„Ne znam šta bi Vučiću da diže onoliku galamu u Beogradu!? Reakcije Srbije su naoko besmislene i bespotrebne. One su, očigledno, dimna zavesa za nešto. Šta? Možemo nagađati, da li je to presuda Mladiću, NATO ili šta? Na bezobrazne izjave, tvrdnje i planove odgovor ne može biti mehak. Ne može se moj odgovor tretirati kao pretnja, prete oni koji govore o referendumima, nagrađuju Krajišnike, Karadžiće i po ratnim zločincima nazivaju škole.“

Bilo je to objašnjenje Bakira Izetbegovića povodom reakcija na koje je među Srbima naišla njegova pretnja da će BiH priznati Kosovo i tvrdnja da su Bošnjaci u Raškoj diskriminisani. Ono prvo izjavio je za Radio Dojče vele, ovo drugo u Mostaru tokom govora na „svečanoj akademiji povodom 25 godina od formiranja 4. Korpusa Armije BiH, a u organizaciji Koordinacije temeljnih boračkih organizacija Hercegovačko-neretvljanskog kantona FBiH“.

 Srpsko Sarajevo nije u Srbiji

Politička Srbija i prestonički mediji uglavnom su ignorisali ovu konfuznu reakciju bošnjačkog lidera na odgovor predsednika Srbije, ali možda ipak ne treba da ostane bez komentara jer se radi o članu Predsedništva BiH. „Šta je pisac hteo da kaže?“ Pre svega slušaoca/čitaoca njegovog izlaganja zbunjuje što on grdi susednu državu Srbiju zbog problema koje ima u BiH.

Kaže: „Na bezobrazno i tvrdo nije se moglo odgovoriti mehko“, i kao ilustraciju navodi referendume, svečani doček za Krajišnika, studentski dom koji je dobio ime po Karadžiću. Ali, referendumi u RS su bošnjački problem u BiH, a ne problem Srbije. Studentski dom na Palama dobio je ime po dr Karadžiću, a ni Pale ni dom ne nalaze se u Srbiji, nego u RS/BiH. Svečani doček po izdržanoj kazni priređen je Krajišniku u Srpskom Sarajevu, koje takođe nije u Srbiji, nego nadomak muslimanskog Sarajeva.

Bakir je, međutim, na Dojče vele ipak pretio državnim priznanjem AP KiM i podbunjivao „Sandžaklije“, koji se valjda nalaze u Srbiji, a ne u RS/BiH. Elem, opet ta stupidna ideja koju su Izetbegovići prodali Zapadu – „sve zlo Bosni dolazi iz Beograda“ (sin) i „Bosna će biti mirna kada Srbija bude dovoljno slaba“ (tata). Ili pak tamo kupili – „Treba uceniti Beograd da na putu za Brisel otpiše Kosovo, okrene se protiv Srpske, zavede sankcije Rusiji. A moguće da Bakir intimno misli da, pored nacionalnog i teritorijalnog kontinuiteta, između Srbije i Srpske postoji i državni, odbrambeni, bezbednosni itd. tajni ugovor. Kada sam jednom bošnjačkom političaru prvih posleratnih godina pokušao da objasnim da bi kao relativna većina unutar BiH morali da imaju više razumevanja za Srbe i Hrvate, on se iskreno zabezeknuo. „Moj profesore, kakva smo mi j… većina!? Dođe li stani-pani, eto hina ih jopet vamo, i onih vaših preko Drine, i onih drugih preko Une.“ Drugim rečima, ono što Dodik naglas sanja to se Bakiru priviđa, a i san i priviđenje dele sunarodnici. Zvanična politika je ipak nešto drugo, a pragmatični Vučić o svojim snovima u odnosu na Prištinu, Banjaluku i Moskvu – ćuti.

 Muslimanski brat Tajo i kaurin Aco

Predsednik Srbije se, štaviše, u nekoliko navrata distancirao od referenduma u Srpskoj, pozivao da se odustane od toga i često ističe da „poštuje okvire dejtonske BiH i želi da sarađuje sa Sarajevom, da se reše sve prepreke“, itd., itd. Bez obzira na to što dobro zna da je ovaj grad postao isključivo muslimanski i da 75 odsto teritorije BiH zauzimaju RS i HB, te da ni Srbi ni Hrvati nominalnu zajedničku prestonicu ne doživljavaju kao svoju. Za juniora Izetbegovića je problem što, uz raširene ruke prema Sarajevu i Bošnjacima, uvek dodaje da voli Srpsku i podržava je u skladu sa Dejtonskim sporazumom o „specijalnim i paralelnim vezama“ To, međutim, ovome nije dovoljno. Bakir bi očito htio da Predsednik Srbije kaže da mu je važna saradnja sa njim, a da za Dodika ne mari, da hoće što bolje odnose sa Bošnjacima u BiH, a da ga za prekodrinske sunarodnike nije briga.

Šta li bi tek bilo da i Vučić, poput Tajipa iz daleke Male Azije, koji na stranom turskom jeziku preko inostrane agencije Anadolija ponavlja „Bosna je Turska“, „Alija mi je Bosnu ostavio u amanet“, „Turska je prisutna i na Drini i u Mostaru“ – podvikne sa granice, i to na Bošnjacima domaćem srpskom jeziku: „Srpska je Srbija“, „Milošević mi je, kao potpisnik Dejtona u ime Srpske, ostavio u amanet da je čuvam“, „Srbija je prisutna i na Baščaršiji i u Tešnju“. Po Bakiru, to može brat Tajo, ali ne može kaurin Aco. A ćafira Mileta rado bi mijenjao i za Radovana.

 Ni hercegovački Hrvati nisu bolji

Na isti način bošnjački lider je odbrusio i hercegovačkim Hrvatima, koji su se Vašingtonskim sporazumom odrekli Herceg-Bosne i ušli u zajednički entitet, uz međunarodnu garanciju da će (bošnjačko –hrvatska) Federacija stupiti u konfederaciju sa Hrvatskom.

„Ova mantra o ugroženosti Hrvata naravno da se ne može primiti u narodu, jer Hrvati sasvim dobro žive u ovoj zemlji. Postoje neke frustracije sa izborom njihovih predstavnika, ali svi mi imamo frustracije i svi bismo imali šta prigovoriti ali to treba postupno menjati i popravljati. Priča da su Hrvati građani drugog reda ni kojem pogledu ne stoje. Naprotiv, brojke dokazuju suprotno.“

„Frustracija oko izbora hrvatskih predstavnika“ nije baš tek samo „neka“. Zbog defektne ustavne odredbe u kojoj, umesto da stoji da jednog od tri člana Predsedništva BiH bira hrvatski narod, piše samo da taj treba da bude Hrvat, znatno brojniji bošnjački birači u jedinstvenom entitetskom biračkom telu već su u dva izborna ciklusa odredili hrvatskog predstavnika u političkom vrhu zemlje. Ako se zakon hitno ne promeni, a Bakir veli da neće, probošnjačkog Hrvata Željka Komšića u Predsedništvu BiH dogodine bi mogao da nasledi kandidat istog političkog profila – Slavo Kukić. I još poručuje Čoviću da se „mantra o ugroženosti Hrvata ne može primiti u narodu“. Naprotiv, na zapadnohercegovačkom terenu vri, prvenstveno zbog toga Hrvati i traže treći entitet.

Bošnjački lider takođe veli da Hrvati ne samo da nisu majorizovani nego da su čak kadrovski favorizovani. Verovatno mu se tako samo čini, ali čak i da je stoprocentno u pravu, to ništa ne mijenja na stvari. Bitno je da Hrvati u FBiH osjećaju bošnjačku dominaciju i da zato žele da izađu iz zajedničkog entiteta, perspektivno iz BiH. Poređenja radi: Srbi su, recimo, često pominjali istorijsku činjenicu da su Hrvati i Bošnjaci, zahvaljujući „Srboslaviji“, posle oba svetska rata sa poražene kolaborantske strane prešli na pobedničku. Kao i da je Muslimanima, Makedoncima i Crnogorcima tek u SFRJ priznat status nacije. Ispostavilo se, međutim, da su svi oni zajedničku državu smatrali za „tamnicu naroda“ i, po cenu rata, listom se opredelili za secesiju.

 Mostarska mitomanija

„Mostar će biti jedinstven, bosanski, hercegovački i evropski i svetski grad. Ujediniće ga Mostarci bez obzira kojem narodu pripadali, i neće biti poraženi u ovom gradu ni Hrvati, ni Bošnjaci, ni Srbi. Borba za jedinstveni Mostar nije još završena, ono što danas možemo obećati je da ćemo se i dalje boriti za ono za šta su se borili Hujka i njegovi saborci.“

I to je u Mostaru rekao junior Izetbegović. A kako realno stvari stoje u gradu na Neretvi, izvan govornice sa koje je Bakir fantazirao? Grad je već 25 godina strogo etnički podeljen na hrvatski (zapadni) i bošnjački (istočni) deo, čiji stanovnici međusobno ne komuniciraju. Lokalni izbori u gradu nisu održani već osam godina, niti ima nagoveštaja da će ih biti ikad više. Svi pokušaji međunarodne zajednice bili su toliko jalovi da Mostar, kao beznadežan slučaj, više niko i ne pominje izuzev lideri SDA na svečanim akademijama, dakako, u istočnom delu grada. Čak ni ponajnadležniji v.p. Incko, valjda zato što barem tu ne može da pronađe srpsku krivcu.

Tako Bošnjaci i Hrvati međusobno, a Srbi, od kojih Bakir cinično očekuje da se uključe u obnovu njegovog fabuloznog jedinstvenog grada, u Mostaru praktično više ne stanuju. Ima ih tek toliko da o Božiću jedva ispune Sabornu crkvu, dok politički više bukvalno ne postoje. Narod koji je dao Šantića, Ćorovića, Mitrinovića, i čija je kulturna, ekonomska i politička građanska elita učinila Mostar gradom.

Da priča o mostarskom bratstvu-jedinstvu bude do kraja nadrealna, Bakir je besedio u dvorani koja nosi ime Midhata Hujdura Hujke, „koji je dao život za slobodni Mostar“. Uzgred, Hujka je bio član SDA od osnivanja i borio se u redovima muslimanske ABiH. U rat se uključio tako što je sa drugovima iz mostarske mahale Luka napravio oružanu zasedu crnogorskim dobrovoljcima u redovima JNA „zato što su bili pripiti, bahati i provocirali građane Mostara“. A poginuo je u borbi protiv HVO-a u Severnom logoru, koji je delio mostarske mahale od ABiH, u kojoj nije bilo nemuslimana.

 Politički nadrealizam porodično nasleđe Izetbegovića

Izgleda da je politički nadrealizam porodično nasleđe Izetbegovića. Kao što je Alija Izetbegović u jesen ratne 1993, u jeku okršaja tzv. Armije BiH protiv Vojske Republike Srpske i Hrvatskog veća obrane, sebe uporno nazivao predsednikom svih Bosanaca i Hercegovaca, tako njegov jedinac naslednik, na čelu bošnjačkog naroda gotovo 25 godina kasnije, umišlja da ima legitimitet da zastupa celu BiH, odnosno i Republiku Srpsku i „Hrvatsku republiku Herceg-Bosnu“, a ne samo preostalih pet bošnjačkih kantona. Istina, Alija je u to vreme kontrolisao samo desetak odsto teritorije BiH, a Bakir danas čitavih 25 odsto. Ali, dok je senior Izetbegović tada imao podršku Bila Klintona na čelu jedine supersile, junior živi u multipolarnom svetu, u kome se pitaju i Rusija, i Kina i Nemačka, u kome matica Srbija više nije u međunarodnoj izolaciji, a nezadovoljni hercegovački Hrvati više neće da žive sa Bošnjacima u FBiH.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Malo sa Dojče Vele, malo sa mostarske tepe

* Obavezna polja