Nedavno je Crna Gora obeležila 14 godina od obnove nezavisnosti iz 21. maj 2006. godine. Prošlo je 14 godina od crnogorskog referenduma, na kojem je, sa tesnom i vrlo sumnjivom većinom od samo 0,5 odsto i oko dve hiljade glasova, izglasana nezavisna Crna Gora, čime je posle skoro devedeset godina prestala da postoji zajednička država sa Srbijom. Rezultat referenduma od strane tamošnje opozicije nikada nije prihvaćen, ona je i argumentovano ukazivala na brojne primere zloupotrebe, pritiska i falsifikovanja volje građana, dok su neki elementi te manipulacije ostali i dokumentovani na više od hiljadu stranica „Bele knjige“ koju je izdao pokret za očuvanje zajedničke države. No, međutim kako to obično biva, protokom vremena, sve te navode i dokaze brzo su prekrili politički snegovi, ruzmarin i šaš.

Crna Gora je poslednja od država iz nekadašnje SFRJ koja se odlučila na samostalan put. Za izdvajanje iz tadašnje Državne zajednice Srbija i Crna Gora ključan je datum referenduma, kada je većina građana rekla da ne želi više da bude u zajedničkoj državi. Prema zvaničnim rezultatima, na referendumu je glasalo 419.240 građana ili 86,5 odsto od ukupnog broja birača. Crnogorsku nezavisnost podržalo je 230.661 građana ili 55,5 odsto, dok je za ostanak zajedničke države sa Srbijom bilo 185.002 ili 44,5 odsto.

Za uspeh referenduma bilo je potrebno da ga podrži 55 odsto izašlih birača. Pravo glasa na referendumu bilo je uskraćeno hiljadama državljana Crne Gore, koji su imali prebivalište u Srbiji. Sa druge strane, masovno su glasale pristalice suverenističke opcije iz dijaspore, za koje su organizovani čarter letovi, kao i oni koji su doputovali takođe organizovanim konvojima iz Švajcarske i sa Kosova.

Iz tog vremena ostalo je zabeleženo da opštine sa ubedljivo najvećom podrškom nezavisnoj Crnoj Gori nisu bile ni Podgorica, ni Nikšić, ni Cetinje, već bošnjačko Rožaje sa 91,33 odsto za nezavisnost, Plav sa takođe većinskim bošnjačkim stanovništvom i skorom od 78,92 odsto, kao i albanski Ulcinj sa čak 88,5 odsto glasova u prilog nezavisnosti.

REAKCIJA SRBIJE

Kakogod, posmatrajući okolnosti iz tog vremena, ne može a da se ne zaključi posle svega da je Srbija sa svojom političkom i intelektualnom elitom nedovoljno promišljeno i ozbiljno shvatila istorijski, nacionalni i geopolitički značaj čitavog događaja, odnosno procesa koji je tim referendumom bio doveden do svog konačnog epiloga. Srbija ne samo da je loše vodila borbu za očuvanje zajedničke države, nego se i nakon neuspeha iste loše postavila prema činjenici da je Crna Gora postala nezavisna, pokazujući pri tome reakciju uvređenog deteta, ili napuštene mlade, koju je pratila mešavina infantilosti i jalove ozlojeđenosti.

Izlaskom Crne Gore iz zajedničke države, Srbija je ostala strateški okružena i zakopana u unutrašnjosti Balkana, dok je Crna Gora veštački iščupana iz svog srpskog istorijskog i geografskog konteksta, i prebačena je u zapadni, evro-atlantski civilizacijski i geopolitički krug. Od priče o „dve srpske države“ koje će tobože razvijati najprisnije odnose i biti „strateški partneri“ koja je „prodavana’’ srpskoj političkoj javnosti, delimično i ruskoj, delom potkupljenoj, a delom obmanutoj frazeologijom o „večnoj“ rusko-crnogorskoj ljubavi, nije, naravno, ostalo ništa. Od prvog dana, „nezavisna“ Crna Gora bila je duboko antisrpski projekat, i tako se i ponašala kako na unutrašnjem, tako i spoljnopolitičkom planu. Tako se, još ostrašćenije i žešće, ponaša i danas.

Foto: gov.me/S.Matić – Izvor: Novi Standard

Od priznanja nezavisnosti „Kosova“, pa sve do glasanja o prijemu Prištine u Unesko, razne sportske saveze i Međunarodni olimpijski komitet, Podgorica je tokom minulih 14 godina uvek bila „sigurna kuća“ i siguran glas za svaki antisrpski gest i akciju – ne zaostajući, već idući rame uz rame sa Zagrebom i Tiranom, neretko čak i prednjačeći u odnosu na njih. Nekadašnja „srpska Sparta” nastavila je svoj put trasom udaljavanja od Srbije, a približavajući se Evropskoj uniji i NATO-u, postajući 29.članica ovog vojnog i neprijateljski nam naklonjenog saveza.

Za Crnu Goru 14 godina po proglašenju nezavisnosti može se reći da je još uvek dominantno partijska ili partitokratska država i društvo u kojem je osnovno merilo partijska podobnost i gde su veoma rašireni nepotizam, korupcija i kriminal. Ništa nije učinjeno ni na planu prevladavanja velikih podela koje vuku korene još iz predreferendumskog perioda. Naprotiv, moglo bi se reći da su se one u nekim oblastima i umnožile.

SUMORNI BILANS

Na vlasti u Crnoj Gori i dalje se nalaze isti oni ljudi koji su bili na vlasti i pre 14, kao i pre 30 godina, odnosno isti oni koji organizuju i koji sprovode „fer, slobodne i demokratske“ parlamentarne izbore u okolnostima „državnog udara”, koji „proizvode’’ neprijatelje, progone opozicione grupacije, a sada i Sprpsku pravoslavnu crkvu i njeno sveštenstvo. Nakon 14 godina nezavisnosti Crna Gora je još više podeljena, posvađana, pred bankrotom i dužničkim ropstvom, sa polovinom stanovništva suočenog sa siromaštvom, sa paralisanim političkim sistemom.

I 14 godina nakon proglašenja crnogorske nezavisnosti, stanovništvo je po ovom pitanju ostalo podeljeno. Za deo građana ova godišnjica je simbol kontinuitanog propadanja, dok vlast tvrdi da je sve bolje nego 2006. Godine. Sve više se čuju glasovi da je Crna Gora pre privatna nego nezavisna država. Najveće žrtve brutalne ekspoatacije ideje o crnogorskoj državnosti predstavljaju njeni najiskreniji nosioci, odnosno oni Crnogorci koji su sanjali i želeli istinski nezavisnu Crnu Goru koja će u sebi nositi sve istorijske i identitestske vrline i posebnosti. Tim i takvim Crnogorcima, građanima Crne Gore, oduzeta je suverenistička ideja, ista je izvrnuta ruglu antinanrodnom politikom, brisanjem i prekrajanjem istorije, dok ih je režim na silu uveo u svađe sa braćom i komšijama. Tako je Crna Gora 14 godina od refernduma postala i sve dalja od sebe.

Kao epilog svega, umesto nezavisne, građani Crne Gore mogu da vide državu i da žive u njoj, a da ona ne zavisi ni od sebe, niti od svoje privrede, vojske, svoje spoljne politike, već da suštinski predstavlja zavisnu državu, i to sa poprilično dugačkim spiskom „poverilaca’’ od vlasnika stranog kapitala koji imaju monopolistički položaj u državi, preko stranih centara političke i vojne moći, MMF-a, Svetske banke i NATO pakta.

Država je privatizovana i moglo bi se reći da pripada pojedincima, oligarhijskoj grupi – nezavisna je samo od svojih građana.Čak bi se s punim pravom i moglo reći da Crna Gora nije zemlja svojih građana, već je Crna Gora svih ovih godina država vlasti i opozicije. Nije potrebno dodatno objašnjenje, vrlo lako i prosto je shvatljivo.

U nekoj najskorijoj budućnosti, ona politička elita koja bude istinski volela svoju zemlju i državu, trebalo bi da preimenuje Dan nezavisnosti u Dan Crne Gore – dan svih njenih pomirenih krajnosti i dan međusobnog razumevanja.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Milova privatizovana nezavisnost

* Obavezna polja