Aleksandar Vučić, žrec okrutne religije kapitalizma, vodi Srbiju u propast, na krvavi oltar zlatnog teleta, ne štedeći ne samo bližnje, nego ni svoju sopstvenu dušu. Zato ga treba žaliti i moliti se Bogu za njegovo pokajanje, ali boreći se protiv zala koje donosi njegov tip vladavine – klovnokratija u službi lažnog boga Mamona

ŠTA PREFERIRA VUČIĆ?

Nedavno je Vučić, u jednom veleumnom članku, uzgred pomenuo da je on više na strani Lutera nego na strani Vladike Nikolaja. To mišljenje je, po svemu sudeći, formirao na osnovu Veberove knjige o protestantskoj etici i duhu kapitalizma, mada je Kalvin, mnogo više nego Luter, onaj na čijem stavu bi Vučić mogao da utemelji svoj EU pogled na svet. Po kalvinistima, Bogu su, navodno, miliji oni koji imaju više para, jer je to dokaz njihove izabranosti. To smatra i Veliki Gazda Srbije, koji svoju zemlju daje na rastrzanje stranim kompanijama, prodajući im i naše ljude i naše resurse po bagatelnim cenama. Naravno, Vučić ka svom mišljenju ide tabloidnim prečicama, što je već više puta i dokazao – između ostalog, svojim ubogim shvatanjem vizantijske tradicije u odnosu na Zapad kome se klanja.[1] Zato se i pozvao na Lutera ne čitajući ga ozbiljno.

Uostalom, njega istina, pogotovo religiozno-moralna istina, ni ne zanima. Vučićeva „metafizika“ je, samo i jedino, divljački neoliberalni kapitalizam, sav u sramu nečovečnosti. Kao što je pokazao još Valter Benjamin, kapitalizam je okrutna religija, koja traži ljudske žrtve.[2] Zbog toga treba da vidimo šta su Luter i Vladika Nikolaj, kao hrišćanski vernici (bez obzira što je Nikolaj kritikovao dogmatska zastranjenja luteranstva) mislili o kapitalizmu.

LUTER PROTIV RANOG KAPITALIZMA

Iako je ustao protiv papizma, i upao u sola fide religiozni individualizam, Luter je ipak bio čovek srednjovekovnog pogleda na svet – a evropski Srednji vek, i na Istoku i na Zapadu, uvek je svedočio protiv bogaćenja kao ideala ljudskog postojanja. Bog i duša su ono najvažnije – novac ih ne može kupiti, niti može odlučiti o eshatološkoj sudbini čoveka.

Zato Luter nije bio „fan“ novog, kapitalističkog načina sticanja. Naprotiv! Evo šta je on govorio protiv trgovačkih društava ranog kapitalizma: „Ako društva treba da ostanu, onda pravda i poštenje moraju propasti. Ako pravda i poštenje treba da ostanu, onda društva moraju propasti.“[3] Po Kristofu Flajšmanu, autoru knjige „Kapitalizam kao religija“, Luter je izveo „frontalni napad na velika trgovačka društva, poziv na razbijanje velikih porodičnih preduzeća nemačkog trgovačkog kapitalizma“.[4]

Oko 1520. godine, u velikom carstvu germanske narodnosti umni      ljudi su masovno bili protiv kapitalističkog bogaćenja. Luter kaže: „Kako je uopšte moguće da se po Božjoj volji i po pravdi dešava da neki čovek postane bogat za tako kratko vreme da može da pokupuje kraljeve i careve?“[5] Luter je kritikovao i izbor cara Karla Petog za koga su tvrdili da su ga podmitili veliki trgovci kuće Fugeri. Osnivač protestantizma je dizao svoj glas protiv moćnih trgovaca koji su „doveli dotle da ceo svet mora da trguje sa rizikom i gubicima, da ove godine zaradi, a dogodine izgubi, dok oni uvek i večito zarađuju, a svoje gubitke nadoknađuju uvećanjem profita, (pa) nije čudo što će oni sva dobra ovog sveta prigrabiti sebi.“[6]

Po Luteru, sramota je da kraljevi i kneževi ne uvode stroge zakone koji onemogućavaju naglo i nepravedno bogaćenje, nego i sami učestvuju u tom bezakonju: „I dok vešaju lopove koji su ukrali jedan gulden ili pola guldena, posluju sa onima koji pljačkaju ceo svet i kradu više nego svi ostali, tako da ostaje tačna izreka: Veliki lopovi vešaju male lopove“.[7]

Godine 1524. Luter diže glas protiv trgovačkih monopola, koji ljudima oduzimaju čak i prirodno, pagansko pravo, a o hrišćanskim pravima i slobodama da i ne govorimo.

VLADIKA NIKOLAJ PROTIV KAPITALIZMA

Vladika Nikolaj je smatrao da hrišćanski ideal pravednog društva svakako jeste prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu, gde su ljudi imali jedno srce i jednu dušu, i gde im je imovina bila zajednička. Srbi su, sa svoje strane, imali nešto drugo: tzv. „srednji sistem”, koji ih je spasavao od ekonomskih i agrarnih ratova, razornih po Evropu. Srednji sistem se sastojao od upotrebe lične i kolektivne imovine (familijarne, seoske, opštinske i državne utrine i šume, na primer.) Kao pomoć siromašnima postojala je koševska hrana, koja je skupljana u jesen od imućnijih seljaka, da bi se u proleće prehranjivala sirotinja.

U gradovima su postojali esnafi, koji su od svoje zajedničke imovine pomagali bolesne ili imovno posrnule članove, kao i njihovu decu, koju bi odškolovali do sticanja majstorskog prava i pomagali im da otvore radnju. Imućni članovi esnafa su najveći deo svoje imovine ostavljali esnafskoj kasi radi pomoći sirotinji. Vladika Nikolaj kaže: „Ovakav ekonomski stroj kod Srba bio je prožet skroz duhom hrišćanske čovečnosti i uzajamne ljudske odgovornosti, po savesti a ne po spoljašnjoj sili i pritisku. I pri takvom stroju svaki se čovek osećao slobodnim čovekom a ne robom. Jer je postojala individualna i kolektivna svojina. Onaj ko je izgubio svu ličnu svojinu, bilo zbog nekog svog poroka, ili neveštine, ipak je imao oslonca u kolektivnoj svojini. Nije otsecan od ljudskog društva, niti se osećao bespomoćan i izlišan. Pomognut kolektivnom imovinom, on je uvek živeo nadom, da će moći doći i do lične imovine. Za kartele bogataša nije se znalo, niti za glad siromaha. Moram ti reći, da je Srbin uvek prezirao čoveka koji nema ništa, mada ga je pomagao i hranio. Prezirao je onoga, koji nije imao ništa, a mrzeo je onoga ko ima suviše. To je srpska crta karaktera odvajkada.“[8]

Taj zadružni duh „srednjeg sistema”, po Nikolaju, razorili su srbski intelektualci školovani u inostranstvu „po narodima ekstremnih ekonomskih teorija i praksi”. Zbog svoje sebičnosti i plitkih partijskih interesa, oni su uništili načela zadružnog hrišćanskog solidarizma i kolektivne svojine, koji su Srbe zaštitili od robovanja čoveka čoveku („kartelske plutokratije”, to jest, današnjim rečnikom rečeno, vlasti multinacionalnih kompanija) i robovanja čoveka državi (nasilni kolektivizam).

Nikolaj veli: „O ti karteli bogataški! Karteli za sticanje, i neograničenost sticanja lične imovine! Zamisli, kad bi se oni obrnuli u kartele za pomoć narodu, za davanje mesto uzimanja, za ustanovljenje zajedničke imovine, za obnavljanje Srednjeg sistema. Učinili bi dobro ne samo svome narodu nego i sebi i narodu. Njihov bezradosni život ispunio bi se radošću od davanja, od pomaganja i stvaranja. Njihova deca ne bi se razvratila još u cvetu mladosti od prekomernog bogatstva i propala moralno i zdravstveno, osramotivši ime svojih trudoljubivih roditelja.“[9]

U nacrtu za obnovu srbske države Nikolaj Velimirović je rekao da njeno geslo mora biti: „Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka”.

Avaj, Aleksandar Vučić to ne može da razume. On, žrec okrutne religije kapitalizma, vodi Srbiju u propast, na krvavi oltar zlatnog teleta, ne štedeći ne samo bližnje, nego ni svoju sopstvenu dušu. Zato ga treba žaliti i moliti se Bogu za njegovo pokajanje, ali boreći se protiv zala koje donosi njegov tip vladavine – klovnokratija u službi lažnog boga Mamona.

___________________________

[1] http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/vuchi-i-rupa-na-beogradskom-pravnom-fakultetu/

[2] http://www.dkv.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=775&Itemid=38

[3] Kristof Flajšman, Kapitalizam kao religija/Profit za sva vremena, Branko Kukić – Gradac K, Čačak – Beograd, 2017. Str. 81.

[4] Isto, str. 81.

[5] Isto, str. 81.

[6] Isto, str. 82.

[7] Isto, str. 82.

[8] http://bskm.rs/2015/03/sveti-vladika-nikolaj-o-srednjem-sistemu-kod-srba/

[9] Isto.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Martin Luter, Vladika Nikola i Vučićeve zablude

* Obavezna polja