Како се Европска унија (ЕУ) све више удаљава од преосталих југословенских република и Албаније, тако бујају разноразне „регионалне иницијативе“ о повезивању и „укидању граница“ између земаља које су називане Југоисточна Европа, а сада Западни Балкан. Наравно да је повезивање комшија добра и у коначници неизбежна судбина, али у садашњој фази се намеће утисак да је ипак реч о покушају замене европске перспективе регионалном. Да ли је, међутим, то реално?

Најновија иницијатива, претенциозно и на известан начин накарадно – ако не и бесмислено – названа „мали Шенген“, чији су носиоци Србија, Северна Македонија и Албанија, а у коју су позвани и Босна и Херцеговина, Црна Гора и Косово, добила је велики локални публицитет, мада је тешко видети који би могли да буду њени стварни домети. Које су ту стварне новине, шта је ново у томе?

Медијски се истиче да ће грађани те три земље моћи да путују само са личном картом. То звучи атрактивно, али у основи не значи скоро ништа. Подаци у личним картама су сада исти као у пасошима, па према томе нема разлике. Уосталом, у региону сада многе земље имају такав договор. Босна и Херцеговина са Србијом и Хрватском, Србија и Црна Гора, већ седам година Црна Гора и Албанија, а и држављани Босне и Херцеговине могу у Албанију са личном картом. Објављено је такође да ће повезивање три земље значити олакшице за странце јер ће у те земље моћи да путују без додатних виза. Другим речима, добијете визу Албаније, Србије или Македоније и онда путујете било где унутар иницијативе. То ће, тврди се, повећати број страних туриста. Предвиђени су и размена студената, заједнички пројекти истраживања, јединствен пакет документације за транзит робе, као и тешња сарадња у борби против криминала и тероризма. Ту су и даноноћне инспекцијске службе на границама како камиони са робом не би чекали.

Посебно су занимљиви планови издавања заједничких радних дозвола и признавања квалификација и диплома, што би требало да омогући кретање радне снаге и њену доступност а то би, како се тврди, подигло атрактивност „целог региона за стране инвеститоре“. Шта то значи? Пошто држављанима једне земље нису потребне радне дозволе да би радили у својој земљи, онда би ова мера требало да значи да када неко, у основи странац, добије радну дозволу у једној од тих земаља, може са њом да ради у било којој од њих. И то, издваја се, због страних инвеститора.

Другим речима, ако је неко страни инвеститор, он онда може довести било којег радника из Албаније, Македоније или Србије. Пошто држављанима тих земаља нису потребне радне дозволе да би радили у њима, онда се то може пре свега односити на странце или имигранте. Страни инвеститор онда може да доведе имигранта да ради у било којој од тих земаља, а тамо где је лакше да прибави радну дозволу. У медијским објашњењима се тврди да ће та мера спречити одлазак младих људи из тих земаља. Није јасно како би то могло да се догоди јер их је много већ отишло. Албанију је, на пример, последњих година напустило скоро 40 одсто становништва, и у тој земљи сада живи мање од два милиона људи. У том делу иницијативе није још познато како ће се регулисати права радника који у једној земљи раде са радном дозволом друге земље. Коју врсту осигурања ће имати, какву здравствену заштиту и који пензијски фонд. И на крају, ко ће све то да плати.

Предвиђају се и измене закона из области тржишта капитала, пореског и финансијског система како би се створили услови за несметан проток капитала. Уз то би требало да иде и дефинисање заједничких, сопствених правила у многим областима у циљу унапређења сарадње три земље што би, како се најављује, могло да постане „најважнија политичка иницијатива у 21. веку“.

Иницијатива „мали Шенген“ је амбициозан план иако још није јасно шта она значи и шта би могла на крају да донесе. Наравно, свака међудржавна сарадња је добродошла и у основи неопходна. У земљама иницијативе се јављају отпори, чак и сумње у праве намере.

Еди Рама, Александар Вучић и Зоран Заев на конференцији за штампу након разговора о иницијативи неформално названој „мали Шенген”, Охрид, 9. новембар 2019. (Фото: Влада Р. Северне Македоније)

Незадовољници тврде да је то стварање „нове, мале Југославије са Албанијом“, а други кажу формирање „Велике Албаније“. То је, међутим, далеко од реалности, и није проблем у томе. Међу сумњама постоје две које су важне. Прва је да је иницијатива покренута са намером да се њоме замени очекивано чланство у ЕУ или политички амортизује спорост у приближавању европској интеграцији. Циници би рекли да уместо путовања у ЕУ са личном картом сада лична карта важи само за Албанију и Македонију. Ту треба тражити разлоге отпора неких земаља, рецимо Црне Горе, овој иницијативи, јер верују да је она удаљавање од њихових европских амбиција. Та сумња има много основа јер је регионално повезивање и званично идеја Брисела за земље које још нису чланице а надају се да ће да буду, иако актуелна ситуација у ЕУ не обећава скорашње чланство.

Занимљиво је да се идеје о регионалном повезивању углавном јављају када ЕУ не испуни своја обећања. Требало би, наиме, подсетити да је донедавно доминирала порука да ће се земље Балкана међусобно повезати самим чланством у ЕУ, и то је био један од главних аргумената европског пута. А сада се нуди регионално повезивање. А пошто ни те земље не одустају од европског пута, а званично ни ЕУ не одустаје од њих, то би могло да значи да ће Србија, Албанија и Северна Македонија, када буду повезане, заједно у пакету бити примљене у Европску унију. Реч је о новом, још једном пројекту ЕУ чије ауторство потврђује и најава присуства новог шефа дипломатије европске интеграције Хозепа Борела на наредном састанку иницијативе у Драчу који ће се одржати у децембру. Такав пакет Брисела би значио да би те земље могле да постану међусобни таоци на европском путу, што може да изроди далеко веће проблеме од садашњих. У том пакету би највише била погођена Србија која ипак има развијенију пословну инфраструктуру и далеко је ближа европским стандардима, шта год они значили. Истовремено, то сугерише да су те три земље сличне или скоро исте, а оне нису такве. Њихове судбине су потпуно различите.

Друга сумња која има основа јесте да ли је уопште та иницијатива могућа, да ли има базу у реалности. Јер, како се најављује, сарадња подразумева стандардизацију не само финансијског и пословног амбијента, него и образовну и пословну. Ту су, међутим, толико дубоке разлике да би таква стандардизација значила не само тектонске промене, него би и тражила доста времена. И то ако би икада заиста била могућа. То такође значи да би се развој иницијативе удаљио од „личних карата“ и кренуо ка некој врсти економске уније, што би био далеко озбиљнији, али и нереалнији процес.

Све земље иницијативе, на пример, имају своје појединачне уговоре са трећим земљама, имају обавезе према кредиторима, а економска унија би све то морала да поништи и прави неки нови, другачији амбијент. Све, ипак, личи на немогућу мисију. Свака земља личи само на себе, а не на неку другу. То је немогућа мисија, што је уосталом показала и ЕУ, иако са далеко већим капацитетима и моћи.

На „мали Шенген“ би се могло гледати и из једне другачије перспективе, из угла учесталих нових иницијатива чији је центар сама Србија. У последње две године Србија је била део многих ад хок склепаних регионалних иницијатива, од енергетских до инфраструктурних, у којима су биле Бугарска, Румунија и Грчка. Недавно је чак Србија била позвана и на самит Вишеградске групе, старе западне интересне заједнице у Источној и Централној Европи основане после распада Совјетског Савеза. Земље учеснице тих иницијатива су међу кључним западним инструментима антируске политике, па се укључивање Србије може тумачити као њено увлачење у антируски блок. Део тог пројекта је и „мали Шенген“ и Србија се увлачи у регионални блок са једном чланицом НАТО пакта и другом која ће то ускоро постати. То је давно виђена технологија Запада, тачније Америке, да се, корак по корак, скривено иза узвишених идеја сарадње, реализује антируска политика. У случају „малог Шенгена“, поред Русије циљ је и Кина, која је присутна у Србији, а Македонија јој представља проблем због трасе железнице од Грчке ка Европи, а и у Албанији се оживљавају старе кинеске везе.

У сваком случају време ће показати шта је могуће, а шта је још једна неуспела идеја или можда манипулација. Можда би ипак требало много реалније гледати на све те иницијативе, па и на „мали Шенген“ и амбициозну сарадњу за сада три земље Западног Балкана. Кроз реалнији приступ мање би се губило времена и на известан начин спречило би се западно инсталирање неке врсте нове религије балканске сарадње.  Јер ово што се до сада зна ипак више личи на још једну политичку куповину времена.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на „Мали Шенген“ и велике сумње

* Обавезна поља