Kako se Evropska unija (EU) sve više udaljava od preostalih jugoslovenskih republika i Albanije, tako bujaju raznorazne „regionalne inicijative“ o povezivanju i „ukidanju granica“ između zemalja koje su nazivane Jugoistočna Evropa, a sada Zapadni Balkan. Naravno da je povezivanje komšija dobra i u konačnici neizbežna sudbina, ali u sadašnjoj fazi se nameće utisak da je ipak reč o pokušaju zamene evropske perspektive regionalnom. Da li je, međutim, to realno?

Najnovija inicijativa, pretenciozno i na izvestan način nakaradno – ako ne i besmisleno – nazvana „mali Šengen“, čiji su nosioci Srbija, Severna Makedonija i Albanija, a u koju su pozvani i Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Kosovo, dobila je veliki lokalni publicitet, mada je teško videti koji bi mogli da budu njeni stvarni dometi. Koje su tu stvarne novine, šta je novo u tome?

Medijski se ističe da će građani te tri zemlje moći da putuju samo sa ličnom kartom. To zvuči atraktivno, ali u osnovi ne znači skoro ništa. Podaci u ličnim kartama su sada isti kao u pasošima, pa prema tome nema razlike. Uostalom, u regionu sada mnoge zemlje imaju takav dogovor. Bosna i Hercegovina sa Srbijom i Hrvatskom, Srbija i Crna Gora, već sedam godina Crna Gora i Albanija, a i državljani Bosne i Hercegovine mogu u Albaniju sa ličnom kartom. Objavljeno je takođe da će povezivanje tri zemlje značiti olakšice za strance jer će u te zemlje moći da putuju bez dodatnih viza. Drugim rečima, dobijete vizu Albanije, Srbije ili Makedonije i onda putujete bilo gde unutar inicijative. To će, tvrdi se, povećati broj stranih turista. Predviđeni su i razmena studenata, zajednički projekti istraživanja, jedinstven paket dokumentacije za tranzit robe, kao i tešnja saradnja u borbi protiv kriminala i terorizma. Tu su i danonoćne inspekcijske službe na granicama kako kamioni sa robom ne bi čekali.

Posebno su zanimljivi planovi izdavanja zajedničkih radnih dozvola i priznavanja kvalifikacija i diploma, što bi trebalo da omogući kretanje radne snage i njenu dostupnost a to bi, kako se tvrdi, podiglo atraktivnost „celog regiona za strane investitore“. Šta to znači? Pošto državljanima jedne zemlje nisu potrebne radne dozvole da bi radili u svojoj zemlji, onda bi ova mera trebalo da znači da kada neko, u osnovi stranac, dobije radnu dozvolu u jednoj od tih zemalja, može sa njom da radi u bilo kojoj od njih. I to, izdvaja se, zbog stranih investitora.

Drugim rečima, ako je neko strani investitor, on onda može dovesti bilo kojeg radnika iz Albanije, Makedonije ili Srbije. Pošto državljanima tih zemalja nisu potrebne radne dozvole da bi radili u njima, onda se to može pre svega odnositi na strance ili imigrante. Strani investitor onda može da dovede imigranta da radi u bilo kojoj od tih zemalja, a tamo gde je lakše da pribavi radnu dozvolu. U medijskim objašnjenjima se tvrdi da će ta mera sprečiti odlazak mladih ljudi iz tih zemalja. Nije jasno kako bi to moglo da se dogodi jer ih je mnogo već otišlo. Albaniju je, na primer, poslednjih godina napustilo skoro 40 odsto stanovništva, i u toj zemlji sada živi manje od dva miliona ljudi. U tom delu inicijative nije još poznato kako će se regulisati prava radnika koji u jednoj zemlji rade sa radnom dozvolom druge zemlje. Koju vrstu osiguranja će imati, kakvu zdravstvenu zaštitu i koji penzijski fond. I na kraju, ko će sve to da plati.

Predviđaju se i izmene zakona iz oblasti tržišta kapitala, poreskog i finansijskog sistema kako bi se stvorili uslovi za nesmetan protok kapitala. Uz to bi trebalo da ide i definisanje zajedničkih, sopstvenih pravila u mnogim oblastima u cilju unapređenja saradnje tri zemlje što bi, kako se najavljuje, moglo da postane „najvažnija politička inicijativa u 21. veku“.

Inicijativa „mali Šengen“ je ambiciozan plan iako još nije jasno šta ona znači i šta bi mogla na kraju da donese. Naravno, svaka međudržavna saradnja je dobrodošla i u osnovi neophodna. U zemljama inicijative se javljaju otpori, čak i sumnje u prave namere.

Edi Rama, Aleksandar Vučić i Zoran Zaev na konferenciji za štampu nakon razgovora o inicijativi neformalno nazvanoj „mali Šengen”, Ohrid, 9. novembar 2019. (Foto: Vlada R. Severne Makedonije)

Nezadovoljnici tvrde da je to stvaranje „nove, male Jugoslavije sa Albanijom“, a drugi kažu formiranje „Velike Albanije“. To je, međutim, daleko od realnosti, i nije problem u tome. Među sumnjama postoje dve koje su važne. Prva je da je inicijativa pokrenuta sa namerom da se njome zameni očekivano članstvo u EU ili politički amortizuje sporost u približavanju evropskoj integraciji. Cinici bi rekli da umesto putovanja u EU sa ličnom kartom sada lična karta važi samo za Albaniju i Makedoniju. Tu treba tražiti razloge otpora nekih zemalja, recimo Crne Gore, ovoj inicijativi, jer veruju da je ona udaljavanje od njihovih evropskih ambicija. Ta sumnja ima mnogo osnova jer je regionalno povezivanje i zvanično ideja Brisela za zemlje koje još nisu članice a nadaju se da će da budu, iako aktuelna situacija u EU ne obećava skorašnje članstvo.

Zanimljivo je da se ideje o regionalnom povezivanju uglavnom javljaju kada EU ne ispuni svoja obećanja. Trebalo bi, naime, podsetiti da je donedavno dominirala poruka da će se zemlje Balkana međusobno povezati samim članstvom u EU, i to je bio jedan od glavnih argumenata evropskog puta. A sada se nudi regionalno povezivanje. A pošto ni te zemlje ne odustaju od evropskog puta, a zvanično ni EU ne odustaje od njih, to bi moglo da znači da će Srbija, Albanija i Severna Makedonija, kada budu povezane, zajedno u paketu biti primljene u Evropsku uniju. Reč je o novom, još jednom projektu EU čije autorstvo potvrđuje i najava prisustva novog šefa diplomatije evropske integracije Hozepa Borela na narednom sastanku inicijative u Draču koji će se održati u decembru. Takav paket Brisela bi značio da bi te zemlje mogle da postanu međusobni taoci na evropskom putu, što može da izrodi daleko veće probleme od sadašnjih. U tom paketu bi najviše bila pogođena Srbija koja ipak ima razvijeniju poslovnu infrastrukturu i daleko je bliža evropskim standardima, šta god oni značili. Istovremeno, to sugeriše da su te tri zemlje slične ili skoro iste, a one nisu takve. Njihove sudbine su potpuno različite.

Druga sumnja koja ima osnova jeste da li je uopšte ta inicijativa moguća, da li ima bazu u realnosti. Jer, kako se najavljuje, saradnja podrazumeva standardizaciju ne samo finansijskog i poslovnog ambijenta, nego i obrazovnu i poslovnu. Tu su, međutim, toliko duboke razlike da bi takva standardizacija značila ne samo tektonske promene, nego bi i tražila dosta vremena. I to ako bi ikada zaista bila moguća. To takođe znači da bi se razvoj inicijative udaljio od „ličnih karata“ i krenuo ka nekoj vrsti ekonomske unije, što bi bio daleko ozbiljniji, ali i nerealniji proces.

Sve zemlje inicijative, na primer, imaju svoje pojedinačne ugovore sa trećim zemljama, imaju obaveze prema kreditorima, a ekonomska unija bi sve to morala da poništi i pravi neki novi, drugačiji ambijent. Sve, ipak, liči na nemoguću misiju. Svaka zemlja liči samo na sebe, a ne na neku drugu. To je nemoguća misija, što je uostalom pokazala i EU, iako sa daleko većim kapacitetima i moći.

Na „mali Šengen“ bi se moglo gledati i iz jedne drugačije perspektive, iz ugla učestalih novih inicijativa čiji je centar sama Srbija. U poslednje dve godine Srbija je bila deo mnogih ad hok sklepanih regionalnih inicijativa, od energetskih do infrastrukturnih, u kojima su bile Bugarska, Rumunija i Grčka. Nedavno je čak Srbija bila pozvana i na samit Višegradske grupe, stare zapadne interesne zajednice u Istočnoj i Centralnoj Evropi osnovane posle raspada Sovjetskog Saveza. Zemlje učesnice tih inicijativa su među ključnim zapadnim instrumentima antiruske politike, pa se uključivanje Srbije može tumačiti kao njeno uvlačenje u antiruski blok. Deo tog projekta je i „mali Šengen“ i Srbija se uvlači u regionalni blok sa jednom članicom NATO pakta i drugom koja će to uskoro postati. To je davno viđena tehnologija Zapada, tačnije Amerike, da se, korak po korak, skriveno iza uzvišenih ideja saradnje, realizuje antiruska politika. U slučaju „malog Šengena“, pored Rusije cilj je i Kina, koja je prisutna u Srbiji, a Makedonija joj predstavlja problem zbog trase železnice od Grčke ka Evropi, a i u Albaniji se oživljavaju stare kineske veze.

U svakom slučaju vreme će pokazati šta je moguće, a šta je još jedna neuspela ideja ili možda manipulacija. Možda bi ipak trebalo mnogo realnije gledati na sve te inicijative, pa i na „mali Šengen“ i ambicioznu saradnju za sada tri zemlje Zapadnog Balkana. Kroz realniji pristup manje bi se gubilo vremena i na izvestan način sprečilo bi se zapadno instaliranje neke vrste nove religije balkanske saradnje.  Jer ovo što se do sada zna ipak više liči na još jednu političku kupovinu vremena.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Mali Šengen“ i velike sumnje

* Obavezna polja