne i srpskog naroda. Srpski narod se tu najmanje pita.

Srbija te puteve gradi ne baš povoljnim kreditima povezujući teritorije koje su Srbi oslobodili još 1912 godine. Koje su trebale i da ostanu srpske ali su nas „mili“ saveznici iz njih kao recimo i iz luke Drač izbacili svojim političkim odlukama. To ih sada ne sprečava da nas nateraju da teritorije sa kojih su nas oni nepravedno izbacili povezujemo. Iako je jasno da je to u ovom momentu za Srbe se samo ne poželjno. Ili možda srpski narod stvarno ništa ne razume, pa time recimo ni važnost puta do Tirane?

Vratimo se ipak „Orijent ekspresu“. Daleki Bagdad, bio je tada otomanska zemlja, a velikogermanske priče potakle su i pisca avanturističkih romana Karla Maja da se uključi u „patriotsku“ kampanju, serijom romana o „divljem Kurdistanu“, koji će se najzad „civilizovati“. Od tog prvog evropskog nametnutog kredita, susreću se Srbi sa „dobronamernim korisnim savetima“, kako da se „bezbolno“ prilagode zahtevima moćnih, koji ne vode računa o srpskim prioritetima, ali i te kako vode računa o eksploataciji u svoju korist! Kao i što većem zaduživanju Srbije. Svaka sličnost sa sadašnjošću je namerna.

Ovi krediti potakli su mlade školovane Srbe tog vremena da reaguju na različit način. Kao i danas i tada smo imali grupu onih koja je mislila da je parče u tuđoj ruci uvek lepše i veće, i da mi treba da budemo deo neke tuđe sreće. To su bili oni „učenjaci“ promaterijalno, prounijatski i proevropski opredeljeni, čijih nažalost sledbenika i potomaka i danas imamo mnogo. Oni su činili sve da ubede Srbe da treba što pre da utrče u zmijski zagrljaj „napredne“ Evrope. Sva sreća bilo je i onih drugih čija je duša bila ispunjena svetosavljem i čija srca nije napustila vera i istina. Njima je bez dvoumljenja vera, narod i Otadžbina Srbija bila na pijadestolu.

Nažalost već tada je Srbija dobila podelu koja će je pratiti do dana današnjeg… Uz njih će to vreme obeležiti i brojni sinovi stranaca koji su u Srbiju došli na poziv kneza Obrenovića, da rade i zarade, pritom i prosvećujući mladu kneževinu. Te su im se deca spontano odlučila da postanu Srbi a neki i da uzmu Pravoslavlje. Postajući tako ne samo bolji Srbi već i svesniji od mnogih koji su to bili izgleda samo svojim rođenjem. Ono što su oni činili osećajući to svojim neuprljanim dušama njihovi rođaci u toj „demokratskoj“ Evropi nisu nikako razumevali, a još manje odobravali. Mladi zapadni školarci čistog srca, među prvima su prepoznali pokvarene namere velikih iz te „kulturne Evrope“. Potaknuti time pokrenuše široku kampanju ukazivanja na njene zle namere!

Uvideli su oni kako su njihovi predatorski rođaci davno izgubili dušu u nameri da potčine tek priznatu kneževinu. Turbulencija u XX veku, ratovi i porazi, ali i pobede, nove ideje i pokušaji stvaranja zajedničke države, učinili su da se većina tih boraca za bolje sutra naše Otadžbine potisne u zaborav. Danas se Srbiji nameću neki novi stranci koji glume savetnike poput Blera, … Kao i „prijatelji“ koji žele „dobro“ Srbiji ali su je eto „samo malo“ disciplinovali bombardovanjem i ubijanjem nevinih kao recimo Klinton, Šreder … Moramo zato jasno da napravimo razliku između državničke politike i privatne politike nekakvih pajaca.

Vreme je da se setimo kako su se zvali i kako ponašali oni koji su zaista voleli Srbiju i njen narod a nisu to bili rođenjem poput Đorđa Vajferta, Stanislava Krakova, Františeka – Franje Zaha … Ne smemo da dozvolimo da zbog ovih današnjih zlotvora sa zapada one prave ostavimo zaboravljene. Vreme je da se obriše prašina zaborava sa onih koji su se delom svojim upisali u nezaborav. Jer su oni prevashodno branili srpski nacionalni interes, a ne kao ovi danas koje žele da nam se nametnu i koji nas ubeđuju kako je za nas „zdravo i dobro“ da nas malo ubijaju.

Sećajući se onih pravih značemo da prepoznamo i ove danas, videćemo da su oni neuporedivi a razlike među njima nepremostive. Da se isto tako potsetimo da razum odavno među Srbima postoji, kada je prepoznavanje „evropskih dobročinitelja“ u pitanju. Da nam je kao dan jasno kako danas pokušavaju proširivanje nekakve „prirodne“ Albanije. Države koja se i rodila neprirodno, dogovorom velikih, na tuđem tlu, uz posredovanje i otomanskog i austrougarskog okupatora, uz aminovanje Britanaca i Francuza, ali nikad ne i Srba. Da su ovi naši današnji zapadni „usrečitelji“ njihovi slepi sledbenici. Možda su neki zaboravni ali ih onda mi moramo podsetiti na ono što je bugarska istoričarka i naučnica Teodora Toleva utvrdila iz njihovih arhiva i spisa.

„Tajne konferencije sa priloženim Memorandumom predstavljaju dokumente od velikih važnosti kada je posredi politika Austrougarske na jugozapadu Balkana krajem XIX i početkom XX veka. S jedne strane, u njima je sadržan program spoljne politike Dunavske monarhije u tom delu Evrope, a s druge – otkrivaju proces izradnje i usvajanja pomenutog programa.

Ovaj program ima dva dela, jedan strateški, a drugi taktički. Strateški deo obuhvata stvaranje albanske nacije s ciljem kratkoročnog zaustavljanja Srbije i Crne Gore, kao i sprečavanja njihovog saveza; duguročno cilj je da se Rusija i bilo koja druga slovenska državna tvorevina na jugozapadnoj granici Monarhije, odvoji od važnih pristupa Mediteranu i azijskom delu Osmanskog carstva…“ (2)

Danas naši vrli „prijatelji“ sa zapada upravo nastavljaju sa istom politikom i ciljevima sa kojima su započeli i prošli vek. Izmišljaju nekakve nacije poput Albanske, nove države, kulture, kroje granice po svojim interesima, izazivaju sukobe, prave ratove, otimaju, lažu, bombarduju… Rade ono jedino što znaju, novim zločinima prikrivaju svoje stare zločine. Mi u tome ne smemo i nećemo biti saučesnici, svetosavska duša to mora da prepozna i to im jasno stavi do znanja. Možda ne možemo promeniti svet, ali svoj smer razvoja sigurno možemo.

Da bi to i uspeli ne možemo biti nemi posmatrači, ne možemo dozvoliti da neko ponižava i omalovažava naše žrtve. Zaboravljajući prošlost nećemo moći ni u budućnost. Upravo istorija mora da nam bude ta jasna svetlost koja će nam osvetliti i pokazati pravi put. Sloboda i slava može doći samo onima koji su o njoj sanjali ali i njoj jasno svojim delima težili. Naše pretke život nije mazio, dovoljno ih je naučio ostavljajući nama onaj lakši deo da put biramo proučavajući njihove živote. Učinimo li to biće nam potpuno jasno da ne možemo živeti dalje dozvolivši zapadu da upravlja našim dušama.

Zato ako želimo dalje, zavirimo u svoja srca i dozvolimo svetosavskoj duši da nam pokaže onaj jedini mogući put. Krenemo li odlučno njim ne smemo gledati ni levo ni desno. Jedini pogled na koji imamo prava je hrabro i nezaustavljivo napred oslanjajući se na iskustva svojih đedova. To iskustvo će nam jasno pokazati da ne smemo da očekujemo a još manje da tražimo od zapada ništa, ali zato od sebe moramo dati sve. Moramo da živimo svoje snove i da iskreno njima težimo. U prošlosti smo to znali znači i da sada to možemo. Raširimo hrabro krila svoje svetosavske duše i onda će nam samo nebo biti granica.

Šetnju smo davno počeli ali nismo završili, zato što nismo još skupili hrabrosti da raširimo krila. Moramo se za to ohrabriti jer nas tada više niko neće moći ni sputavati ni zaustaviti…

_________________________________

(1) www.dw.com/sr/ko-su-nibelunzi/a-3575000

(2) Teodora Toleva – Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ljudski patuljci – veliki zločinci

* Obavezna polja