Mesecima najavljivana i više puta odlagana poseta Srbiji francuskog predsednika Emanuela Makrona, napokon je realizovana. Činjenica da je Vučić željno iščekivao Makrona u Beogradu još od svoje posete Parizu u julu prošle godine, dovoljno govori o tome ko je odredio termin beogradskog sastanka, izdiktirao njegov dnevni red, uobličio poruke i simboliku ovog događaja.

Makron je odlučio da poseti Beograd tek kada je početkom jula postalo jasno da će se na čelu najvažnijih institucija Evropske unije naći ekipa koja sa francuskim predsednikom deli iste političke ciljeve i ima zajedničke mentore. U novim čelnicima Evropske komisije (Ursula fon der Lajen), «ministarstva» EU za spoljnu politiku i bezbednost (Žozep Borel), Evropskog saveta (Šarl Mišel) i Evropske centralne banke (Kristin Lagard), Emanuel Makron je napokon dobio dovoljno homogeni tim istomišljenika spreman za ostvarenje plana institucionalnog redefinisanja EU, pretvaranjem sadašnje labave konfederacije u pravu državu sa federalnim ustrojstvom. Sjedinjene Evropske Države za koje se zdušno zalaže dosadašnja nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen (ovde), trebalo bi prema zamisli Emanuela Makron, nekadašnjeg bankara Rotšildovih i najbližeg saradnik visoko rangiranog francuskog masona Žaka Atalija, da budu svemoćni Levijatan koji je spreman da zaštiti građanina svake države članice EU (ovde).

Konfederalna Evropska unija se pokazala nemoćnom u rešavanju dva ključna spoljnopolitička problema iz njenog južnog i istočnog teritorijalnog predvorja, statusa Kosova i Metohije i građanskog rata u Ukrajini, usled čega je u potpunosti potrošila spoljnopolitički autoritet napabirčen devedesetih godina na razvalinama Varašavskog pakta, SSSR i SFRJ. Pošto u kolektivnoj istorijskoj svesti Nemaca i Francuza rat figurira kao neophodni cement novovekovnog jedinstva njihovih nacija, EUropski federalisti predvođeni Emanuelom Makronom i novoizabranom Ursulom fon der Lajen žele da što pre u kosovskom ili ukrajinskom pitanju uknjiže spoljnopolitičku pobedu koja bi bila dostojna zamena za ratni trijumf i kao takva položena u temelj jedinstvene nadnacije buduće federalne EU. Ta pobeda bi povratila izgubljeno samopouzdanje i političko jedinstvo u okviru EU, a bez postizanja tog jedinstva nije moguće da se krene u reformu institucija Unije. Kako bi eventualni uspeh Brisela u rešenju kosovskog ili ukrajinskog pitanja bio istovremeno veliki poraz Rusije, takva diplomatska pobeda bi u zapadnim društvima učvrstila poljuljanu tradicionalnu rasističku predstavu o sopstvenoj svemoći i ruskoj nemoći. U takvoj atmosferi Brisel bi znatno lakše uspeo da izmiri pobornike suprostavljenih stavova o budućem ustrojstvu Evropske unije i da istovremeno ideološki diskredituje kao rusku „petu kolonu“ sve uporne branioce ideje „Evrope nacija“. Imajući u vidu da je, rečju H. Šulcea, „Evropa uvek mogla biti zajedno protiv nečeg i nikad zajedno za nešto“1), rusofobija se sasvim logično javlja kao važan element kojim će se ideološki legtimizovati prenos suvereniteta sa nacionalnih na EUropsku nadnacionalnu državu.

Suverenitet Evropske unije i strah i mržnja prema Rusije bili su ključni pojmovi u obraćanju Emanuela Makrona na konferenciji za štampu u Beogradu (ovde). Predsednik Francuske je ovom prilikom jasno poručio da reformisanje EU, sa ciljem stvaranja jedne nadnacionalne, rečju Makrona, „suverene sile“, ima prioritet u odnosu na proces pridruživanja. Francuski i nemački angažman i pomoć „Srbiji i Kosovu da pronađu sporazum“, Makron vidi već sada kao „test“ i „znak suvereniteta evropskog.“

Iz imperativa koji je izrekao Makron, da će Evropa biti jaka samo ako uspe brzo da zatvori kosovsko pitanje, neodoljivo se nameće sledeći zaključak: kao što je početkom devedesetih godina prošlog veka likvidacija suvereniteta SSSR i SFRJ pomogla da se Mastriškim sporazumom utemelji Evropska unija, tako je danas neophodno da se Srbija dobrovoljno odrekne suvereniteta nad Kosovom i Metohijom kako bi se Evropska unija pokazala kadrom da bude suverena naddržava. Pošto suverenitet podrazumeva vlast koja je najviša na jednoj teritoriji, dovodeći u vezu kosovsko pitanje sa evropskim suverenitetom Makron jasno obeležava Srbiju i Balkan kao isključivu interesnu zonu Evropske unije, čak i u situaciji u kojoj je postalo jasno da se punopravno članstvo Srbije odlaže na neodređeno vreme. Time se pokazuje tačnim naš davnašnji zaključak da „politički, pravni, bezbedonosni, ekonomski, obrazovni i drugi EU-standardi koje Srbija treba da ispuni u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja nisu ništa drugo nego sredstvo za preobražaj sveukupnog pravnog i društvenog poretka jedne nezavisne države (koji je preživeo sankcije i agresiju) u poredak jedne kolonije“, čija metropola treba da bude Brisel (ovde).

Doček Makrona na aerodromu u Beogradu, 15.07.2019.

Na kolonijalnom području Srbije i Balkana posebno je nepoželjno delovanje onih velikih sila koje Makron obeležava kao one koje „nisu evropske zauvek“ (ovde). Da Makronov kriterijum u određivanju statusa evropske države nije geografski, već civilizacijski, te da se SAD nikako ne mogu uvrstiti u one sile čije prisustvo francuski predsednik smatra nepoželjnim na Balkanu, pokazuje onaj deo njegovog izlaganja u kome oštro napada „neke spoljne sile koje žele da se ne nađe sporazum“ kada je u pitanju Kosovo i Metohija, jer hoće „konflikt koji će trajati unedogled u Evropi“ kako bi njime mogli da „upravljaju.“ Ove reči ne ostavljaju ni najmanju sumnju da je francuski predsednik iz Srbije nišanio Rusiju i, po svoj prilici, Kinu. Jer, Makron i Tramp se zalažu za što hitnije postizanje tzv. sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine, a uz to je Makron u Beogradu nedvosmisleno potvrdio da su Pariz i Brisel spremni da prihvate, kao i Vašington, sporazum između tzv. Kosova i Srbije koji bi podrazumevao minimalnu korekciju postojeće administrativne linije. Sledstveno, Makronova optužba za održavanje „konflikta koji će trajati unedogled u Evropi“ jedino može da se odnosi na Rusiju i Kinu, jer su upravo ove države protivnice bilo kakvog brzog i nametnutog rešenja za KiM, a pri tom insistiraju na poštovanju Rezolucije UN 1244 i teritorijalnog integriteta Srbije koji je garantovan ovim međunarodnopravnim aktom.

Iz rečenog postaje jasno da je današnji angažman Francuske u Srbiji motivisan istim onim ciljem zbog kojeg je pre 180 godina Francuska otvorila konzulat u Kneževini Srbiji: potpuno potiskivanje ruskog uticaja kako bi Srbija došla pod isključivu kontrolu Zapada. Emanuelu Makronu i njegovim nalogodavcima je potpuno jasno da bi verifikacija tzv. sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma između Srbije i tzv. Kosova u Savetu bezbednosti UN bila najefikasniji put za potpuno istiskivanje ruskog uticaja iz Srbije, pošto bi Kremlj u tom slučaju ostao bez mogućnosti da posredstvom prava veta u budućnosti arbitrira u balkanskim poslovima. Izolovana od Moskve, čija joj je podrška kroz istoriju uvek obezbeđivala visoki stepen samostalnosti u spoljnoj politici, Srbija bi se pretvorila u pravu evroatlantsku koloniju.

Emanuel Makron ne bi ni ovog puta doputovao u Beograd da nije prethodno dobio čvrste garantije Aleksandra Vučića da je spreman da u narednih nekoliko meseci zaključi tzv. sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum sa tzv. Kosovom. O stepenu saglasnosti koja postoji između Makrona i Vučića po pitanju Kosova najbolje govori ranija Vučićeva izjava da mu je „bliže ono što o Kosovu govore Amerikanci i Francuzi“ nego zalaganje Rusije za održavanje „zamrznutog konflikta“ (ovde). Upravo zbog Vučićeve spremnosti da realizuje planove Brisela o Kosovu, prethodnih meseci je izostala bilo kakva ozbiljnija podrška Brisela i zapadnih metropola opoziciji u Srbiji. Umesto ozbiljnog pritiska opozicije, Zapad je Vučića opomenuo sa planski emitovanom izjavom o vezama ministra Zlatibora Lončara sa „zemunskim klanom“, koju je dao jedan od ključnih ljudi postpetooktobarskog režima u sektoru bezbednosti, čovek od posebnog poverenja Vuka Draškovića, a tokom prvih godina Vučićeve vladavine načelnik Uprave kriminalističke policije – Rodoljub Milović. Pošto Milović tim povodom nije kazao ništa novo, težina njegove izjave nije u sadržaju, već u ličnosti dobro obaveštenog adresanta koji je u ulozi javnog glasnika podsetio „zaboravnog“ Vučića da se ključ pod kojim se čuvaju tajne Vučićevog političkog uspona, a samim tim i njegove političke budućnosti, ne nalazi u Vučićevim rukama (ovde).

Pošto je Makron rusko prisustvo u Srbiji povezao sa održavanje „zamrznutog konflikta“ na KiM, Vučićeva spremnost da u formi demarkacije granice amputira Kosovo i Metohiju iz sastava Republike Srbije istovremeno znači da je predsednik Republike Srbije saglasan sa tim da se Rusija u potpunosti istisne iz Srbije. Da je sve pripremljeno kako bi se krajem ove i početkom sledeće godine ponovila 1948. godina, u kojoj će srpske patriote koji se ne mire sa izdajom Kosova i Metohije biti proglašene za ruske špijune, pokazuje ocena ministra N. Stefanovića da „kada vidite nastupe pojedinih srpskih političara u javnosti, vidite da se ti stavovi ne uklapaju u zvaničnu politiku Srbije, već su bliži pojedinim silama“ (ovde). Ako je Vučiću Makronov stav o Kosovu bliži nego Putinov (ovde), onda je svakome jasno na koju veliku silu misli ministar policije kada građanima Srbije preporučuje da ne dele njene stavove o Kosovu, jer će postati predmet bezbedonosne obrade. To je kranji rezultat evrofanatične spoljne politike koju Aleksandar Vučić sprovodi uz direktnu unutrašnjepolitičku podršku patriotskog i rusofilskog biračkog tela i uz prećutnu saglasnost Kremlja.

Quousque tandem abutere, Catilina, patientia nostra?

__________________________________________________

1. H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd, 2002, 216.


Izvor: Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Makron u Beogradu – nož u leđa Rusiji

* Obavezna polja