Sve i da je nevin da neviniji biti ne može, već činjenica da se prvi policajac Srbije „samopozvao“ na poligraf u policiju, uz izglednu mogućnost da brojilo, tj. istinomer / lažomer, kao i u više jednako senzibilnih slučajeva ranije, očitava Vrhovni(k) komandant lično – liči na pretposlednji čin sedmoipogodišnje farse. Da je mene poslušao još onomad, kada ga je ono Boško Fašista, otkrićem da je „diplomirao na Sava centru“, izuo iz cokula, pa da je rekao „dobro ljudi, možda me je Džon Mića Nezbit nasamario, uvalio mi lažni fakultet i diplomu sa buvljaka, ali moje znanje nije sporno, eto, neka me propitaju najveći eksperti sa državnih univerziteta“ –  imao je Stefanović dr Nebojša neku šansu da se, kao nekoć onaj kruševački keramičar, izvuče samo sa jednogodišnjom suspenzijom iz visoke politike.

Ali, nije. Jer, kao i Vrhovnik mu, uostalom, ne sluša dobronamerne kritičare. Oni slušaju osuđene ratne zločince – ko mi ne veruje da jesu osuđeni neka pita Doglavnika Dačića, njegova je partija u to doba konrolisala srpski Areopag – Blera, Klintona, Šredera, plus onaj bebeći Institut za javne politike i ostale javne i nejavne stvari, z.p. Titograd, MiloGora.

Zamislite sad Vrhovnika koji se, u danu kada Gana, zaslugom mog druga s faksa (trenutno, u funkciji ministra inozemnih dela), povlači priznanje Kosova – umesto da, makar, posluša svog starijeg sina koji mu je, tako Vrhovnik sam tvrdi, lepo rekao da je „od ‘malog Šengena’ značajnije povlačenje priznanja Kosova“ – izlaprda da je „povlačenje priznanja samo postizanje naše neke taktičke pozicije što neće drastično da promeni situaciju, dok ‘mali Šengen’ menja budućnost svih nas“!? Šta li je čovek hteo da kaže, osim ako nije da će (njegova) Srbija, Srbija onako kako je on očitava i tumači na imaginarnom poligrafu, biti srećnija ukoliko bude u „malom Šengenu“, više nego da Kosovo i Metohija ostanu u njoj?

A Tajnica mu, ista ona predsednica Vlade koja ne zna šta je politika Vlade o Kosovu, ali zato zna da „predsednik Republike najbolje zna šta je najbolje za Srbiju“ – nemilosrdno mu, kao da joj je Kosovo dedovina koju bi da trampi, tercuje li tercuje: „Stvaranje malog Šengena’ između Srbije, Albanije i Severne Makedonije predstavlja najvažniju inicijativu u prethodnih nekoliko decenija na Zapadnom Balkanu“?!        

Osim nekoliko poštapalica tipa da je ta antanta u nastajanju, zapravo, inicijativa za veće i slobodnije tržište, uklanjanje barijera u slobodi protoka robe, usluga, kapitala i ljudi između Srbije, Albanije i S. Makedonije (ovako, skraćeno, ime ove države prirodnije mi zvuči, može da se čita i kao „Srpska“, kao što se i dan-danas, grčkom i bugarskom čitaju ostale dve Makedonije koje su u Prvom balkanskom ratu oslobođene od turske okupacije) – građani Srbije pojma nemaju šta se iza „malog Šengena“ valja.

Bebeća propaganda Srbije prećutkuje da se u ‘malom Šengenu’ traži mesto i za – nezavisnu Republiku Kosovo koja će, Bože moj, ako se ovako nastavi, uskoro da prizna, pazite sad, nezavisnost Republike Srbije, kao znak dobre volje za sve što je ovaj režim svojim činjenjem i nečinjenjem učinio na planu zaokruživanja nezavisnosti jedine NATO države u Evropi.

Bebeća propaganda Srbije ćuti o tome da „genijalna ideja“ o carinskoj uniji nije rođena u glavi Najvećeg Srbina u istoriji, već iza svega, pa i iza poslednjeg samita u Ohridu stoji, u ime oficijelnog Vašintona – porodica onog američkog tajkuna, emigranta iz komunističke Mađarske, Đerđa Šoroša.

Da budem konkretan, nije naša državna politika baš toliko vizionarska: U to društvo „mrtvih proletera“ silom su nas gurnuli Vrhovnikovi „američki prijatelji“!

To je ta utešna „žvaka za ludaka“ koja nam sleduje nakon surove odluke Emanuela Makrona koga, jednakim intenzitetom, „volimo kao što on ne voli nas“. Svima nama iz zapećka (tzv. Zapadnog) Balkana, večitim kandidatima za EU. E, ako ima neko da već nije čuo za to, to vam je taj Merkel – Makronov projekat ostavljanja Zapadnobalkanaca u pozi čučanja na dnu čekaonice ili, tamo daleko, u dvorištu EU. A sve sa, istovremenim, lukavim planom odvraćanja ovih zemalja od okretanja Rusiji, Turskoj ili, možda, Kini!

Rama, Vučić i Zaev – Foto: Tanjug, Tanja Valić

Uz permanentno podgrevanje vruće utopije i vlažnog zapadnobalkanskog EU sna. Već odavno viđeno, davno pročitano (a da, iznova, ne iznerviram fanove đenerala Nedića):

„Evropske Sjedinjene Države će, pod vođstvom Nemačke i Italije, ne samo ostati radionica sveta, nego će i dalje biti naučni laboratorijum sveta. Evropske Sjedinjene Države pod vođstvom srednje Evrope neće rušiti evropsku industrijsku produkciju nego će je harmonizirati…. KUCNUO JE SAT UJEDINJENE EVROPE… Nemac će, u izgrađivanju Evrope, stvarati, pre svega, zajednicu evopskih naroda kao ZAJEDNICU EVROPSKE RADNE SNAGE, IDEJE I SPOSOBNOSTI, isto onako kao što je izgradio u okviru Velikonemačkog Rajha… Današnja Evropa, težeći za ujedinjenjem, nalazi genijalne ujedinitelje opet u sinovima ta dva naroda – u Adolfu Hitleru i Benitu Musoliniju. Često nam drhti srce zbog smelosti njihovih dela Ali, njihova odvažnost je hrabrost umetnika koji se zanose vleikom konstruktivnom idejom. A to je ideja ujedinjene Evrope. Do sada smo bili Česi. Ostanimo Česi, ali postanimo Evropejci!  

Trudimo se da budemo najsavršeniji deo ne samo Velikonemačkog Rajha, kako je to rekao predsednik Haha (predsednik nemačke satelitske tvorevine, Protektorata Češke i Moravske od 1939 – 1945, prim. C.M), nego i nove Evrope…“

Ovako je o Hitlerovoj UJEDINJENOJ EVROPI, ZAJEDNICI RADA, EVROPSKE RADNE SNAGE, IDEJE I SPOSOBNOSTI pisao („Buna u Evropi“, izdavač „Orbis“, Prag, 1941) dr Emanuel Vajtauer, čehoslovačka novinar, političar i pisac, nekadašnji ljuti revolucionar, ekstremni komunista i učesnik Kongresa Kominterne 1920, potonji nacionalsocijalista, a najpoznatiji kao perjanica češkog kolaboracionizma tokom nemačke okupacije Češke.

Ne znam za vas, ali mene (pu-pu-pu) ova idolopoklonička fascinacija „Ujedinjenom Evropom“ i njenom „zajednicom rada, radne snage, ideje i sposobnosti“ zabrinjavajuće mnooogo na neke i nešto podseća…

Nije ovde reč o nekom imaginarnom strahu od „brisanja granica“ kao takvih. Ne, reč je o strahu od nekontrolisanog rušenja granica baš prema onima od kojih nam je, na žalost, uglavnom dolazila nesreća, a paralelnom cementiranju granica prema delovima sopstvenog naroda u okruženju i proverenim prijateljima „tamo daleko“.

Čemu „mali Šengen“ ako, na primer, imamo nešto što se zove CEFTA, a to je ona zona slobodne trgovine koju je, upravo po naređenju vašingtonskih kumova „malog Šengena“, uvođenjem carina od 100 odsto na robu iz Srbije – „bombardovala“ jedina NATO država u Evropi!

Ili, kako to naš Vrhovnik misli da uspostavlja „brze trake za kamione“ na granici Srbije i Albanije, ako, evo već sedam i po godina, ne sme ni da pomene povratak do 1000 srpskih uniformisanih lica (računajući i carinike) na KiM? Da li to onda znači da je familija Šoroš odlučila da u ‘mali Šengen’ primi i svoju privilegovanu državu, Republiku Kosovo?

Kad smo već kod malih i velikih antanti, raznih carinskih, ekonomskih i ostalih ugovora i unija – ljudi moji, pa imamo izglasanu (12. aprila 1999), a nikad povučenu, odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije! Daj da vidimo šta aktuelna vlast koja je, u prethodnim uniformama, podigla ruke za ovaj savez, danas ima da kaže po tom pitanju…

Ako se jedno s drugim ne kosi, a postoji opravdan državni i građanski interes, zašto onda ne ući u što više takvih integracija, ali ne tako da jedna isključuje ili uslovljava drugu? Pa da, recimo, zato što imamo „posebno poseban“ odnos sa Severnoatlantskom alijansom, naš Vrhovnik sedam i po godina ne sme da Srpsko-ruskom humanitarnom centru da čak ni (samo) – službeni status!

Mučeni kralj Aleksandar Ujeditelj, spas od italijanskih teritorijalnih apetita, od preteće reinkarnacije Austro-Ugarske, od bugarskih revizionističkih težnji, tražio je u raznim vojnim i sličnim, velikim i malim „antantama“, od onih sa Čehoslovačkom i Rumunijom, preko koketiranja sa Kemal-pašinom Turskom, do onih kratkotrajnih iskrica ljubavi sa Alekdandrom Stambolijskim koji je nudio ulazak Bugarske u jugoslovensko kraljevstvo. Tita je, u jednom trenutku, njegov kolega Enver Hodža prosto preklinjao da Albanija pre Bugarske uđe u Jugoslaviju kao njena sedma republika; Milošević je predlagao konfederaciju sa Micotakisovom Grčkom…

Balkanska unija

Jedino su moderni srpski suvereni, navodeći uvek neke „užasne spoljne pritiske“, odbijali i da čuju vapaje svojih sunarodnika iz okruženja koji već dva veka sanjaju svoje snove o što čvršćoj vezi sa matičnom državom.

Zar, zaista, neko veruje da bi, na nekom narodnom „poligrafu“, nešto nalik „malom Šengenu“, uz ovoliki manjak pouzdanih informacija i ogroman višak skrivenih zagonetki, imalo šanse da „prođe“?

Kad već spomenuh KiM kao glavnu odgonetku velikih majstora „malog Šengena“,

ja bih časnost njihovih namera vrlo jednostavno istestirao. Eto, kao, ja nemam ništa niti protiv „malog Šengena“, ali, kao znak dobre volje, ni protiv učešća Kosova, kao, u ovom slučaju, delimično autonomnog subjekta, u njemu.

Čuli ste svi za Andoru. Osim što njena nogometaška reprezentacija služi za popravljanje gol-razlike, ona je znana i po tome što je država (ili „država“) sa francusko-španskim koregenstvom, sa dva regenta: položaj „šefa države“ eks oficio je podeljen između predsednika Republike Francuske i, teritorijalno nadležnog, španskog episkopa, tako da njih dvojica „vladaju“ u ime građana Andore. 

Kondominijum, kao jedna vrsta uslovnog suvlasništva, u međunarodnom se pravu definiše kao politička teritorija – može da bude država ili ograničena oblast – u kojoj se više različitih suverenih entiteta formalno slaže da deli (i to u praksi i čini) jednake dominijume, u smislu suvereniteta, i ostvaruje svoja prava zajednički, bez deljenja u zasebne „nacionalne“ zone.

Primera je, na zemaljskoj kugli, mnogo. Antarktik je, de fakto, kondominijum, a njime se upravlja konsultativno na osnovu Antarktičkog sporazuma. U Evropi, recimo, reka Mozel i njene pritoke, Zauer i Ur, još od 1816. godine, čine kondominijum podeljen između Luksemburga i Nemačke.

Nemačka i Austrija su, sa Švajcarskom (na različitim osnovama), vlasnici trojnog kondominijuma — glavnog dela jezera Konstanc, poznatijeg kao Bodensko jezero, bez njegovih ostrva. A, pošto Švajcarska tvrdi da granica prolazi sredinom jezera, ne postoji međunarodni ugovor koji određuje kuda idu granice Švajcarske, Nemačke i Austrije u i oko ovog jezera.

Brčko Distrikt, koga čini teritorija predratne opštine Brčko, predstavlja zajednički kondominijum između državnih entiteta u Bosni i Hercegovini, Federacije BiH i Republike Srpske.

Ako već o sudbini Srbije odlučuju izaslanici, klimoglavci i kolaboracionisti „Ujedinjene Evrope“ („EU koja nema alternativu“), manje na osnovu autentičkih interesa građana Srbije, a više shodno nalozima iz Vašingtona i te „EU koja nema alternativu“ – hajde, makar, da iz svega pokušamo da izvučemo neku korist. Da ogolimo do kraja naše stvarne i fiktivne vladare.

Ja bih, na primer, zahtevao od njih da uslov za ulazak Kosova u „mali Šengen“ bude privremeno dvojno starateljstvo nad tim privremenim kondominijumom između dve strane. Jedne, kojoj ta teritorija stvarno, pravno, vlasnički i istorijski pripada, a to je Republika Srbija, i druge, a to je predstavnik NATO okupatora na KiM, a ko bi to i formalno, u ime NATO-a, bio – sam NATO, Vašington, Brisel, Tirana, neko N.N. lice iz Prištine, sasvim je svejedno.

Pa, da vidimo zašto je to, kao svog favorita, umesto „Sorosevih plaćenika iz opozicije“, Đerđ Šoroš za glavnog izvođača „malog Šengena“ izabrao Najvećeg Srbina.


Izvor: Blog autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Mali Šengen“ na velikom poligrafu

* Obavezna polja